Naravno da su popustili, šta se drugo očekivalo? Bolje rečeno, nikada nisu ozbiljno ni zatezali, pa se u pravom smislu onda ne može reći ni da su popustili. Bio je to zapravo samo mlak pokušaj da se učini nešto više na usko diplomatskom planu pa se i od njega odustalo na malo jači pritisak. Ova vlast nema kičmu nego puzi po zemlji (tako je od već deset godina), a kad slabašno i sporadično podigne glavu, dobije packe, i pokunjeno se povuče. Formirana je u zapadnim ambasadama, a ne voljom građana (ni DS-a ni SPS-a); toliko o onima koji govore o njenom demokratskom karakteru i neminovnosti da se poštuje "izborna volja građana". I toliko o tome ko njome, odnosno nama, upravlja. Učenik je pokušao da tek blago protivreči svom prekom, autoritarnom mentoru i bio je ućutkan. Odavno se odustalo od svakog drugog pokušaja otpora i vođenja samostalne politike, smišljeno se cela priča oko odbrane zemlje pretočila u diplomatske plićake gde se patriotizam mogao dokazivati pukim rezolucijama i deklaracijama, dakle, ponajviše praznim rečima, a ne ozbiljnim ekonomskim, političkim, pa i diplomatskim delima u krajnjem slučaju. Tako se čak i ovaj plićak pokazao kao odveć dubok za naše neplivače.
Zaista čovek više ne može da razazna da li je reč o unapred dogovorenoj ujdurmi ili je ova vlast, pored svega ostalog što ne zna ili, pre, ne želi da radi, jednostavno nesposobna da vodi iole inteligentniju spoljnu politiku. Čovek se ipak nekako pre odlučuje za ovo prvo jer ne može da poveruje da su toliko glupi. Ako im je uopšte bio cilj da (početna) rezolucija prođe, zar nije onda trebalo sve napore uložiti u pridobijanje zemalja članica UN za nju?! Umesto toga, izgubili su dragoceno vreme, ulazeći u unapred izgubljeno nadigravanje sa EU diplomatama (jer je veći deo "našeg" tima u startu spreman da daje autogolove) koji su se, kako je već lepo primetio Đorđe, uplašili mogućeg uspeha rezolucije, pa su zato i počeli sa pritiscima. Biće stoga da je pre reč o realnoj izdaji nego o gluposti...
Saturday, October 30, 2010
Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (5)
5. октобра радили су за Империју
Морам да признам да сам имао дилему да ли да поново реагујем на Павловићеве тезе којима се за целокупну нашу трагедију из 90-тих година, у маниру повампирене ДОС-ове пропаганде, острашћено и једнострано окривљује политика Слободана Милошевића, а 5. октобар оцењује као дан који је отворио "шансу" за радикалну промену на боље. Јавност окупљена око овог сајта својим коментарима сасвим је јасно рекла шта о овим тезама мисли, што је само по себи довољно. Ипак, чини ми се да силина површности и пристрасности која, уз већ препознатљиву претенциозност, опет избија из Павловићевих ставова једноставно заслужује да им се посвети још мало пажње. Нарочито ако имамо у виду последњи интервју Вилијама Монтгомерија, главног стратега петооктобарског преврата, у којем је јавности по ко зна који пут стављено до знања која је права позадина овог догађаја. Надам се да ова додатна разјашњења неће деловати као непотребно и већ помало замарајуће бављење стварима које су огромној већини очигледне, тј. да ће читалачка публика овог уваженог сајта у њима наћи нешто корисно и занимљиво. Биће то анализа не само Павловићевих ставова, већ укупног идеолошког и политичког миљеа којем је он дуго припадао и од кога се, као што ћемо видети, у довољно забрињавајућем степену није еманциповао...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (4)
Милошевић је био лош (II)
Када оцењујемо Милошевића или било ког другог политичара, не можемо доказивати да је неко добар зато што је неко други лошији политичар. Како нам искуство говори, сасвим је могуће да су сви водећи политичари у континуитету лоши, односно недорасли историјској ситуацији у којој су обликовали државну политику Србије.
У оцени пре свега треба поћи од једноставног принципа: какви су резултати политике коју је водио, уз настојање да се објасни како су се догађаји одвијали.1. Резултати Милошевићеве политике су: а) Срба у великом делу Хрватске нема, а у преосталом делу у завршној фази је огромна асимилација Срба, преобраћањем у Хрвате, уз значајни број погинулих Срба б) Срба у значајном делу Босне и Херцеговине нема, погинуло је више десетина хиљада (око 3% од укупног броја) и створена је Република Српска (у значајном делу упркос Милошевићу), в) већи део Срба је исељен са Косова и Метохије, погинуло је преко 2.000 Срба, уведен међународни протекторат са значајним јединицама НАТО, г) потпуно сломљена економија са многоструко мањим БДП од оног из 1989. године, д) значајан одлив образованих људи из земље, ђ) створен организовани криминал и успостављени механизми крупне корупције, е) фактички национализована девизна штедња грађана, ж) нарушене институције система партијским кадрирањем и нарушавањем деценијама изграђиваним правилима струке по којима се у институцијама поступа, з) лична и партијска контрола медија, и) грубо нарушавање независности судског система, ј) стварање услова у којима специјалне јединице ДБ могу да убију кога желе, к) изборне крађе, дакле рушење елементарних демократских услова...
Бранко Павловић, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Thursday, October 14, 2010
Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (2. део)
Моралне и друштвене обавезе хомосексуалаца
Ипак, има се онолико права колико се испуњава обавеза. Ово нарочито треба наглашавати у данашње време, када претерано истицање људских права прати занемаривање друштвених обавеза и превиђање да оне нису ништа мање важније од права. Тако и права хомосексуалаца морају у друштву бити употпуњена њиховим обавезама. Ове обавезе настају као последица неиспуњавања од стране хомосексуалаца моралне дужности рађања, односно стварања деце, због чега они неминовно бивају обавезани да тај дуг надокнаде на неки други начин. Јер, сваки човек, независно од тога да ли може или не да учествује у процесу стварања новог живота, има обавезу да допринесе на овај или онај начин том процесу. То подједнако важи и за хомосексуалце и за хетеросексуалце. Такође, као што оне горе набројане људске склоности које су морално неисправне и, у крајњем, друштвено штетне, бивају оптерећене разним ограничењима и накнадама моралне и правне природе, тако исто мора бити са хомосексуалношћу. Ако постоје, на пример, порези на алкохол, цигарете или коцку, не види се зашто нешто слично не применити на упражњавање хомосексуалности. Од ових пореза прикупила би се средства која би требало користити за подстицање наталитета и што квалитетнијег живота деце. Уопште, сасвим легитимну јавну промоцију мањинских права хомосексуалаца треба да прати ништа мање гласно указивање на њихове моралне и друштвене обавезе. Хомосексуалци не би смели да имају ништа против овога, нарочито у друштву које отворено признаје и штити њихова легитимна права. У супротном, јавност би имала право да помисли да они за себе траже привилегије, а не права, јер свако оно право које не прати одговарајућа обавеза претвара се у привилегију. Хомосексуалци тако имају право, све док су мањина, да буду изузети или да се искључе из учествовања у рађању деце. Али, зато имају обавезу да нарушавање ове важне моралне и друштвене дужности надокнаде испуњавањем неких обавеза које у крајњем доприносе рађању или подизању деце, и уопште биолошком опстанку човечанства (од давања својих полних ћелија до издвајања новца који је намењен деци, под условом, наравно, да код ових обавеза не настају неки други проблеми). Због прекршаја обавезе стварања нових људских живота они не смеју бити прогањани или повређивани на било који начин, али такође не смеју очекивати да за тај прекршај ни на који начин не одговарају, да немају никакву одговорност према тако важном питању као што је будућност човечанства. На овом месту хомосексуалци полажу кључни животни тест, онај из моралности. На њему они доказују да ли су искључиво посвећени задовољењу једне своје приватне склоности и бризи око њене што веће друштвене заштите, или имају истовремено свест о интересима човечанства у целини. Другим речима, они на овом тесту доказују да ли су себични егоисти или морално зрели алтруисти. Зато би требало да, упоредо са истицањем својих права, показују и свест о својим обавезама. Они не треба да чекају да им друштво намеће те обавезе, већ да их сами себи постављају, бивајући њих потпуно свесни и са њима сагласни. Није нељудски морално погрешити, а још мање је нељудски мимо своје воље учествовати у кршењу моралног закона (у случају да је хомосексуалност нешто детерминисано); али, нељудски је ту грешку или прекршај не признати и не исправити. На хомосексуалцима и геј-покрету је да ову моралну истину својим ангажовањем потврде. Након те потврде, нико не би имао права да им било шта замери...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Wednesday, October 13, 2010
Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (1. део)
Како се приближава дан најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, јавност постаје, као и до сада поводом тог питања, све више узбуркана и поларизована. Једни изричито подржавају "Параду поноса", други је изричито одбацују. Чини се, ипак, како то обично бива код оваквих и сличних расправа које се одликују вишком страсти на обе стране, да неке битне ствари још увек нису примећене и разјашњене. Стога је, зарад повратка ове расправе у ток рационалне јавне дискусије, ако је она још увек могућа, потребно поставити и решити нека спорна питања.
Моралност хомосексуалности – конзервативна и модерна перспектива
На првом месту је упитно шта се заиста подразумева под називом "Параде поноса", односно који је смисао тог назива и какву јавну поруку он шаље. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална? Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву, на непосредан или посредан начин, угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало због тога раздвојити...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Моралност хомосексуалности – конзервативна и модерна перспектива
На првом месту је упитно шта се заиста подразумева под називом "Параде поноса", односно који је смисао тог назива и какву јавну поруку он шаље. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална? Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву, на непосредан или посредан начин, угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало због тога раздвојити...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
"Парада поноса" - гостовање на РТС-у
Поводом теме "Параде поноса" гостовао сам у емисији "Да можда не" коју на РТС-у води новинарка Оливера Ковачевић.
Снимак емисије
Снимак емисије
Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (3)
Шта сте радили 5. октобра 2000.?
