Povratak socijalizma?

Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropu, preteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali, samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma uopšte, unutar koje je aktuelna finansijska kriza samo jedan od simptoma njegove (auto)destrukcije.

Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu u svetskoj istoriji, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vremena odvija upravo kriza svetskog kapitalističkog sistema, uključujući i njegov liberalni model. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet, i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Na žalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promoteri (npr. Fukujama i Soroš), demonstrirajući pri tom zavidno odsustvo svesti o vlastitoj odgovornosti.

Simpatično je, međutim, kako oni poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom“ putu ka „socijalizmu“, i naravno, „totalitarizmu“. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sleđenje je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojeći neodrživ sistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta, namah biva etiketirano kao „socijalizam“, sa svim negativnim značenjem koje ta reč treba da pobudi.

U svakom slučaju je dobro što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Ipak, problem je što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer, socijalizam ne može da se izjednači sa državnim intervencionizmom, pogotovo kada je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije, niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, na žalost, još uvek ne može biti reči u Americi.

Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. New Deal-a. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize, koju je pokušao da reši New Deal, manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije toliko loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje, iznutra i spolja. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu, ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.

Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu, i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola „Socijalizam ili varvarstvo!“ kao da ponovo dobija na aktuelnosti.

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend

Mario Kalik, objavljeno u "Politici", 24.11.2008.

Markuze o gradjanskoj filozofiji i kulturi

Markuze se, slično drugim vodećim predstavnicima Franfurtske škole, intenzivno bavio pitanjima građanske filozofije i kulture uopšte, naročito u ranom periodu svog misaonog razvoja. Građansku filozofiju Markuze je, pre svega, tumačio posredstvom njenog najvišeg izraza datog u Hegelovom idealizmu. U Hegelovom mišljenju on je otkrio jedan „pozitivan“ momenat koji, u krajnjem, služi opravdanju postojeće neumne društvene stvarnosti. Ali, i građanska kultura u celini, a ne samo njena filozofija, pojavljuje se kao afirmativna spram ovakve stvarnosti. Međutim, uprkos ovim nedostacima, građanska filozofija i kultura poseduju jedan neotklonjiv „negativni“, kritički momenat, koji omogućava proboj iz okvira građanskog sveta. Stoga je Markuzeova kritika ovih idejnih sistema dijalektička - ona teži da afirmiše njihove „negativne“ momente, nasuprot onima „pozitivnim“, koji afirmišu neumnu stvarnost. To je vidljivo i u Markuzeovom promišljanju Frojdove psihoanalize. Čitav Markuzeov teorijski rad može se razumeti kao traganje za kritičkim potencijalima filozofskog mišljenja i umetničkog stvaranja, i načinima revolucionarne izmene građanskog, kapitalističkog društva.

Polemika o (anti)komunizmu (10)

Mogu li nacionalisti da prevaziđu sebe?

Taktički, ne i strateški, savez komunista i nacionalista

Drago mi je što je Pavić otvoren za saradnju sa (pravim) komunistima zarad, kako je naveo, ostvarenja socijalne pravde i oslobođenja nacije (države) od okupacije. To su zaista bili i ostali ciljevi samih komunista, i tu nema ničeg spornog. Kao što ratne 1941. za partizane nije bila sporna saradnja sa četnicima, o čemu se danas malo govori. Na žalost, ovaj taktički kompromis tada nije trajao onoliko koliko je trebalo, dok se ne završi borba protiv okupatora, i sledbenici partizana i četnika verovatno se nikada neće složiti oko toga ko je odgovoran za njegovo kršenje. Ali, poučeni tim iskustvom, koje je bilo za partizane teško, a za četnike katastrofalno, možda se možemo danas drugačije postaviti. Jer, situacija nije bitno različita od one iz leta 1941.; jedino nemamo direktno prisustvo strane vojne sile na našoj teritoriji, za čim i nema potrebe, pošto sadašnja vlast, za razliku od one nastale pučom 27. marta, a još više za razliku od slobodarskog dela naroda, sasvim spremno sarađuje sa (novim) okupatorima. Ali, sve ostalo je tu - od presudnog uticaja stranih izaslanika-protektora, preko propagande usmerene na slabljenje otpora okupaciji, do nagrada raspisanih za pomoć u hvatanju nekada komunističkih, a danas nacionalističkih „zločinaca“.

