У последњих две недеље постала ми је до краја прозирна друштвена слика Србије, која је само слика у малом стања у коме се данас налази читаво човечанство. Као филозоф по образовању, заинтересован за проблеме друштвеног живота, склонији сам апстрактном, теоријском нивоу разматрања неког друштвеног феномена. Али, морам да признам да нема већег задовољства од оног када увидите да теоријски ставови до којих долазите апстрактнијим процесима стицања знања налазе своју емпиријску потврду у вашем свакодневном животном искуству...
Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli
Sunday, May 23, 2010
Saturday, May 15, 2010
Komunizam i nasilje
У оспоравању комунизма као историјског пројекта, како у целини, тако у Србији и Југославији, идеолошку хегемонију држи либерална перспектива. Она комунистичком „насиљу” супротставља „парламентарну демократију” као некакав изворни и безгранични простор слободе лишен насиља, у који комунизам споља проваљује да би успоставио своју једнопартијску „диктатуру”, праћену најчешће личном диктатуром комунистичког вође. Тако поводом 30 година од Титове смрти један историчар његову власт назива „тиранидом” („Политика”, 4. маја 2010) Парламентаризам се унутар овакве парадигме апстрахује од ширег историјског кретања у коме има своју генезу и постулира као једини легитиман облик политичког организовања.
На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.
Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.
Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.
Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.
На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.
Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.
Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.
Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.
Jos jedna polemika s nacionalistima
Povodom teksta novinara Miroslava Lazanskog o Titu na sajtu NSPM-a vodio sam jednu zanimljivu polemiku s nacionalistima. Tekst polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/387874136/Polemika_s_nacionalistima_povodom_teksta_Lazanskog_o_Titu.doc
http://rapidshare.com/files/387874136/Polemika_s_nacionalistima_povodom_teksta_Lazanskog_o_Titu.doc
Monday, May 3, 2010
Рансијерова критика комунизма
Интервју са Жаком Рансијером (Културни додатак "Политике", 1.5.2010)
Кратак осврт:
Рансијер сам себи упада у уста говорећи против авангарде, јер он сам нужно наступа са позиције авангарде. Авангарда, наиме, није вечна норма, како Рансијер мисли, нешто што се код њених заступника постулира тако да се принципијелно у историји не може превладати, већ много пре историјска чињеница од које се НУЖНО МОРА ПОЋИ. Јер, у сваком историјском тренутку, пре него што се "капацитет интелигенције" радикално ослободи класних оквира и ограничености, и постане истински универзална својина слободних појеинаца, постоји подела на оне који су мање и оне који су више свесни своје и опште неслободе. Да ли потлачене масе саме од себе производе свест и то високо теоријски артикулисану о својој неслободи и начинима њеног превазилажења, или то ипак њима увелико долази споља, од стране припадника једне друге класе, интелигенције, која је, логиком свог класног положаја, у бољој позицији да сагледа и појмовно артикулише изворе друштвене неслободе и облике њеног укидања, тј. еманципације? Ко нама овде говори о олигархијској структури друштва, и путевима еманципације, припадник радника, сељака, незапослених итд. или пак припадник једне друге класе?
Даље, тачно је да у историјском комунизму има примера бирократизације партије, одвајања ужег партијског руководства од ширег партијског чланства и саме радничке класе, тј. онога што се називало "новом класом". Али, нити историјски, а још мање теоријски комунизам, може да се сведе на те појаве. Зато је Рансијерова критика комунизма веома пристрасна, тенденциозна. Маркс, Лењин, Троцки, Мао, Кастро - сви су они инсистирали у теорији и пракси на што мањој дистанци између пролетеријата и његове авангарде. Чувена је нпр. Лењинова мисао да партија мора бити ЈЕДАН КОРАК ИСПРЕД пролетерских маса. Мора бити ИСПРЕД јер саме масе још увек нису довољно еманциповане у својој свести; оне то ни не могу бити због свог класног положаја у друштвеној подели рада. Ниаме, тзв. умни рад је у класном друштву само привилегија средњих и виших класа. Зато мора да постоји партија као авангарда пролетеријата. Али, партија мора остати САМО ЈЕДАН корак испред њих, да би остала ЊИХОВА авангарда, да се од њих не би отуђила.
Стога авангарду чине појединци који се регрутују, и готово једино и могу регрутовати, из онога што би се, марксистички говорећи, могло назвати ситном буржоазијом, чији највећи део чине припадници интелигенције као друштвене класе. Огромна већина партијских вођа, а нарочито теоретичара, долазила је из овог слоја. Али, они су напустили становиште своје класе и стали на становиште пролетерске класе и њених интереса. Они су тако чинили само најнапреднији, најистуренији ДЕО пролетеријата, а не неку другу, посебну класу, како Рансијер подмеће. И они су разумевали авангардност партије само као нужни прелазни моменат који треба да припреми будуће бескласно друштво, у коме ће сви појединци заиста моћи да наступе са својим "капацитетом интелигенције". Али, до тога тек треба доћи, од тога се не може просто почети у овом тренутку. То Рансијер не увиђа. Потлачени тек треба да се посредством своје партије у пуној мери еманципују и оспособе да собом управљају. Њихова слобода је задата, а не већ дата...
Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 2. део
Личност Михаила Марковића
Могу оно што снажно хоћу
Људски потенцијали су неупоредиво већи него што смо тога свесни. У нама је скривена огромна снага
Човек треба да иде својим путем и улаже максимално могуће напоре све до самог краја, док га више силе у том ходу дефинитивно не спрече
Ако још будем жив, нови јуриш на небо не може проћи без мог учествовања, макар пером и речју
Несаломива животност и оптимизам
Они који су познавали Михаила Марковића имали су пред собом човека који је био надљудски виталан, упоран, непоколебљив, енергичан. Упркос позним годинама у које је (одавно био) зашао, ништа се од те биолошке чињенице на њему није примећивало; он је једноставно пркосио не само друштвеном (како смо видели), већ и постојећем природном поретку и његовим законима. Мени лично никада није на ум пала помисао о његовој смрти, нарочито када се пред крај живота неколико пута извукао из озбиљне здравствене кризе, он је просто био мерило животности, а не старости. Трајно ће ми остати у сећању сцена у којој професор граби Кнез-Михаиловом улицом, на путу ка Академији, брзим, бритким, одлучним ходом, не обазирући се много око себе, одајући утисак човека који тачно зна и следи свој животни пут. Као неко ко се стално бори са временом, физичким и друштвеним, у жељи да га претекне и остави за собом, у једној другачијој будућности. Никада није мировао, и у последњем периоду, након што је повредио колено, жалио се што не може да шета. Те перипатетичке шетње са пријатељима биле су иначе за њега извор истинског унутрашњег задовољства, у њима би се дуго па и бурно дискутовало о најраличитијим темама, што је иначе било особено за професоров животни стил. А када бисте разговарали са њим, осетили бисте страховиту менталну и физичку жилавост и издржљивост, која је далеко млађе остављала фасциниране, па и изнемогле, ако би се с њим упуштали у озбиљније разговоре. Ретко ко је могао у том погледу да издржи време и ритам професоровог мисаоног и животног пулса. Чак могу рећи да је толико био животан да ми се понекад полусвесно јављала ирационална помисао да он и не може умрети. Живео је изван старосних доба, у вечној младости духа, када се не може поуздано одредити да ли је неко млад или стар, једнако разговарајући и приступајући лицима свих генерација, од најмлађих до најстаријих...
Mарио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Могу оно што снажно хоћу
Људски потенцијали су неупоредиво већи него што смо тога свесни. У нама је скривена огромна снага
Човек треба да иде својим путем и улаже максимално могуће напоре све до самог краја, док га више силе у том ходу дефинитивно не спрече
Ако још будем жив, нови јуриш на небо не може проћи без мог учествовања, макар пером и речју
Несаломива животност и оптимизам
Они који су познавали Михаила Марковића имали су пред собом човека који је био надљудски виталан, упоран, непоколебљив, енергичан. Упркос позним годинама у које је (одавно био) зашао, ништа се од те биолошке чињенице на њему није примећивало; он је једноставно пркосио не само друштвеном (како смо видели), већ и постојећем природном поретку и његовим законима. Мени лично никада није на ум пала помисао о његовој смрти, нарочито када се пред крај живота неколико пута извукао из озбиљне здравствене кризе, он је просто био мерило животности, а не старости. Трајно ће ми остати у сећању сцена у којој професор граби Кнез-Михаиловом улицом, на путу ка Академији, брзим, бритким, одлучним ходом, не обазирући се много око себе, одајући утисак човека који тачно зна и следи свој животни пут. Као неко ко се стално бори са временом, физичким и друштвеним, у жељи да га претекне и остави за собом, у једној другачијој будућности. Никада није мировао, и у последњем периоду, након што је повредио колено, жалио се што не може да шета. Те перипатетичке шетње са пријатељима биле су иначе за њега извор истинског унутрашњег задовољства, у њима би се дуго па и бурно дискутовало о најраличитијим темама, што је иначе било особено за професоров животни стил. А када бисте разговарали са њим, осетили бисте страховиту менталну и физичку жилавост и издржљивост, која је далеко млађе остављала фасциниране, па и изнемогле, ако би се с њим упуштали у озбиљније разговоре. Ретко ко је могао у том погледу да издржи време и ритам професоровог мисаоног и животног пулса. Чак могу рећи да је толико био животан да ми се понекад полусвесно јављала ирационална помисао да он и не може умрети. Живео је изван старосних доба, у вечној младости духа, када се не може поуздано одредити да ли је неко млад или стар, једнако разговарајући и приступајући лицима свих генерација, од најмлађих до најстаријих...