Истовремено објављивање говора Слободана Милошевића, одржаног пар дана пре 5. октобра 2000., у више гласила која се декларишу и оријентишу као патриотска, може се слободно рећи, представља значајну новину, а можда и назнаку политичког померања на нашој јавној сцени. До сада се овај говор углавном могао чути, видети и коментарисати у уским круговима непосредно блиским Милошевићу и његовој породици, а мислим да је последњи пут био емитован на завршној конвенцији СПС-а уочи парламентарних избора 2008. Као што је познато, СПС је искористио овај говор да мобилише своје гласачко тело да би, свега пар месеци касније, формирањем владе са ДС-ом и Г17 плус, своје бираче безочно преварио, успостављајући коалицију са странкама које су баштиници свега оног негативног што Милошевић у свом говору тако визионарски спомиње. Али, то није тема овог текста. Тема су већински утисци и одјеци на Милошевићев говор који се могу ишчитати на овом сајту и другим местима где је говор пренесен, а пре свега, реакције оних који оспоравају овај говор, а самим тим и већинско мишљење које се поводом њега формирало у патриотском делу јавности...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (2)
Милошевић је био лош
Овај текст је кратак осврт на обраћање Милошевића од 2.октобра 2000.године, у коме само у најкрупнијим цртама показујем зашто Милошевић, и сви од Добрице Ћосића до Милошевића, не заслужују прелазну оцену. Да не буде забуне, не заслужују је ни Ђинђић ни Коштуница (Тадић је у минусу), али се у овом тексту тиме не бавим.
1. - У нашој јавности донекле се расправљало о томе да ли је за остварење српског националног интереса Југославија добра или лоша. И ту расправу смо само започели, углавном са гомилом предрасуда и жељом да се оправдају политичке позиције, а не да се након расправе зна више него пре ње. Али ту неких, било каквих ,аргумената има.
Оно што је остало потпуно изван мисаоног опсега расправе је кључно питање: како 1989.године било ко спроводи геополитичке промене на Балкану ( Jугославији), а да није експонент онога што Антонић често назива Империјом? Мисли се наравно на скуп земаља НАТО пакта. Одговор је веома једноставан- никако. Нема аргументације која може такву бесмислицу да објасни.
Данас, 2010.године, се „Империја“ мора стављати под наводнике зато што су у међународним односима веома јаки и Кина и Индија и Русија и земље Јужне Америке (не само Бразил), Турска се осамостаљује,положај Израела је све тежи итд., али 1989.године (рушење берлинског зида), они су стварно били Империја. Совјетски Савез се распадао, Кина је била осам пута слабија него данас, Јужна Америка банкротирана под теретом дугова, Турска потпуно под контролом САД итд.
Заговарање да је за Србе 1989.година право време за геополитичке промене Југославије, без ослонца на Империју, је грешка невиђених размера, да не кажем неку тежу реч. Према томе сва господа која су то заговарала, од Ћосића до Милошевића, су била политички потпуно недорасла проблему пред којим су се нашли и не могу бити никакав узор, него само опомена како не треба радити.
2. - Често у нашој јавности чујемо списак интереса страних сила и онда се без икакаве даље расправе констатује да Србија нема куд, него утабаним стазама неоколoнијализма (од миља названо чланство у ЕУ). Најрадикалнији политички естаблишмет стигне мисаоно до тога да тај пут није добар. И ту се стане. Тако и Милошевић, набраја како нам све странци не желе добро, као да је икада било да странци желе нама благостање. Наравно да су увек у питању њихови интереси. И тако је одувек и било. Питање је зашто су данас успешнији него икад раније? И кад знамо њихове интересе, шта ми радимо?
Набрајање страних интереса је банална почетна фаза анализе политичара. Констатација да то није добро и да тим путем не треба ићи је на нивоу матуранта боље гимназије, а онда тек почиње озбиљан мисаони напор- шта тачно мора да се ради. Тога код Милошевића нема (понављам још једном, ни код других од Добрице ћосића до Тадића).
3. - Део о криминалу је криминалан. Ми пре Милошевића уопште нисмо имали организован криминал. Још једном за млађе читаоце којима то вероватно звучи невероватно: нисмо имали организован криминал пре Милошевића. А онда смо добили Аркана, Чумета, Спасојевића, Гишку, Кнелета, Лаиновића, Андрију Драшковића, Цанета Суботића, Радоњића итд.итд.
Разлика је само у томе што су се они бојали Милошевића, а преживели од њих су са Ђинђићем били партнери.
4. - Милошевићева прича о сиромашнима и богаташима је испод сваког нивоа. Ајде да кажемо да за сиромашне има неко оправдање (санкције, бомбардовање, избеглице итд.), али његов син је био тај енормно богат на насерећи народа. Марко Милошевић је згртао милионе марака док се народ патио. И онда нам Милошевић доцира и чуди се што му већина не верује. Тиме он у ствари показује да је невероватно подцењивао народ и способност бирача да и поред пропагнаде виде ствари какве оне јесу.
Када се само ово има у виду, а тај списак погрешних потеза би могао прилично да се продужи, јасно је да Милошевић није политичар за којим треба жалити. И никаквим тачним запажањима и добрим потезима, којих је било, није могуће Милошевића вредновати позитивно у односу на проблеме остварења српског националног интереса. Мала је утеха што он у релативним одмеравањима стоји од боље од већине својих наследника, а са некима је приближно исти. Сви су они недорасли проблемима Србије.
За мене је добро је што су сви политичари показали да су лоши, зато што би стање Србије било безизлазно само када бисмо били на овом нивоу уз вођство добрих политичара. Другим речима, Србија није ни пробала да резборито ради у свом интересу, па је оправдано очекивати да би ствари могле бити знатно боље ако би се то покушало.
Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (1)
Поводом десетогодишњице 5. октобра у више гласила која се декларишу као патриотска (Печат, НСПМ, Видовдан, Нови стандард итд.) објављено је обраћање Слободана Милошевића грађанима Србије и СР Југославије од 2. октобра 2000. Већина коментатора на Интернету позитивно је оценила овај говор, док су неки показали да и даље остају на петооктобарским позицијама, бар када је Милошевић и његово оцењивање, боље рећи оцрњивање, у питању. Тако је на сајту НСПМ-а реаговао Бранко Павловић, након чега сам написао свој коментар на тај текст...
Слободан Милошевић
Обраћање грађанима 2. октобра 2000. године
Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило.
Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву...
(цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли)
Слободан Милошевић
Обраћање грађанима 2. октобра 2000. године
Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило.
Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву...
(цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли)
Wednesday, September 29, 2010
Шта (ни)је спорно у "Паради поноса"?
Упркос све жучнијим јавним расправама поводом најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, нека битна питања и даље остају у сенци. Једно од њих је шта се заиста подразумева под називом „Парадa поноса”. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална. Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву на (не)посредан начин угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало раздвојити.
Проблем се још више компликује есктремном реакцијом конзервативне деснице. Она у целини, без икакве дилеме, одбацује моралност параде и саме хомосексуалности, и то на веома агресиван начин који прераста у позив на линч. Хомосексуалност је, по овим десничарима, неморална јер је „богохулна”, „вређа традицију”, „неприродна”, односно „болесна”… Проблематичност овог приступа је у томе што су кроз историју многи напредни покрети били, са становишта конзервативаца и реакционара, осуђивани и протеривани као неморални и неприродни. Такав случај био је са демократијом, равноправношћу жена, правима особа са урођеним инвалидитетом или психички оболелих… Зато је критеријум који намеће конзервативна десница, а то је беспоговорно позивање на „Бога”, „традицију” или „природу”, неисправан.
Међутим, ово не значи да је самим тим промовисање хомосексуалности као вредносног става друштвено прогресивна појава. Према модерном схватању морала, који је у филозофском облику најбоље изразио Кант, морално је све оно што можемо рационално хтети да важи као општи закон, односно, оно што не можемо рационално хтети да важи као општи закон, јесте неморално. Сада се поставља важно питање: да ли је хомосексуалност у овом модерном (а не конзервативном) смислу морална или неморална? Тешко се може порећи да је човек по природи хетеросексуално биће. Ово је у вези са одржањем (људске) врсте. Али, одржање човека као врсте није само биолошка чињеница; оно је истовремено и морални закон. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове ваља враћати. Зато смо морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу подаримо живот. Проблем са хомосексуалношћу је сада у томе што се она у овом смислу, и само у овом смислу, окреће против природе и морала. Ми не можемо рационално хтети свет у коме би хомосексуалност важила као општи закон, то јест у којем би сви људи били хомосексуалци, јер би такав свет био осуђен на пропаст, док би тренутак када би они постали већина чинио почетак његовог одумирања.
Међутим, ово никако не значи да хомосексуалци не смеју да имају никаква права, што заговара екстремна десница. Људи чине многе неморалне ствари у кантовском смислу, али то не значи да због тога треба да их прогонимо. Све док су те радње ствар мањине, у мањим сегментима живота или на строго одређеним местима која се не третирају као јавна, оне нису спорне. Исто је са хомосексуалношћу. Све док је она лична, приватна ствар, која као таква остаје у границама приватности, она није спорна. Самим тим, нису спорне ни јавне манифестације хомосексуалаца које имају протестни смисао, које су израз борбе против дискриминације неких људи у њиховом јавном животу и делатности због њихових приватних опредељења, штавише, такви протести су сасвим легитимни. Овакве параде постају спорне и нелегитимне онда када су само параде, када њихов карневалски моменат потисне протестни, јер се тада хомосексуалност не брани само као право мањине, већ се промовише као начелно исправан, па и пожељан став према сексуалности који би требало да постане већински.
Зато је за што већи успех геј покрета у остваривању оних његових захтева који су сасвим оправдани неопходно да се тај покрет јасно изјасни о споменутим спорним местима, јер ће одвајањем легитимних захтева од нелегитимних придобити подршку већег броја људи, а самим тим ослабити позицију својих агресивних противника.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 29. септембра 2010.
Проблем се још више компликује есктремном реакцијом конзервативне деснице. Она у целини, без икакве дилеме, одбацује моралност параде и саме хомосексуалности, и то на веома агресиван начин који прераста у позив на линч. Хомосексуалност је, по овим десничарима, неморална јер је „богохулна”, „вређа традицију”, „неприродна”, односно „болесна”… Проблематичност овог приступа је у томе што су кроз историју многи напредни покрети били, са становишта конзервативаца и реакционара, осуђивани и протеривани као неморални и неприродни. Такав случај био је са демократијом, равноправношћу жена, правима особа са урођеним инвалидитетом или психички оболелих… Зато је критеријум који намеће конзервативна десница, а то је беспоговорно позивање на „Бога”, „традицију” или „природу”, неисправан.
Међутим, ово не значи да је самим тим промовисање хомосексуалности као вредносног става друштвено прогресивна појава. Према модерном схватању морала, који је у филозофском облику најбоље изразио Кант, морално је све оно што можемо рационално хтети да важи као општи закон, односно, оно што не можемо рационално хтети да важи као општи закон, јесте неморално. Сада се поставља важно питање: да ли је хомосексуалност у овом модерном (а не конзервативном) смислу морална или неморална? Тешко се може порећи да је човек по природи хетеросексуално биће. Ово је у вези са одржањем (људске) врсте. Али, одржање човека као врсте није само биолошка чињеница; оно је истовремено и морални закон. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове ваља враћати. Зато смо морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу подаримо живот. Проблем са хомосексуалношћу је сада у томе што се она у овом смислу, и само у овом смислу, окреће против природе и морала. Ми не можемо рационално хтети свет у коме би хомосексуалност важила као општи закон, то јест у којем би сви људи били хомосексуалци, јер би такав свет био осуђен на пропаст, док би тренутак када би они постали већина чинио почетак његовог одумирања.