Dakle, ako je Paviću iskreno stalo do prevazilaženja ovog stanja, a verujem da jeste, onda se na tom planu može sarađivati. Ako je za njega, kao za komuniste, danas kao i nekada, glavni neprijatelj okupator, a ne ideološki neistomišljenici unutar vlastite nacije, u komunistima može naći (privremene) saveznike. U svom radu, ponekad u obliku polemika na samoj levici, branio sam ovaj (taktički) savez komunista sa desnim nacionalistima, i za to, od strane, a(nti)nacionalnih levičara, bio čašćavan „epitetima“ poput „socijal-šovinistički šljam“ ili „obična četničina“. Za njih, kao i za liberalne jurišnike „Druge Srbije“, svaki patriotizam nužno je nacionalizam, onda šovinizam, na kraju najmračniji fašizam i nacizam. Za razliku od njih, ja diferenciram ove pojmove - neko može biti patriota, a da ne bude nacionalista, kao što može biti nacionalista, a da ne bude šovinista, ili da bude šovinista, a da ne bude fašista ili nacista. U skladu sa tim, desni nacionalisti, koji danas imaju vodeću poziciju u borbi protiv kvinsliške vlasti (i u koje ubrajam Pavića), po meni, nisu fašisti ili nacisti, uprkos manje ili više prisutnom šovinizmu. Očekujem da će Pavić takođe biti korektan, pa neće više izjednačavati liberale i komuniste. Jer, kao što je za njega sigurno uvreda da ga nazovu fašistom, samo zato što se predstavlja kao nacionalista, tako je i za komuniste uvreda da ih stavljaju u isti koš sa ekstremnim pobornicima i slugama liberalnog kapitalizma, samo zato što se komunisti nacionalistima (pogrešno) čine kao „antisrpski“ orijentisani. Niti su nacionalisti nacisti, niti su liberali komunisti. U svakom slučaju, u razumevanju ovih značajnih razlika Pavić pokazuje izvestan napredak, što uliva nadu da će se neki nesporazumi moći otkloniti.

Međutim, ova obostrana korektnost, neophodna za šire političko delovanje protiv zajedničkog neprijatelja, ne znači zanemarivanje ili potiskivanje bitnih neslaganja između komunista i nacionalista. Taj savez je taktički, ali ne i strateški, jer bi ovaj podrazumevao neku dublju ideološku saglasnost. A o toj dubljoj saglasnosti ovde nema govora. Iako je glavnina mog rada do sada bila usmerena na kritiku ideološke pozicije liberalne, transnacionalne desnice i a(nti)nacionalne levice, na antikomunističke invektive koje neprestano bivaju upućivane iz tabora nacionalističke desnice više se nije moglo ćutati. Naročito kada su se pojavile u direktnom provokativnom obliku kakav je bio Pavićev tekst. Dalje prećutkivanje takvih napada počelo bi da pruža izvesno pokriće već spomenutim a(nti)nacionalnim levičarima koji ne (žele da) vide važnu razliku između patriotski orijentisanog komunizma i nacionalistički orijentisanog antikomunizma. Iako je kritika kapitalizma za komuniste glavni zadatak, naročito danas (što, na žalost, ne uviđa popriličan broj onih koji se deklarišu kao levičari, pa čak i komunisti), to ne znači da se o kritici nacionalizma mora ćutati. Za komuniste je (srpski) nacionalizam danas, doduše, sporedan protivnik, ali ipak protivnik. To naročito važi u ovakvim debatama koje su više teorijske, nego političke prirode. Jer, u njima se rukovodimo (i) imperativima (istorijske) istine i snage argumenata, a ne (samo) trenutne političke celishodnosti. Imajući u vidu te zahteve, na novoiznesene Pavićeve tvrdnje mora se odlučno odgovoriti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (9)

Odgovor na tekst Verana Bakotića "Dovršen projekat srpske postmoderne"

Gospodin Bakotić u tekstu objavljenom na sajtu Nove srpske političke misli pod naslovom "Dovršen projekat srpske postmoderne" nastavlja da bezobzirno kleveće ideološke neistomišljenike. To čini u najboljoj tradiciji komentatora nekadašnje "sovjetske Pravde".