Mарио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 1. део
Филозофско-политички профил Михаила Марковића
Идеја левице не може пропасти
Да би се решавали проблеми мораће се излазити изван оквира постојећег
За сваки значајан циљ мора се платити одговарајућа цена
Многи су прихватили марксизам на чисто интелектуалан начин, као теорију која излаже истину о свету у коме живимо. Али из тога није следило да за ту истину вреди положити живот
Какав је ко човек, таква му је и филозофија, рекао је један мислилац. Да ће личност професора Михаила Марковића пресудно одредити карактер његове филозофије, могло се приметити још од његових младалачких дана. Од првих пропламсаја самосвести, био је то човек који себе налази и исцрпљује у друштвеном свету живота, који дубоко урања у његова историјско-политичка кретања, тврдокорно их анализира и преиспитује, на крају, бескомпромисно критикује ако нису у складу са револуционарним идејама општељудске еманципације. Рано сазрела критичка (само)свест, доживљена као инстинкт слободе, нешто што појединац просто има у себи или не, што се не може у крајњем објаснити и извести из постојећих услова и околности, што представља његову властиту и неизбежну одлуку и карактер, као да је била предоређена да се касније теоријски артикулише у филозофији схваћеној као критичко друштвено мишљење. Од првобитног раскида са темељним институцијама старог света, буржоаским друштвом, монархијом и религијом, преко прикључења СКОЈ-у, партизанском покрету и Комунистичкој, а затим Социјалистичкој партији, на крају разилажења од обе онда када су, по његовом мишљењу, почеле да драматично одступају од својих изворних идеала, видимо јединствени практички ангажман који доследно не пристаје на лошу или све лошију друштвену стварност с обзиром на перспективе живота достојног човека...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Идеја левице не може пропасти
Да би се решавали проблеми мораће се излазити изван оквира постојећег
За сваки значајан циљ мора се платити одговарајућа цена
Многи су прихватили марксизам на чисто интелектуалан начин, као теорију која излаже истину о свету у коме живимо. Али из тога није следило да за ту истину вреди положити живот
Какав је ко човек, таква му је и филозофија, рекао је један мислилац. Да ће личност професора Михаила Марковића пресудно одредити карактер његове филозофије, могло се приметити још од његових младалачких дана. Од првих пропламсаја самосвести, био је то човек који себе налази и исцрпљује у друштвеном свету живота, који дубоко урања у његова историјско-политичка кретања, тврдокорно их анализира и преиспитује, на крају, бескомпромисно критикује ако нису у складу са револуционарним идејама општељудске еманципације. Рано сазрела критичка (само)свест, доживљена као инстинкт слободе, нешто што појединац просто има у себи или не, што се не може у крајњем објаснити и извести из постојећих услова и околности, што представља његову властиту и неизбежну одлуку и карактер, као да је била предоређена да се касније теоријски артикулише у филозофији схваћеној као критичко друштвено мишљење. Од првобитног раскида са темељним институцијама старог света, буржоаским друштвом, монархијом и религијом, преко прикључења СКОЈ-у, партизанском покрету и Комунистичкој, а затим Социјалистичкој партији, на крају разилажења од обе онда када су, по његовом мишљењу, почеле да драматично одступају од својих изворних идеала, видимо јединствени практички ангажман који доследно не пристаје на лошу или све лошију друштвену стварност с обзиром на перспективе живота достојног човека...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Декадентни капитализам
Живимо у временима позног, постмодерног капитализма, обележеним помахниталим процесом производње и потрошње, екстремним робним фетишизмом и конзумеризмом, који људе изобличавају у потпуно отуђене и анонимне потрошачке хорде. Под притиском ових ретроградних трендова неумитно се гаси свака унутрашња, морална, душевна и духовна димензија, чак и она личност која је, бар на привидном нивоу, као привилегија владајуће класе, постојала у ранијим фазама развоја Капитала, још увек не сасвим концентрисаног и монополизованог у системима транснационалних корпорација које данас намећу (ново)капиталистичке економске моделе и стилове живота, у њиховој захухталој регресији и униформности, читавој планети. При том говор о “крају идеологије” треба да прикрије доминацију идеологије слепе потрошње и сировог уживања која, на таласима репресивне десублимације, нихилистички слави површност и пролазност, и за коју не постоји ништа што је изван или изнад ефемерне свакодневице која се бесмислено и бесциљно троши и расипа.
Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.
Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.
Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.
Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.
И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.
Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.
Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.
Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.
Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.
Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.
И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.
Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.
Subscribe to:
Posts (Atom)