Међутим, ово никако не значи да хомосексуалци не смеју да имају никаква права, што заговара екстремна десница. Људи чине многе неморалне ствари у кантовском смислу, али то не значи да због тога треба да их прогонимо. Све док су те радње ствар мањине, у мањим сегментима живота или на строго одређеним местима која се не третирају као јавна, оне нису спорне. Исто је са хомосексуалношћу. Све док је она лична, приватна ствар, која као таква остаје у границама приватности, она није спорна. Самим тим, нису спорне ни јавне манифестације хомосексуалаца које имају протестни смисао, које су израз борбе против дискриминације неких људи у њиховом јавном животу и делатности због њихових приватних опредељења, штавише, такви протести су сасвим легитимни. Овакве параде постају спорне и нелегитимне онда када су само параде, када њихов карневалски моменат потисне протестни, јер се тада хомосексуалност не брани само као право мањине, већ се промовише као начелно исправан, па и пожељан став према сексуалности који би требало да постане већински.
Зато је за што већи успех геј покрета у остваривању оних његових захтева који су сасвим оправдани неопходно да се тај покрет јасно изјасни о споменутим спорним местима, јер ће одвајањем легитимних захтева од нелегитимних придобити подршку већег броја људи, а самим тим ослабити позицију својих агресивних противника.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 29. септембра 2010.
Thursday, September 16, 2010
Полемика о левом и десном антиглобализму
Поводом текста Јована Гајића о антиглобализму у Србији водио сам на сајту НСПМ-а полемику са једним десничарским антиглобалистом. Текст полемике доступан је на следећем линку:
http://www.scribd.com/doc/53717600/Jovan-Gajic-antiglobalizam
Wednesday, September 15, 2010
Коментар полемике вођене поводом резолуције о Косову у УН
Ђорђе Вукадиновић је написао критички текст о промени резолуције о Косову у УН коју је извршило политичко руководство Србије. Подржао сам Вукадиновићев приступ изражен у том тексту и упутио критику оним "патриотама" који се упуштају у разне теорије завере и чак нападају НСПМ за "издајничко" деловање?! Неки коментатори реаговали су на такав мој став:
utorak, 14 septembar 2010 14:14
Mario Kalik
Ovakvi tekstovi najbolji su dokaz protiv onih koji iz kvazipatriotskih tabora jednostrano, neselektivno i tendenciozno napadaju NSPM i njegove vodeće analitičare, ne vodeći računa o bitnim razlikama među njima, nasilno ih gurajući, ne poštujući izrečene misli i zapisane reči, u isti koš, u očiglednoj želji da izmire nekakve lične račune sa NSPM-om i njegovim urednikom. Đorđe nastavlja dosledno da brani patriotsku opciju, ne žrtvujući pri tom svoj istančan i toliko puta pokazan osećaj za finu, diferenciranu analizu. Nijanse se primećuju i navode, ali uvid u suštinu, glavni akcenat, ostaje besprekoran. Kapitulacija - da, mada ne baš potpuna i bezuslovna; Đorđe po ko zna koji put jasno i glasno ponavlja ovaj ispravan stav. I čuva svoj intelektualni nivo i vlastiti obraz. Na drugima iz NSPM-a ostaje da se, posle svega, izjasne; to je stvar njihove volje i ličnog integriteta, i za to urednik ne snosi odgovornost (treba li podsećati da NSPM nije politička partija, pogotovo ne monolitna i dogmatska). Ko ovo ne može ili ne želi da čuje, ima problema ili sa sluhom ili sa sobom.
Jedno vreme je tinjala vatrica, ali je ona na kraju ugašena. Velikim delom ugasili su je oni koji su je blago potpirivali, nemajući snage a verovatno ni volje da je dalje održavaju. I time još jednom pokazali svoju slabost i malodušnost, odnosno beskarakternost svoje politike. Može li se ovakvom uvidu bilo šta razložno prigovoriti? I to je sasvim dovoljno za ozbiljnu političku analizu. Sve ostalo izvan toga zalazi u domen jeftine (para)psihologije koja ne zaslužuje da se oko nje posebno raspravlja. Da li je nužno da se špekuliše o nekoj unapred dogovorenoj predstavi koju su nam zajednički namenili zapadni i "naši" vladajući političari da bi se tvrdilo da je ovakvim raspletom (ponovo) pokazano da je "naša" politika kapitulantska i izdajnička? Ne, sasvim je dovoljno ono što nam je pred očima i razumom. Sve iza ili iznad toga samo je opkurantski lov u mutnom sa kojim zaista počinje jedan neuki, sirovi "patriotizam".
Jedno vreme je tinjala vatrica, ali je ona na kraju ugašena. Velikim delom ugasili su je oni koji su je blago potpirivali, nemajući snage a verovatno ni volje da je dalje održavaju. I time još jednom pokazali svoju slabost i malodušnost, odnosno beskarakternost svoje politike. Može li se ovakvom uvidu bilo šta razložno prigovoriti? I to je sasvim dovoljno za ozbiljnu političku analizu. Sve ostalo izvan toga zalazi u domen jeftine (para)psihologije koja ne zaslužuje da se oko nje posebno raspravlja. Da li je nužno da se špekuliše o nekoj unapred dogovorenoj predstavi koju su nam zajednički namenili zapadni i "naši" vladajući političari da bi se tvrdilo da je ovakvim raspletom (ponovo) pokazano da je "naša" politika kapitulantska i izdajnička? Ne, sasvim je dovoljno ono što nam je pred očima i razumom. Sve iza ili iznad toga samo je opkurantski lov u mutnom sa kojim zaista počinje jedan neuki, sirovi "patriotizam".
utorak, 14 septembar 2010 18:35
Visarion
"Kapitulacija - da, mada ne baš potpuna i bezuslovna; Đorđe po ko zna koji put jasno i glasno ponavlja ovaj ispravan stav. I čuva svoj intelektualni nivo i vlastiti obraz. Na drugima iz NSPM-a ostaje da se, posle svega, izjasne; to je stvar njihove volje i ličnog integriteta, i za to urednik ne snosi odgovornost (treba li podsećati da NSPM nije politička partija, pogotovo ne monolitna i dogmatska). Ko ovo ne može ili ne želi da čuje, ima problema ili sa sluhom ili sa sobom."
To kaže Mario Kalik i još dva puta u svom komentaru tako izrikom likvidira one koji bi možda mislili drugačije.Nešto mi je nekorektno u svim sličnim dikvalifikacijama, koje su odavno u našoj političkoj praksi postulirane.
Nije samo jsno ko su ti drugi iz NSPMa? Da li tu postoje struje, nesaglasi za koje mi ne znamo.I ako postoje ko ih raspiruje i šta ko tu zastupa.Da li je reč o razaranju ovog bedema demokratije.Hoće li doći vreme kad nećemo smeti ni da zucnemo.Mislite li da će se Tadić predati?Možda bi to i bilo moguće ali igru igraju dve partije koje se dodvoravaju moćnima.I DS i naprednjaci.Jedni na vlasti drugi željni vlasti.Imamo li mi onda uopšte alternativu.
Veoma me u toj konstelaciji čudi stav Marija Kalika od koga bi se , po njegovim stavovima i pisasnju, moglo očekivati čak da formira partiju koja bi vratila stari sjaj komunista kao boraca za radnička prava i pravičnost, svejedno što je ta borba previše kompromitovana.Ali ma kakva ona u prošlosti bila , težnja tim principima pravde i tim sigurnostima poretka u kome zaposlen svet ima neku zaštitu i gde se, isto tako krade, ali manje i opreznije i ipak vodi računa o raspoloženju masa.Manipulacija je i tu bila prisutna ali se znalo šta se ne sme.Nije taj poredak bio idealan ali bi se od Kalika očekivalo da ga osavremeni, on a ne Dačić,odličan đačić ali slab socijalista.
Osećate da taj radni narod nema ko da brani.Poslodavci rade s tim narodom što god im padne na pamet i niko da stane na njihovu stranu i od njih traži podršku.Sledi nastavak
To kaže Mario Kalik i još dva puta u svom komentaru tako izrikom likvidira one koji bi možda mislili drugačije.Nešto mi je nekorektno u svim sličnim dikvalifikacijama, koje su odavno u našoj političkoj praksi postulirane.
Nije samo jsno ko su ti drugi iz NSPMa? Da li tu postoje struje, nesaglasi za koje mi ne znamo.I ako postoje ko ih raspiruje i šta ko tu zastupa.Da li je reč o razaranju ovog bedema demokratije.Hoće li doći vreme kad nećemo smeti ni da zucnemo.Mislite li da će se Tadić predati?Možda bi to i bilo moguće ali igru igraju dve partije koje se dodvoravaju moćnima.I DS i naprednjaci.Jedni na vlasti drugi željni vlasti.Imamo li mi onda uopšte alternativu.
Veoma me u toj konstelaciji čudi stav Marija Kalika od koga bi se , po njegovim stavovima i pisasnju, moglo očekivati čak da formira partiju koja bi vratila stari sjaj komunista kao boraca za radnička prava i pravičnost, svejedno što je ta borba previše kompromitovana.Ali ma kakva ona u prošlosti bila , težnja tim principima pravde i tim sigurnostima poretka u kome zaposlen svet ima neku zaštitu i gde se, isto tako krade, ali manje i opreznije i ipak vodi računa o raspoloženju masa.Manipulacija je i tu bila prisutna ali se znalo šta se ne sme.Nije taj poredak bio idealan ali bi se od Kalika očekivalo da ga osavremeni, on a ne Dačić,odličan đačić ali slab socijalista.
Osećate da taj radni narod nema ko da brani.Poslodavci rade s tim narodom što god im padne na pamet i niko da stane na njihovu stranu i od njih traži podršku.Sledi nastavak
utorak, 14 septembar 2010 19:07
Visarion nastavak
Mutno je nebo svo.
No vratimo se osnovnom predmetu ovog pisanja.
