Шта (ни)је спорно у "Паради поноса"?

Упркос све жучнијим јавним расправама поводом најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, нека битна питања и даље остају у сенци. Једно од њих је шта се заиста подразумева под називом „Парадa поноса”. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална. Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву на (не)посредан начин угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало раздвојити.

Проблем се још више компликује есктремном реакцијом конзервативне деснице. Она у целини, без икакве дилеме, одбацује моралност параде и саме хомосексуалности, и то на веома агресиван начин који прераста у позив на линч. Хомосексуалност је, по овим десничарима, неморална јер је „богохулна”, „вређа традицију”, „неприродна”, односно „болесна”… Проблематичност овог приступа је у томе што су кроз историју многи напредни покрети били, са становишта конзервативаца и реакционара, осуђивани и протеривани као неморални и неприродни. Такав случај био је са демократијом, равноправношћу жена, правима особа са урођеним инвалидитетом или психички оболелих… Зато је критеријум који намеће конзервативна десница, а то је беспоговорно позивање на „Бога”, „традицију” или „природу”, неисправан.

Међутим, ово не значи да је самим тим промовисање хомосексуалности као вредносног става друштвено прогресивна појава. Према модерном схватању морала, који је у филозофском облику најбоље изразио Кант, морално је све оно што можемо рационално хтети да важи као општи закон, односно, оно што не можемо рационално хтети да важи као општи закон, јесте неморално. Сада се поставља важно питање: да ли је хомосексуалност у овом модерном (а не конзервативном) смислу морална или неморална? Тешко се може порећи да је човек по природи хетеросексуално биће. Ово је у вези са одржањем (људске) врсте. Али, одржање човека као врсте није само биолошка чињеница; оно је истовремено и морални закон. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове ваља враћати. Зато смо морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу подаримо живот. Проблем са хомосексуалношћу је сада у томе што се она у овом смислу, и само у овом смислу, окреће против природе и морала. Ми не можемо рационално хтети свет у коме би хомосексуалност важила као општи закон, то јест у којем би сви људи били хомосексуалци, јер би такав свет био осуђен на пропаст, док би тренутак када би они постали већина чинио почетак његовог одумирања.

Међутим, ово никако не значи да хомосексуалци не смеју да имају никаква права, што заговара екстремна десница. Људи чине многе неморалне ствари у кантовском смислу, али то не значи да због тога треба да их прогонимо. Све док су те радње ствар мањине, у мањим сегментима живота или на строго одређеним местима која се не третирају као јавна, оне нису спорне. Исто је са хомосексуалношћу. Све док је она лична, приватна ствар, која као таква остаје у границама приватности, она није спорна. Самим тим, нису спорне ни јавне манифестације хомосексуалаца које имају протестни смисао, које су израз борбе против дискриминације неких људи у њиховом јавном животу и делатности због њихових приватних опредељења, штавише, такви протести су сасвим легитимни. Овакве параде постају спорне и нелегитимне онда када су само параде, када њихов карневалски моменат потисне протестни, јер се тада хомосексуалност не брани само као право мањине, већ се промовише као начелно исправан, па и пожељан став према сексуалности који би требало да постане већински.

Зато је за што већи успех геј покрета у остваривању оних његових захтева који су сасвим оправдани неопходно да се тај покрет јасно изјасни о споменутим спорним местима, јер ће одвајањем легитимних захтева од нелегитимних придобити подршку већег броја људи, а самим тим ослабити позицију својих агресивних противника.

Марио Калик, текст објављен у "Политици", 29. септембра 2010.