Овде је доступан наставак полемике коју сам са једним коментатором НСПМ-а имао поводом текста о Туцовићевим погледима на српско-албанске односе. Текст је очекивано изазвао вулгарно поједностављујуће коментаре српских националиста у којима се са Туцовића врло брзо прешло на дифамирање Маркса, марксизма, комунизма, па и левице уопште, све то "објашњавано" њиховом чувеном фантазмагоријом да је код ових идеја и пројеката реч о изворној и злоћудној "антисрпској" и "антисловенској" мржњи и работи...
Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".
А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.
И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.
На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста. Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.
Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!
То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...
Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...
Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.
Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.
Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.
На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...
Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".
А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.
И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.
На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста. Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.
Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!
То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...
Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...
Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.
Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.
Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.
На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...