Mnogi komentatori ,sem onog ko se potpisao kao Crni i koji veli "Ne može šut s rogatim"su sličnog mišljenja.A mi smo u istoriji vazda bili šuti a svi ostali rogati pa smo koješta uspevali.Mislite da su Šiptari rogati ili šuti.Ili Slovenci a ovi prvi rade šta hoće i ceo moćni svet stoji iza njih Slušate li šta vele šiptarski lideri i to gromoglasno:"Nema razgovora o statusu" i peke.Mislite da za to nemaju u svim ovim ujdurmama i igrama podršku.Kad ćemo saznati kako se stvarala cela ova zakulisna rabota da se narod smiri da se obezoruža i da napusti ideju o Kosovu kao delu Srbije.Neko je napred primetio i tačnio je primetio da sve traje veoma dugo. Naravo, sve je bilo scenario i to sada biva veoma jasno."Nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo" rikali su lideri i lagali.Sad šta se tu može.Izgubili smo bitku.
A ne pitamo se nikad zašto.Otkud Šiptari u centru svetske podrške i pre Miloševićevih pokušaja da ih ukroti.Kažu pobio ih nevine.Bože moj zar u Iraku, pa u Koreji davno pre, pa u Vijetnamu posle toga i sada u Avganisatanu, na isti i čak nemilosrdan načina ne stradaju nevini.Šta to Šiptare čini privilegovanim.Gde tu leži zec?
Moj gospodine Kalik ,zar ne osećate kako gubimo tlo pod nogama, kako nemamo opozicvjiu s vizijom ,kako se alavi na pare bave politikom.Ovo je dušu dalo da nađemo neku novu platformu i zbrišemo ovaj korumpirani svet.Neko je napred tačno naveo šta smo sve u ovom dosovskom poretku izguibili i šta je sve uništeno.Dajte da nađemo način da se odbranimo od naših pa posle od spoljnih i nismo mi "šuti" nemoćni.Ako mogu Šiptari i Zukorlići , možemo još više mi.Ovo što imamo u partijama koje su atrofirane i nemoćne, koje misle da su bogom dane i računaju na procente i klackalice, treba zbrisati dobrim programima, pravednim idejama.Ne mora to da se zove komunizam , niti socijalizam ali mora da postoji partija neke pravde.Osećate li da toga nema.Ali mora da ima.Nađimo je.
No vratimo se osnovnom predmetu ovog pisanja.
Mnogi komentatori ,sem onog ko se potpisao kao Crni i koji veli "Ne može šut s rogatim"su sličnog mišljenja.A mi smo u istoriji vazda bili šuti a svi ostali rogati pa smo koješta uspevali.Mislite da su Šiptari rogati ili šuti.Ili Slovenci a ovi prvi rade šta hoće i ceo moćni svet stoji iza njih Slušate li šta vele šiptarski lideri i to gromoglasno:"Nema razgovora o statusu" i peke.Mislite da za to nemaju u svim ovim ujdurmama i igrama podršku.Kad ćemo saznati kako se stvarala cela ova zakulisna rabota da se narod smiri da se obezoruža i da napusti ideju o Kosovu kao delu Srbije.Neko je napred primetio i tačnio je primetio da sve traje veoma dugo. Naravo, sve je bilo scenario i to sada biva veoma jasno."Nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo" rikali su lideri i lagali.Sad šta se tu može.Izgubili smo bitku.
A ne pitamo se nikad zašto.Otkud Šiptari u centru svetske podrške i pre Miloševićevih pokušaja da ih ukroti.Kažu pobio ih nevine.Bože moj zar u Iraku, pa u Koreji davno pre, pa u Vijetnamu posle toga i sada u Avganisatanu, na isti i čak nemilosrdan načina ne stradaju nevini.Šta to Šiptare čini privilegovanim.Gde tu leži zec?
Moj gospodine Kalik ,zar ne osećate kako gubimo tlo pod nogama, kako nemamo opozicvjiu s vizijom ,kako se alavi na pare bave politikom.Ovo je dušu dalo da nađemo neku novu platformu i zbrišemo ovaj korumpirani svet.Neko je napred tačno naveo šta smo sve u ovom dosovskom poretku izguibili i šta je sve uništeno.Dajte da nađemo način da se odbranimo od naših pa posle od spoljnih i nismo mi "šuti" nemoćni.Ako mogu Šiptari i Zukorlići , možemo još više mi.Ovo što imamo u partijama koje su atrofirane i nemoćne, koje misle da su bogom dane i računaju na procente i klackalice, treba zbrisati dobrim programima, pravednim idejama.Ne mora to da se zove komunizam , niti socijalizam ali mora da postoji partija neke pravde.Osećate li da toga nema.Ali mora da ima.Nađimo je.
sreda, 15 septembar 2010 05:12
Cmok iz Toronta za Mario Kalik
Ne upustam se u diskusije drugih komentara ali brojka od 6 miliona, sestotina sest hiljada i 32 ukucaja na sajt NSPN ne da mi mira.(14.sep2010 23:05h Toronto vreme).
Bez obzira ko ste i sta ste,koje boje ili ideologije zar Vam ne zasmeta tolika kolicina lazi.Svi lazu,mediji,politicari,trgovci,crkva...Laz je postala realnost.Zar je dobro lagati samog sebe?
Mi ne znamo ko povlaci konce? Ili se pravimo da znamo.
Jeste NSPM 14 godina drzala do morala ali pubertet ima svoje prirodne zakone.
Nije im lako.To znam.5 ljudi 24 sata rade kako najbolje znaju.Vukadinovicu i Antonicu skidam kapu zbog toga sto se nisu zalili na sve ono sta su im radili ..razno razni i jos uvek su tu..I ja sam sa njima.Nemam nameru da ih branim niti napadam ali da iznesem moje neslaganje ..to moram..Sve nas drzi samo jednan uzviseni zajednicki cilj..ISTINA...i verujte mi danas NJE nema osim negde duboko u nama,sa ili bez mediatora.
Pozivam sve bivse,ucutane,iznervirane komentatore da nastave da komentarisu na NSPM.
Vrt Toronto a od sada Cmok iz Toronta.
Bez obzira ko ste i sta ste,koje boje ili ideologije zar Vam ne zasmeta tolika kolicina lazi.Svi lazu,mediji,politicari,trgovci,crkva...Laz je postala realnost.Zar je dobro lagati samog sebe?
Mi ne znamo ko povlaci konce? Ili se pravimo da znamo.
Jeste NSPM 14 godina drzala do morala ali pubertet ima svoje prirodne zakone.
Nije im lako.To znam.5 ljudi 24 sata rade kako najbolje znaju.Vukadinovicu i Antonicu skidam kapu zbog toga sto se nisu zalili na sve ono sta su im radili ..razno razni i jos uvek su tu..I ja sam sa njima.Nemam nameru da ih branim niti napadam ali da iznesem moje neslaganje ..to moram..Sve nas drzi samo jednan uzviseni zajednicki cilj..ISTINA...i verujte mi danas NJE nema osim negde duboko u nama,sa ili bez mediatora.
Pozivam sve bivse,ucutane,iznervirane komentatore da nastave da komentarisu na NSPM.
Vrt Toronto a od sada Cmok iz Toronta.
Friday, September 10, 2010
Коментар изјаве Ђорђа Вукадиновића о резолуцији Србије у УН
Ђорђе Вукадиновић је прокоментарисао измењену резолуцију о Косову коју је Србија усагласила са ЕУ и поднела УН као "одступање од свих битних ставова". Сложио сам се са таквим тумачењем и дао следећи коментар на сајту НСПМ-а:
Monday, September 6, 2010
Још једном о левици, десници и (национал)социјализму
Поводом одговора Ђорђа Вукадиновића новинарки "Времена" Вери Дидановић похвалио сам Вукадиновићев став, а пошто се он у том тексту дотакао и теме левице и деснице у Србији, на сајту НСПМ-а се водила једна кратка полемика у вези с тим. Њен садржај доступан је на следећем линку:
http://www.scribd.com/doc/53718660/Vukadinovic-Odgovor-Veri-Didanovic
Sunday, September 5, 2010
Полемика поводом говора Добрице Ћосића о антифашизму у Србији
Поводом примања "Медаље за победу над фашизмом" Добрица Ћосић је у јуну 2010. одржао следећи говор:
http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/priznanje-antifasizmu-u-srbiji.html
Овај говор сам прокоментарисао на сајту НСПМ-а и изазвао одређене реакције. Текст полемике можете наћи на следећем линку:
http://www.scribd.com/doc/53716221/Dobrica-Cosic-antifasizam
Saturday, August 28, 2010
Разбијање Југославије и Србије - о "реалности" и "умерености"
Ово је шира верзија текста који је изашао у "Политици" под насловом "Ко је, у ствари, неумерен":
Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Ова мисао не тиче се само судбине и живота појединаца, узетих у њиховој издвојености и особености, већ много више карактерише дубље историјске процесе у којима се (пре)обликују друштвени колективитети. У својој сржи, ово су процеси дугог трајања. Ипак, да бисмо разумели наше текуће историјско време, оно које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо ићи оволико далеко у прошлост и рачунати читава три миленијума. Довољно је захватити последњих двадесет година и осмислити суштину збивања која су се у том периоду десила.
Пресудан и преломан догађај који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. Њему претходи пад Берлинског зида, односно уједињење и збијање Немачке. Ова два догађаја могу се разумети као радикална ревизија исхода Другог светског рата, као поништавање тековина које су на простору Европе требало да симболишу дефинитиван завршетак једне милитантне империјалне политике која је букнула из самог њеног средишта. Не треба стога да чуди што је последица оваквог историјског враћања уназад била обнова агресивне спољне политике Немачке и напад на Југославију. Југославија као велика, самостална и социјалистичка држава никако се није могла уклопити у „нови“, а заправо стари европски поредак о којем су немачки милитанти такође сањали тек коју деценију раније и тај сан претворили у кошмар за готово све европске нације...
Марио Калик, цео текст може се наћи на сајту Нове српске политичке мисли
Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Ова мисао не тиче се само судбине и живота појединаца, узетих у њиховој издвојености и особености, већ много више карактерише дубље историјске процесе у којима се (пре)обликују друштвени колективитети. У својој сржи, ово су процеси дугог трајања. Ипак, да бисмо разумели наше текуће историјско време, оно које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо ићи оволико далеко у прошлост и рачунати читава три миленијума. Довољно је захватити последњих двадесет година и осмислити суштину збивања која су се у том периоду десила.
Пресудан и преломан догађај који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. Њему претходи пад Берлинског зида, односно уједињење и збијање Немачке. Ова два догађаја могу се разумети као радикална ревизија исхода Другог светског рата, као поништавање тековина које су на простору Европе требало да симболишу дефинитиван завршетак једне милитантне империјалне политике која је букнула из самог њеног средишта. Не треба стога да чуди што је последица оваквог историјског враћања уназад била обнова агресивне спољне политике Немачке и напад на Југославију. Југославија као велика, самостална и социјалистичка држава никако се није могла уклопити у „нови“, а заправо стари европски поредак о којем су немачки милитанти такође сањали тек коју деценију раније и тај сан претворили у кошмар за готово све европске нације...
Марио Калик, цео текст може се наћи на сајту Нове српске политичке мисли
Komentar teksta Slobodana Antonica o Tadicevoj politici
Antonicev tekst
Komentar:
Бојим се да се у тексту претерало са истицањем једне нијансе, па се испустила из вида основна боја. Потреба за анализом и разумевањем диференцираности неке политике у односу на друге сама по себи није спорна. Спорно је када се тиме потисне синтеза и увид у суштину одређене политике, па се од појединачног дрвећа не види шума. А синтеза нам говори да је суштина, тј. она основна боја Тадићеве политике далеко од патриотске. Није довољно бити непотпуни квинслинг или дводимензионални издајник да би се постало патриотом. Односно није довољно не бити Чедомир Јовановић да би се престало бити издајником. Антонић нам заправо намеће Јовановића као лакмус за патриотизам, па би свака различита нијанса у односу на овог, ма колико била блага, требало да неку политику учини патриотском. Да ли то значи да је патриотизам у Србији данас толико проста ствар? Не, то само говори да Антонић у погледу њега поставља врло ниске критеријуме...
Нијанса која на спектру издаје/патриотизма разликује Тадићеву политику од Јовановићеве није оштрија од нијансе која ову политику разликује од Коштуничине, напротив, по свој прилици је блажа. Па ипак, Антонић наглашава прву разлику, а занемарују другу. Ако већ говоримо о одговорној анализи, ово је пропуст. На јавности је да процени зашто је он учињен. Не сматрам Коштуницу неким озбиљним, јаким патриотом, далеко од тога, али ако говоримо о патриотизму у бар некаквој, минималистичкој варијанти, онда он почиње са Коштуницом. А Тадић до њега не досеже.
Дипломатско надмудривање у УН је премало што једна власт може учинити да би се сматрала патриотском. Тачно је да Србија данас нема на располагању респектабилну војну силу. Али, то је превасходно Тадићева "заслуга", а не "објективан" чинилац. Ипак, Србија још увек има итекако других ресурса којима се може борити за своје интересе, од економских до политичких, па и дипломатских. То што их Тадић не користи не значи да они не постоје, како нам сугерише Антонић. То само значи да Тадић не жели да их користи.
Komentar:
Бојим се да се у тексту претерало са истицањем једне нијансе, па се испустила из вида основна боја. Потреба за анализом и разумевањем диференцираности неке политике у односу на друге сама по себи није спорна. Спорно је када се тиме потисне синтеза и увид у суштину одређене политике, па се од појединачног дрвећа не види шума. А синтеза нам говори да је суштина, тј. она основна боја Тадићеве политике далеко од патриотске. Није довољно бити непотпуни квинслинг или дводимензионални издајник да би се постало патриотом. Односно није довољно не бити Чедомир Јовановић да би се престало бити издајником. Антонић нам заправо намеће Јовановића као лакмус за патриотизам, па би свака различита нијанса у односу на овог, ма колико била блага, требало да неку политику учини патриотском. Да ли то значи да је патриотизам у Србији данас толико проста ствар? Не, то само говори да Антонић у погледу њега поставља врло ниске критеријуме...
Нијанса која на спектру издаје/патриотизма разликује Тадићеву политику од Јовановићеве није оштрија од нијансе која ову политику разликује од Коштуничине, напротив, по свој прилици је блажа. Па ипак, Антонић наглашава прву разлику, а занемарују другу. Ако већ говоримо о одговорној анализи, ово је пропуст. На јавности је да процени зашто је он учињен. Не сматрам Коштуницу неким озбиљним, јаким патриотом, далеко од тога, али ако говоримо о патриотизму у бар некаквој, минималистичкој варијанти, онда он почиње са Коштуницом. А Тадић до њега не досеже.
Дипломатско надмудривање у УН је премало што једна власт може учинити да би се сматрала патриотском. Тачно је да Србија данас нема на располагању респектабилну војну силу. Али, то је превасходно Тадићева "заслуга", а не "објективан" чинилац. Ипак, Србија још увек има итекако других ресурса којима се може борити за своје интересе, од економских до политичких, па и дипломатских. То што их Тадић не користи не значи да они не постоје, како нам сугерише Антонић. То само значи да Тадић не жели да их користи.
Jos jedna polemika sa nacionalistima
Povodom teksta novinarke Ane Radmilovic imao sam na sajtu NSPM-a jos jednu polemiku sa srpskim nacionalistima, antikomunistima.
Tekst ove polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/415714220/Polemika_sa_nacionalistima_povodom_teksta_Ane_Radmilovic.doc.html
Tekst ove polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/415714220/Polemika_sa_nacionalistima_povodom_teksta_Ane_Radmilovic.doc.html
Thursday, August 26, 2010
Коментар једног текста о светској кризи
Поводом текста новинара Слободана Рељића, објављеном у НИН-у, а пренетом на НСПМ, дао сам следећи коментар:
Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".
Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.
Ово подсећање не тиче се само европске и светске прошлости, него и садашњости и будућности. Јер, тамо где је стао Трећи Рајх, након Другог светског рата наставиле су САД. Оне су водиле и још увек воде неколико десетина ратова мањег или већег обима у којима су страдали милиони људи. Исти узрок је у основи свих ових ратова, без обзира које (капиталистичке) силе га започињу: империјална експанзија зарад грабљења туђих материјалних ресурса који ће се ставити на располагање крупном капиталу и његовим интересима профита. А они из најнижих слојева се користе у овим ратовима као муниција не зато што су њихови услови живота значајно побољшани, па гаје искрену патриотску веру у државу која им обезбеђује социјално благостање, како на почетку отприлике сугерише Рељић, већ зато што им недостаје властита класна свест, што због владајуће идеолошке индоктринације што због државне репресије према било којем радикалнијем радничком или комунистичком покрету. Ако се ишта може замерити Марксу, онда је то да је потценио снагу ових заштитних механизама најразвијенијих капиталистичких земаља.
Тачно је додуше да су у периодима државног капитализма, након великих економских криза до којих је доводио либерални модел, предузимане унутрашње реформе система како би се очували, спасили његови темељи, а то је у капитализму увек примат приватног власништва и тржишта. Социјално незадовољнима су даване мрвице друштвеног колача како би његов далеко већи део и нож којим се дели остао у рукама мањине богатих и моћних. И те мере су трајале све док незадовољство није сасвим утихнуло или било сузбијено, када су либерални јастребови могли поново да крену у необуздану грабеж.
Тако се унутар капитализма стално смењују периоди државног и либералног модела, као и плиме и осеке ратне претње по остатак човечанства, али сам капитализам и потенцијални милитаризам који је с њим у нужној вези, никад не пролазе. Једини начин да се изађе из овог зачараног круга сиромаштва и ратова, јесте социјализам, тј. револуција.
Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".
Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.
Ово подсећање не тиче се само европске и светске прошлости, него и садашњости и будућности. Јер, тамо где је стао Трећи Рајх, након Другог светског рата наставиле су САД. Оне су водиле и још увек воде неколико десетина ратова мањег или већег обима у којима су страдали милиони људи. Исти узрок је у основи свих ових ратова, без обзира које (капиталистичке) силе га започињу: империјална експанзија зарад грабљења туђих материјалних ресурса који ће се ставити на располагање крупном капиталу и његовим интересима профита. А они из најнижих слојева се користе у овим ратовима као муниција не зато што су њихови услови живота значајно побољшани, па гаје искрену патриотску веру у државу која им обезбеђује социјално благостање, како на почетку отприлике сугерише Рељић, већ зато што им недостаје властита класна свест, што због владајуће идеолошке индоктринације што због државне репресије према било којем радикалнијем радничком или комунистичком покрету. Ако се ишта може замерити Марксу, онда је то да је потценио снагу ових заштитних механизама најразвијенијих капиталистичких земаља.
Тачно је додуше да су у периодима државног капитализма, након великих економских криза до којих је доводио либерални модел, предузимане унутрашње реформе система како би се очували, спасили његови темељи, а то је у капитализму увек примат приватног власништва и тржишта. Социјално незадовољнима су даване мрвице друштвеног колача како би његов далеко већи део и нож којим се дели остао у рукама мањине богатих и моћних. И те мере су трајале све док незадовољство није сасвим утихнуло или било сузбијено, када су либерални јастребови могли поново да крену у необуздану грабеж.
Тако се унутар капитализма стално смењују периоди државног и либералног модела, као и плиме и осеке ратне претње по остатак човечанства, али сам капитализам и потенцијални милитаризам који је с њим у нужној вези, никад не пролазе. Једини начин да се изађе из овог зачараног круга сиромаштва и ратова, јесте социјализам, тј. револуција.
Кратка дискусија поводом текста о Светозару Марковићу
Поводом једног текста о Светозару Марковићу, објављеном на НСПМ-у, имао сам кратку дискусију с аутором:
Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.
Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!
Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.
Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.
Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".
Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.
Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.
Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!
Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.
Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.
Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".
Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.
Још један драстичан пример историјског ревизионизма
Поводом текста у "Блицу" који је пренео и НСПМ, о открићу "масовне гробнице жртава комуниста" написао сам коментар. Вреди пренети и сведочанство претходног коментатора:
Нешко
А шта, Руси дошли и побили малољетне њемачке војнике, опњачкали град и силовали Српкиње.
Е шупљи сте до бола.
Ја могу рећи да се још увијек сјећам приче коју ми је мајка као дјетету причала, а што је њена мајка њој испричала како су Руси (Црвена Армија) прошли кроз њено село (Шумадија) и при томе неки момчић (војник) скинуо са жице вунене чарапе ваљда се смрзавао.
Моја баба (у то доба жена/дјевојка) то пријавила (није видјела ко је ни када то урадио) и постројио командир читав вод да би баба препознала вунењаке и ето злом срећом премозна вунењаке на момчићу.
Што злом срећом?
Па ту га изведоше из строја и стрељаше на лицу мјеста док се баба шокирала јер јој није било на памети да би га срељали (не би јој пало на памет да пријави да је знала). Била је неимаштина па је мислила само ће их добити назад кад оно смртна казна за безалезну крађу.
Ето шта ћете Срби су имали од кога учити да краду, убијају и силују док се Њемци само свете за унакажене убијене војнике. То је била поента блицовог текста.
Дно дна!
Марио Калик
Разумем да је Блиц наклоњен Немцима јер га ови финансирају. Али, није ваљда да то подразумева и наклоњеност нацистима. Ако су на то спали, сваки даљи коментар је сувишан. Овај текст крцат је пронацистичким сугестијама, од почетка до краја, и представља одличан пример како ради искривљавање историје које више није само њена ревизија, већ тотално изокретање. Како је лепо приметио први коментатор, нацистички зликовци су постали готово невини, а ослободиоци су претворени у зликовце.
Већ у другој реченици спомиње се "наводно ослобођење" Крагујевца из октобра 1944 (касније се експлицитно стављају наводници и о ослобођењу говори као о "трагедији"). Дакле, по Блицу, поразом нацистичког окупатора није се десило никакво стварно ослобођење. Ко зна, можда ни немачка окупација није била окупација, него слобода. Када се крене у овакво прекрајање, ништа није немогуће. Како год, у најгорем случају по немачку окупацију, ова је изједначена са комунистичком (у оваквом погледу на историју комунизам, а не нацизам, мера је за злочин). Крагујевац није доживео никакву слободу са новом комунистичком влашћу, то је закључак који нам се намеће.
Даље нам се каже да су за убијене Крагујевчане криви партизани (и четници), а не нацисти. Да ови први нису масакрирали убијене немачке војнике, Хитлер се не би изнервирао и не би дошло до одмазде. Да, познато нам је да је Хитлер био веома смирен и сталожен човек којег су само такве настраности, својствене бандитима и одметницима, могле да изведу из такта. Питам се, међутим, шта ли су то Јевреји, Пољаци, Руси, па и ми 27. марта, учинили тако страшно Немцима да је Хитлерова агресија била разумљива.
На крају нам се каже да је "Титова војска" убила "најмање толико Шумадинаца" (што значи више) колико и нацисти октобра 1941. Још горе, овим првима се ни гроб не зна. Дакле, нацисти су мањи зликовци од партизана. За разлику од ових, они су стрељане уредно пописивали. Ех да нам је више те немачке уредности и уљудности, а не партизановштине..
Нешко
А шта, Руси дошли и побили малољетне њемачке војнике, опњачкали град и силовали Српкиње.
Е шупљи сте до бола.
Ја могу рећи да се још увијек сјећам приче коју ми је мајка као дјетету причала, а што је њена мајка њој испричала како су Руси (Црвена Армија) прошли кроз њено село (Шумадија) и при томе неки момчић (војник) скинуо са жице вунене чарапе ваљда се смрзавао.
Моја баба (у то доба жена/дјевојка) то пријавила (није видјела ко је ни када то урадио) и постројио командир читав вод да би баба препознала вунењаке и ето злом срећом премозна вунењаке на момчићу.
Што злом срећом?
Па ту га изведоше из строја и стрељаше на лицу мјеста док се баба шокирала јер јој није било на памети да би га срељали (не би јој пало на памет да пријави да је знала). Била је неимаштина па је мислила само ће их добити назад кад оно смртна казна за безалезну крађу.
Ето шта ћете Срби су имали од кога учити да краду, убијају и силују док се Њемци само свете за унакажене убијене војнике. То је била поента блицовог текста.
Дно дна!
Марио Калик
Разумем да је Блиц наклоњен Немцима јер га ови финансирају. Али, није ваљда да то подразумева и наклоњеност нацистима. Ако су на то спали, сваки даљи коментар је сувишан. Овај текст крцат је пронацистичким сугестијама, од почетка до краја, и представља одличан пример како ради искривљавање историје које више није само њена ревизија, већ тотално изокретање. Како је лепо приметио први коментатор, нацистички зликовци су постали готово невини, а ослободиоци су претворени у зликовце.
Већ у другој реченици спомиње се "наводно ослобођење" Крагујевца из октобра 1944 (касније се експлицитно стављају наводници и о ослобођењу говори као о "трагедији"). Дакле, по Блицу, поразом нацистичког окупатора није се десило никакво стварно ослобођење. Ко зна, можда ни немачка окупација није била окупација, него слобода. Када се крене у овакво прекрајање, ништа није немогуће. Како год, у најгорем случају по немачку окупацију, ова је изједначена са комунистичком (у оваквом погледу на историју комунизам, а не нацизам, мера је за злочин). Крагујевац није доживео никакву слободу са новом комунистичком влашћу, то је закључак који нам се намеће.
Даље нам се каже да су за убијене Крагујевчане криви партизани (и четници), а не нацисти. Да ови први нису масакрирали убијене немачке војнике, Хитлер се не би изнервирао и не би дошло до одмазде. Да, познато нам је да је Хитлер био веома смирен и сталожен човек којег су само такве настраности, својствене бандитима и одметницима, могле да изведу из такта. Питам се, међутим, шта ли су то Јевреји, Пољаци, Руси, па и ми 27. марта, учинили тако страшно Немцима да је Хитлерова агресија била разумљива.
На крају нам се каже да је "Титова војска" убила "најмање толико Шумадинаца" (што значи више) колико и нацисти октобра 1941. Још горе, овим првима се ни гроб не зна. Дакле, нацисти су мањи зликовци од партизана. За разлику од ових, они су стрељане уредно пописивали. Ех да нам је више те немачке уредности и уљудности, а не партизановштине..
Wednesday, August 4, 2010
Ко је, у ствари, неумерен?
Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Да бисмо разумели време које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо да рачунамо читава три миленијума, довољно је захватити суштину збивања која су се десила у последњих двадесет година.
Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.
Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.
На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.
Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.
Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.
Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:
http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm
Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.
Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.
На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.
Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.
Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.
Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:
http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm
Mihailo Marković i Kosta Čavoški - mesta razilaženja
Академик Коста Чавошки представио је јавности свој осврт на личност и дело недавно преминулог професора Михаила Марковића. У њему је Чавошки обухватио делове посмртног говора одржаног на Марковићевој сахрани и излагање са промоције друге књиге Марковићевих мемоара „Јуриш на небо“, одржане у децембру прошле године у књижари „Просвета“. Као неко ко је такође познавао професора Марковића, на овом сајту сам имао прилику да изнесем своје мишљење о овом несумњиво великом човеку, мислиоцу и јавном делатнику. А пошто сам био присутан на оба догађаја на којима је Чавошки усмено изложио ставове које сада имамо пред собом у писаној верзији, осећам потребу да нешто поводом њих кажем...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
O tekstu Milovana Danojlića "Stari i novi iluzionisti"
Danojlićev tekst
Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.
Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.
Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.
Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.
Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".
Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.
Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.
Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.
Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.
Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.
Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.
Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".
Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.
Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.
О Pekićevim političkim stavovima
Komentari povodom polemike Marinka Vučinića i Alekse Đilasa o Borislavu Pekiću
Link: http://rapidshare.com/files/411041166/Djilas-Vucinic-komentari.doc
Link: http://rapidshare.com/files/411041166/Djilas-Vucinic-komentari.doc
Crveno i crno
У свом тексту „Машине за прљање“ Слободан Антонић, као и у неким ранијим приликама, полази од идеја Мила Ломпара, изнетих овог пута у есеју под називом „Титоизам и хрватска културна политика“. Пошто циљ овог текста није детаљно разматрање Ломпаровог есеја, већ преиспитивање његове основне идеје коју и Антонић следи у свом чланку, нећу се задржавати на појединостима посредством којих Ломпар покушава да докаже ову идеју. Довољно је за сврху овог текста изнети укупан закључак да је Ломпарова теза о титоизму, односно титоистичком југословенству, као оруђу хрватске политике на културном плану, крајње натегнута, заснована на подацима истргнутим из ширег контекста, од којих многи имају споредан значај. Стиче се утисак да је Ломпар у свом подужем тексту хтео да наброји све чињенице које могу поткрепити његову основну тезу, али упркос томе, оне то не успевају, иако су на први поглед уверљиве, боље рећи, заводљиве...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Tuesday, June 29, 2010
Опијум за масе
У ово време масовне опијености светским првенством у фудбалу које је заузело огроман део јавног простора, нека важна питања, због притиска преовлађујућег јавног мнења, још увек нису постављена. Наиме, од свих двадесет осам играча фудбалске репрезентације Србије у самој Србији играју свега двојица. Селектор репрезентације већ деценијама не живи и не ради у Србији (Југославији). Уз то, већина репрезентативаца за месец дана у својим клубовима заради онолико колико већина грађана Србије, припадника радничке класе, заради за цео радни век. Ове прећутане чињенице провоцирају једно оправдано питање, ма колико се оно некима, па и већини, можда чинило неумесним или „некоректним“: у ком смислу се о оваквој скупини људи, укључујући њиховог селектора, може говорити као о истинским репрезентима наше земље, тј. представницима већине њених становника?
С друге стране, унутар ове већинске популације доминирају страствени и бучни навијачи „репрезентације“, чија фудбалска страст расте са степеном социјалне угрожености, маргиналности и анонимности, али који се, упркос томе, истински идентификују са милионерима (не)спретних ногу. Они се жучно уносе у мале екране и себе готово претварају у саиграче „репрезентативаца“ на фудбалском терену. Неуспех српске „репрезентације“ не мења ништа битно у погледу ове загрижености. Наши навијачи углавном имају своје фаворите међу преосталим тимовима, које ће подржавати све до краја првенства. А како коментатор рече након пораза у мечу са Аустралијом, и испадања из даљег такмичења, нема много разлога за дуготрајну бригу, јер „нас“ већ од септембра чекају квалификације за европско првенство. Дакле, након овог привременог разочарања, можемо очекивати већ за који месец поновно буђење и бујање националне фудбалске еуфорије. Због тога је критичко (само)освешћивање о неким спорним моментима ове масовне омађијаности спортом, а нарочито фудбалом, преко потребно.
Некада су у аренама били сиротиња и робови, а у публици богати и друштвено моћни, данас је обрнуто, на терену су милионери, а на трибинама и поред телевизијских апарата махом они из нижих слојева или декласирани. Неправда једног класног друштва постаје оваквом променом тешко видљива и тиме безбедно очувана. У доба савременог капитализма које почива на систему масовне производње и потрошње у сфери отуђеног „слободног“ времена, друштвено познати играју, такмиче се или забављају, како говори владајућа идеологија, зарад интереса и потреба „народа“ које „непогрешиво“ мере тзв. пиплметри. Критичка друштвена наука, међутим, одавно је установила да је реч о интересима владајућих који се посредством медија намећу подвлашћенима као њихови властити интереси, и о потребама које су највећим делом не истинске, природне и корисне, већ лажне, вештачке и штетне. Када са индустријом спорта почне у симбиози да делује индустрија алкохола, што је већ дуго случај, опијатска функција ове прве постаје непосредно и непобитно видљива.
Спорт је стога унутар данашњег, капиталистичког система још један опијум за потлачене и осиромашене масе. Чак ни позната цинична девиза „хлеба и игара“ више не важи. Јер, игара (и алкохола) за све ће бити и онда када нема хлеба за све; о неком достојанственијем облику живота за већину људи у оваквом од давнина раслојеном поретку нема ни говора. Још кад се све то упакује у националне боје које нас „повезују“, (само)обмана постаје још јача. Видимо бедно плаћене касирке и продавачице у мегамаркетима са националним фудбалским мајицама на себи, и треба да поверујемо да смо сви ми, од експлоатисаних до експлоататора, истински уједињени на истом националном задатку. Србија као држава, поготово социјално напредна, не постоји, али постоји њена фудбалска „репрезентација“. Покушавамо да компензујемо стварно друштвено потонуће на илузоран начин, па још и то неуспешно. Али, и у том неуспеху неки су ипак „једнакији“ - милионери који (не)зналачки баратају лоптом без много жалости вратиће се у своје богате иностране клубове, а домаћи сиромашни навијачи од којих многи спретно рукују лопатом, и граде ову земљу, вратиће се утучени својој борби за преживљавање.
У последњој деценији, са изузетком митинга поводом проглашења независности Косова, у Србији није одржан политички скуп који би окупио више од десетак хиљада људи. Али су зато поред малих екрана стотине хиљада деполитизованих појединаца који врло страствено навијају и навијаће за једну фикцију. Када би само делић те енергије они посветили стварној друштвеној борби за Србију, могли бисмо да почнемо да говоримо о нашем социјалном напретку. А навијање за националну фудбалску репрезентацију у једној социјално праведнијој држави добило би реалну основу, као некада у СФРЈ, када су њени играчи и селектори долазили из наших клубова и били много ближи по социјалном статусу већини наших грађана него данас. Али, тада је постојао закон који би данас био оцењен као „репресиван“ јер је ограничавао „слободу кретања“ нашим фудбалерима до одређене године старости; на тај начин наш фудбал се, међутим, сасвим природно штитио од претварања у колонијални ресурс богатих и моћнијих земаља и клубова, што је данас сасвим приметно. Тако заштићени постизали смо далеко веће успехе, а примарни мотив фудбалерима није био отићи што пре из своје земље, за што веће паре, већ уживати у игри, пред публиком која ти је социјално блиска и која те поштује. Једино у сличним условима се може смислено говорити да је репрезентација састављена од таквих фудбалера заиста наша, да у њој провејава колективни дух једне сложне и еманциповане нације.
Марио Калик, текст у краћем и измењеном облику објављен у "Политици", 30. јуна 2010.
С друге стране, унутар ове већинске популације доминирају страствени и бучни навијачи „репрезентације“, чија фудбалска страст расте са степеном социјалне угрожености, маргиналности и анонимности, али који се, упркос томе, истински идентификују са милионерима (не)спретних ногу. Они се жучно уносе у мале екране и себе готово претварају у саиграче „репрезентативаца“ на фудбалском терену. Неуспех српске „репрезентације“ не мења ништа битно у погледу ове загрижености. Наши навијачи углавном имају своје фаворите међу преосталим тимовима, које ће подржавати све до краја првенства. А како коментатор рече након пораза у мечу са Аустралијом, и испадања из даљег такмичења, нема много разлога за дуготрајну бригу, јер „нас“ већ од септембра чекају квалификације за европско првенство. Дакле, након овог привременог разочарања, можемо очекивати већ за који месец поновно буђење и бујање националне фудбалске еуфорије. Због тога је критичко (само)освешћивање о неким спорним моментима ове масовне омађијаности спортом, а нарочито фудбалом, преко потребно.
Некада су у аренама били сиротиња и робови, а у публици богати и друштвено моћни, данас је обрнуто, на терену су милионери, а на трибинама и поред телевизијских апарата махом они из нижих слојева или декласирани. Неправда једног класног друштва постаје оваквом променом тешко видљива и тиме безбедно очувана. У доба савременог капитализма које почива на систему масовне производње и потрошње у сфери отуђеног „слободног“ времена, друштвено познати играју, такмиче се или забављају, како говори владајућа идеологија, зарад интереса и потреба „народа“ које „непогрешиво“ мере тзв. пиплметри. Критичка друштвена наука, међутим, одавно је установила да је реч о интересима владајућих који се посредством медија намећу подвлашћенима као њихови властити интереси, и о потребама које су највећим делом не истинске, природне и корисне, већ лажне, вештачке и штетне. Када са индустријом спорта почне у симбиози да делује индустрија алкохола, што је већ дуго случај, опијатска функција ове прве постаје непосредно и непобитно видљива.
Спорт је стога унутар данашњег, капиталистичког система још један опијум за потлачене и осиромашене масе. Чак ни позната цинична девиза „хлеба и игара“ више не важи. Јер, игара (и алкохола) за све ће бити и онда када нема хлеба за све; о неком достојанственијем облику живота за већину људи у оваквом од давнина раслојеном поретку нема ни говора. Још кад се све то упакује у националне боје које нас „повезују“, (само)обмана постаје још јача. Видимо бедно плаћене касирке и продавачице у мегамаркетима са националним фудбалским мајицама на себи, и треба да поверујемо да смо сви ми, од експлоатисаних до експлоататора, истински уједињени на истом националном задатку. Србија као држава, поготово социјално напредна, не постоји, али постоји њена фудбалска „репрезентација“. Покушавамо да компензујемо стварно друштвено потонуће на илузоран начин, па још и то неуспешно. Али, и у том неуспеху неки су ипак „једнакији“ - милионери који (не)зналачки баратају лоптом без много жалости вратиће се у своје богате иностране клубове, а домаћи сиромашни навијачи од којих многи спретно рукују лопатом, и граде ову земљу, вратиће се утучени својој борби за преживљавање.
У последњој деценији, са изузетком митинга поводом проглашења независности Косова, у Србији није одржан политички скуп који би окупио више од десетак хиљада људи. Али су зато поред малих екрана стотине хиљада деполитизованих појединаца који врло страствено навијају и навијаће за једну фикцију. Када би само делић те енергије они посветили стварној друштвеној борби за Србију, могли бисмо да почнемо да говоримо о нашем социјалном напретку. А навијање за националну фудбалску репрезентацију у једној социјално праведнијој држави добило би реалну основу, као некада у СФРЈ, када су њени играчи и селектори долазили из наших клубова и били много ближи по социјалном статусу већини наших грађана него данас. Али, тада је постојао закон који би данас био оцењен као „репресиван“ јер је ограничавао „слободу кретања“ нашим фудбалерима до одређене године старости; на тај начин наш фудбал се, међутим, сасвим природно штитио од претварања у колонијални ресурс богатих и моћнијих земаља и клубова, што је данас сасвим приметно. Тако заштићени постизали смо далеко веће успехе, а примарни мотив фудбалерима није био отићи што пре из своје земље, за што веће паре, већ уживати у игри, пред публиком која ти је социјално блиска и која те поштује. Једино у сличним условима се може смислено говорити да је репрезентација састављена од таквих фудбалера заиста наша, да у њој провејава колективни дух једне сложне и еманциповане нације.
Марио Калик, текст у краћем и измењеном облику објављен у "Политици", 30. јуна 2010.
Polemika povodom Antonicevog teksta "Izmedju nas i satane"
Na sajtu NSPM vođena je još jedna polemika, ovog puta povodom teksta Slobodana Antonića "Između nas i satane". Polemika je počela kao kritika Antonićevog stava da se na neke probleme koje proizvodi savremeni kapitalizam uspešno može odgovoriti jačanjem uticaja crkve ili porodice, da bi se u većem delu ona pretvorila u raspravu sa jednim kritičarem "s leva". Tekst polemike možete preuzeti sa sledećeg linka:
http://rapidshare.com/files/403967820/Polemika_povodom_teksta_Antonica__Izmedju_nas_i_satane_.doc.html
http://rapidshare.com/files/403967820/Polemika_povodom_teksta_Antonica__Izmedju_nas_i_satane_.doc.html
Sunday, May 23, 2010
Klasno nejedinstvo
У последњих две недеље постала ми је до краја прозирна друштвена слика Србије, која је само слика у малом стања у коме се данас налази читаво човечанство. Као филозоф по образовању, заинтересован за проблеме друштвеног живота, склонији сам апстрактном, теоријском нивоу разматрања неког друштвеног феномена. Али, морам да признам да нема већег задовољства од оног када увидите да теоријски ставови до којих долазите апстрактнијим процесима стицања знања налазе своју емпиријску потврду у вашем свакодневном животном искуству...
Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli
Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli
Saturday, May 15, 2010
Komunizam i nasilje
У оспоравању комунизма као историјског пројекта, како у целини, тако у Србији и Југославији, идеолошку хегемонију држи либерална перспектива. Она комунистичком „насиљу” супротставља „парламентарну демократију” као некакав изворни и безгранични простор слободе лишен насиља, у који комунизам споља проваљује да би успоставио своју једнопартијску „диктатуру”, праћену најчешће личном диктатуром комунистичког вође. Тако поводом 30 година од Титове смрти један историчар његову власт назива „тиранидом” („Политика”, 4. маја 2010) Парламентаризам се унутар овакве парадигме апстрахује од ширег историјског кретања у коме има своју генезу и постулира као једини легитиман облик политичког организовања.
На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.
Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.
Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.
Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.
На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.
Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.
Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.
Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.
Jos jedna polemika s nacionalistima
Povodom teksta novinara Miroslava Lazanskog o Titu na sajtu NSPM-a vodio sam jednu zanimljivu polemiku s nacionalistima. Tekst polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/387874136/Polemika_s_nacionalistima_povodom_teksta_Lazanskog_o_Titu.doc
http://rapidshare.com/files/387874136/Polemika_s_nacionalistima_povodom_teksta_Lazanskog_o_Titu.doc
Monday, May 3, 2010
Рансијерова критика комунизма
Интервју са Жаком Рансијером (Културни додатак "Политике", 1.5.2010)
Кратак осврт:
Рансијер сам себи упада у уста говорећи против авангарде, јер он сам нужно наступа са позиције авангарде. Авангарда, наиме, није вечна норма, како Рансијер мисли, нешто што се код њених заступника постулира тако да се принципијелно у историји не може превладати, већ много пре историјска чињеница од које се НУЖНО МОРА ПОЋИ. Јер, у сваком историјском тренутку, пре него што се "капацитет интелигенције" радикално ослободи класних оквира и ограничености, и постане истински универзална својина слободних појеинаца, постоји подела на оне који су мање и оне који су више свесни своје и опште неслободе. Да ли потлачене масе саме од себе производе свест и то високо теоријски артикулисану о својој неслободи и начинима њеног превазилажења, или то ипак њима увелико долази споља, од стране припадника једне друге класе, интелигенције, која је, логиком свог класног положаја, у бољој позицији да сагледа и појмовно артикулише изворе друштвене неслободе и облике њеног укидања, тј. еманципације? Ко нама овде говори о олигархијској структури друштва, и путевима еманципације, припадник радника, сељака, незапослених итд. или пак припадник једне друге класе?
Даље, тачно је да у историјском комунизму има примера бирократизације партије, одвајања ужег партијског руководства од ширег партијског чланства и саме радничке класе, тј. онога што се називало "новом класом". Али, нити историјски, а још мање теоријски комунизам, може да се сведе на те појаве. Зато је Рансијерова критика комунизма веома пристрасна, тенденциозна. Маркс, Лењин, Троцки, Мао, Кастро - сви су они инсистирали у теорији и пракси на што мањој дистанци између пролетеријата и његове авангарде. Чувена је нпр. Лењинова мисао да партија мора бити ЈЕДАН КОРАК ИСПРЕД пролетерских маса. Мора бити ИСПРЕД јер саме масе још увек нису довољно еманциповане у својој свести; оне то ни не могу бити због свог класног положаја у друштвеној подели рада. Ниаме, тзв. умни рад је у класном друштву само привилегија средњих и виших класа. Зато мора да постоји партија као авангарда пролетеријата. Али, партија мора остати САМО ЈЕДАН корак испред њих, да би остала ЊИХОВА авангарда, да се од њих не би отуђила.
Стога авангарду чине појединци који се регрутују, и готово једино и могу регрутовати, из онога што би се, марксистички говорећи, могло назвати ситном буржоазијом, чији највећи део чине припадници интелигенције као друштвене класе. Огромна већина партијских вођа, а нарочито теоретичара, долазила је из овог слоја. Али, они су напустили становиште своје класе и стали на становиште пролетерске класе и њених интереса. Они су тако чинили само најнапреднији, најистуренији ДЕО пролетеријата, а не неку другу, посебну класу, како Рансијер подмеће. И они су разумевали авангардност партије само као нужни прелазни моменат који треба да припреми будуће бескласно друштво, у коме ће сви појединци заиста моћи да наступе са својим "капацитетом интелигенције". Али, до тога тек треба доћи, од тога се не може просто почети у овом тренутку. То Рансијер не увиђа. Потлачени тек треба да се посредством своје партије у пуној мери еманципују и оспособе да собом управљају. Њихова слобода је задата, а не већ дата...
Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 2. део
Личност Михаила Марковића
Могу оно што снажно хоћу
Људски потенцијали су неупоредиво већи него што смо тога свесни. У нама је скривена огромна снага
Човек треба да иде својим путем и улаже максимално могуће напоре све до самог краја, док га више силе у том ходу дефинитивно не спрече
Ако још будем жив, нови јуриш на небо не може проћи без мог учествовања, макар пером и речју
Несаломива животност и оптимизам
Они који су познавали Михаила Марковића имали су пред собом човека који је био надљудски виталан, упоран, непоколебљив, енергичан. Упркос позним годинама у које је (одавно био) зашао, ништа се од те биолошке чињенице на њему није примећивало; он је једноставно пркосио не само друштвеном (како смо видели), већ и постојећем природном поретку и његовим законима. Мени лично никада није на ум пала помисао о његовој смрти, нарочито када се пред крај живота неколико пута извукао из озбиљне здравствене кризе, он је просто био мерило животности, а не старости. Трајно ће ми остати у сећању сцена у којој професор граби Кнез-Михаиловом улицом, на путу ка Академији, брзим, бритким, одлучним ходом, не обазирући се много око себе, одајући утисак човека који тачно зна и следи свој животни пут. Као неко ко се стално бори са временом, физичким и друштвеним, у жељи да га претекне и остави за собом, у једној другачијој будућности. Никада није мировао, и у последњем периоду, након што је повредио колено, жалио се што не може да шета. Те перипатетичке шетње са пријатељима биле су иначе за њега извор истинског унутрашњег задовољства, у њима би се дуго па и бурно дискутовало о најраличитијим темама, што је иначе било особено за професоров животни стил. А када бисте разговарали са њим, осетили бисте страховиту менталну и физичку жилавост и издржљивост, која је далеко млађе остављала фасциниране, па и изнемогле, ако би се с њим упуштали у озбиљније разговоре. Ретко ко је могао у том погледу да издржи време и ритам професоровог мисаоног и животног пулса. Чак могу рећи да је толико био животан да ми се понекад полусвесно јављала ирационална помисао да он и не може умрети. Живео је изван старосних доба, у вечној младости духа, када се не може поуздано одредити да ли је неко млад или стар, једнако разговарајући и приступајући лицима свих генерација, од најмлађих до најстаријих...
Mарио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Могу оно што снажно хоћу
Људски потенцијали су неупоредиво већи него што смо тога свесни. У нама је скривена огромна снага
Човек треба да иде својим путем и улаже максимално могуће напоре све до самог краја, док га више силе у том ходу дефинитивно не спрече
Ако још будем жив, нови јуриш на небо не може проћи без мог учествовања, макар пером и речју
Несаломива животност и оптимизам
Они који су познавали Михаила Марковића имали су пред собом човека који је био надљудски виталан, упоран, непоколебљив, енергичан. Упркос позним годинама у које је (одавно био) зашао, ништа се од те биолошке чињенице на њему није примећивало; он је једноставно пркосио не само друштвеном (како смо видели), већ и постојећем природном поретку и његовим законима. Мени лично никада није на ум пала помисао о његовој смрти, нарочито када се пред крај живота неколико пута извукао из озбиљне здравствене кризе, он је просто био мерило животности, а не старости. Трајно ће ми остати у сећању сцена у којој професор граби Кнез-Михаиловом улицом, на путу ка Академији, брзим, бритким, одлучним ходом, не обазирући се много око себе, одајући утисак човека који тачно зна и следи свој животни пут. Као неко ко се стално бори са временом, физичким и друштвеним, у жељи да га претекне и остави за собом, у једној другачијој будућности. Никада није мировао, и у последњем периоду, након што је повредио колено, жалио се што не може да шета. Те перипатетичке шетње са пријатељима биле су иначе за њега извор истинског унутрашњег задовољства, у њима би се дуго па и бурно дискутовало о најраличитијим темама, што је иначе било особено за професоров животни стил. А када бисте разговарали са њим, осетили бисте страховиту менталну и физичку жилавост и издржљивост, која је далеко млађе остављала фасциниране, па и изнемогле, ако би се с њим упуштали у озбиљније разговоре. Ретко ко је могао у том погледу да издржи време и ритам професоровог мисаоног и животног пулса. Чак могу рећи да је толико био животан да ми се понекад полусвесно јављала ирационална помисао да он и не може умрети. Живео је изван старосних доба, у вечној младости духа, када се не може поуздано одредити да ли је неко млад или стар, једнако разговарајући и приступајући лицима свих генерација, од најмлађих до најстаријих...
Mарио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 1. део
Филозофско-политички профил Михаила Марковића
Идеја левице не може пропасти
Да би се решавали проблеми мораће се излазити изван оквира постојећег
За сваки значајан циљ мора се платити одговарајућа цена
Многи су прихватили марксизам на чисто интелектуалан начин, као теорију која излаже истину о свету у коме живимо. Али из тога није следило да за ту истину вреди положити живот
Какав је ко човек, таква му је и филозофија, рекао је један мислилац. Да ће личност професора Михаила Марковића пресудно одредити карактер његове филозофије, могло се приметити још од његових младалачких дана. Од првих пропламсаја самосвести, био је то човек који себе налази и исцрпљује у друштвеном свету живота, који дубоко урања у његова историјско-политичка кретања, тврдокорно их анализира и преиспитује, на крају, бескомпромисно критикује ако нису у складу са револуционарним идејама општељудске еманципације. Рано сазрела критичка (само)свест, доживљена као инстинкт слободе, нешто што појединац просто има у себи или не, што се не може у крајњем објаснити и извести из постојећих услова и околности, што представља његову властиту и неизбежну одлуку и карактер, као да је била предоређена да се касније теоријски артикулише у филозофији схваћеној као критичко друштвено мишљење. Од првобитног раскида са темељним институцијама старог света, буржоаским друштвом, монархијом и религијом, преко прикључења СКОЈ-у, партизанском покрету и Комунистичкој, а затим Социјалистичкој партији, на крају разилажења од обе онда када су, по његовом мишљењу, почеле да драматично одступају од својих изворних идеала, видимо јединствени практички ангажман који доследно не пристаје на лошу или све лошију друштвену стварност с обзиром на перспективе живота достојног човека...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Идеја левице не може пропасти
Да би се решавали проблеми мораће се излазити изван оквира постојећег
За сваки значајан циљ мора се платити одговарајућа цена
Многи су прихватили марксизам на чисто интелектуалан начин, као теорију која излаже истину о свету у коме живимо. Али из тога није следило да за ту истину вреди положити живот
Какав је ко човек, таква му је и филозофија, рекао је један мислилац. Да ће личност професора Михаила Марковића пресудно одредити карактер његове филозофије, могло се приметити још од његових младалачких дана. Од првих пропламсаја самосвести, био је то човек који себе налази и исцрпљује у друштвеном свету живота, који дубоко урања у његова историјско-политичка кретања, тврдокорно их анализира и преиспитује, на крају, бескомпромисно критикује ако нису у складу са револуционарним идејама општељудске еманципације. Рано сазрела критичка (само)свест, доживљена као инстинкт слободе, нешто што појединац просто има у себи или не, што се не може у крајњем објаснити и извести из постојећих услова и околности, што представља његову властиту и неизбежну одлуку и карактер, као да је била предоређена да се касније теоријски артикулише у филозофији схваћеној као критичко друштвено мишљење. Од првобитног раскида са темељним институцијама старог света, буржоаским друштвом, монархијом и религијом, преко прикључења СКОЈ-у, партизанском покрету и Комунистичкој, а затим Социјалистичкој партији, на крају разилажења од обе онда када су, по његовом мишљењу, почеле да драматично одступају од својих изворних идеала, видимо јединствени практички ангажман који доследно не пристаје на лошу или све лошију друштвену стварност с обзиром на перспективе живота достојног човека...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Декадентни капитализам
Живимо у временима позног, постмодерног капитализма, обележеним помахниталим процесом производње и потрошње, екстремним робним фетишизмом и конзумеризмом, који људе изобличавају у потпуно отуђене и анонимне потрошачке хорде. Под притиском ових ретроградних трендова неумитно се гаси свака унутрашња, морална, душевна и духовна димензија, чак и она личност која је, бар на привидном нивоу, као привилегија владајуће класе, постојала у ранијим фазама развоја Капитала, још увек не сасвим концентрисаног и монополизованог у системима транснационалних корпорација које данас намећу (ново)капиталистичке економске моделе и стилове живота, у њиховој захухталој регресији и униформности, читавој планети. При том говор о “крају идеологије” треба да прикрије доминацију идеологије слепе потрошње и сировог уживања која, на таласима репресивне десублимације, нихилистички слави површност и пролазност, и за коју не постоји ништа што је изван или изнад ефемерне свакодневице која се бесмислено и бесциљно троши и расипа.
Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.
Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.
Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.
Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.
И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.
Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.
Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.
Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.
Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.
Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.
И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.
Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.
Subscribe to:
Posts (Atom)