To što me je prošli put bez ikakvih argumenata nazvao fašistom, prećutao sam pre svega zbog toga, što procenjujem da polemika ovog tipa, ponekad dozvoljava i prejaku reč, kojoj sam pokatkad i sam sklon. Medjutim, kada Vas neko poput Bakotića u kratkom vremenu, onako usput i bez ikakvih dokaza, nazove i rasistom onda to svakako zaslužuje ozbiljniju reakciju. Pogotovo što za razliku od pomenutog gospodina, moja malenkost ima prilično zavidnu publicističku i novinarsku reputaciju, o kojoj se ovaj lovac na "srpski fašizam i desnicu", očigledno nije informisao.

Jer da jeste pretpostavljam da bi makar izostavio, ovu vrstu jadnog i bednog pokušaja diskreditacije mojih profesionalnih i moralnih karakteristika, o čemu valjda najpotpunije govori podatak da sam u prethodnih 8 godina objavio preko 600 televizijskih intervijua, kao i dve knjige, koje su posvećene istraživanju fenomena globalizma, koji je po mom uverenju fašizam u modernoj tehnološkoj verziji.

Konačno, ako iznesete tako teške optužbe na nečiji račun, u obavezi ste da makar korektno citirate navode iz teksta, koji su vas toliko iritirali. Na ovom mestu čitaocima NSPM, dugujem i jedno pojašnjenje.

Naime, potpuno je nekorektan i netačan zaključak, da sam u odgovoru Bakotiću pokazao spremnost, da "deportujem" njega i Maria Kalika u Hrvatsku. Moja konstatacija bila je samo replika na prethodno izrečenu Kalikovu tezu da za "komuniste internacionaliste nije dovoljna sloboda zasnovana na etnicitetu", kao i Kalikova spremnost da poput Brozovih komunista ponovo diže revolucije po Srbiji. I danas ne vidim šta je sporno u tome što sam pomenutu dvojicu pozvao da svoju borbu protiv fašizma započnu u Hrvatskoj, koja je idelan poligon za dokazivanje čvrstine njihovih ideoloških antifašističkih uverenja.

I još nešto. Bakotić je stvarno dosadan sa tom svojom zaverološkom teorijom o tajnoj saradnji "Druge Srbije i srpske desnice", koji se međusobno podržavaju. To vam je isto kao kada bi ste rekli da postoji jednorog. Njega možete zamisliti, možete nacrtati, ali njega u stvarnosti nema, baš kao i Bakotićevog stvaralačkog opusa.

Milorad Vukašinović, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (8)

Nežna duša pesnička – ili staljinistička?

(pitanje za Verana Bakotića)

Ne bih da dodatno povređujem delikatnu, ranjivu psihu Verana Bakotića, koji jednu običnu političku debatu ne ume ljudski da iznese do kraja, već je doživljava kao „vulgarne, uvredljive napade“ na njegovu ličnost – koju, uzgred, uopšte nisam nigde ni pomenuo. Reklo bi se na prvi pogled da je reč o jednoj pesničkoj duši, koju bole sva, pa i najmanja neslaganja sa svojim (pretpostavljam ideološkim) rodom, bilo gde na zemaljskoj kugli, pa ih odmah doživljava lično i veoma traumatično. Zato ovom prilikom i neću da započinjem raspravu s njim – a s njim se do sada i nisam raspravljao – jer stvarno ne želim da ga povredim bilo kakvim argumentom koji se na bilo koji način kosi s njegovim tananim senzibilitetom ili pogledom na svet.

Međutim, čim se oporavi od svoje uzrujanosti, ova pesnička, nežna duša ipak treba da objasni neke stvari koje je, istina, verovatno u afektu svoje ranjene psihe, izrekla. Dakle, treba tačno da navede mesta gde je bilo koji moj tekst bio "šovinistički", "rasistički" "vulgaran", "netrpeljiv prema ljudima drugog porekla" ili dezavuisao bilo čije "etničko", "geografsko" pa čak i "klasno" poreklo. I, naravno, gde sam ga ja to „napao“.

U slučaju da ih ne navede, biće jasno da je ovde na delu ili već pomenuta, prevelika lična osetljivost osobe kojoj je potreban mir staklenog zvona ili, što bi već bilo zabrinjavajuće, samo jedna već dobro poznata metodologija, s korenima iz starih dobrih staljinističkih vremena, da se neko ocrni bez argumenata - ili u nedostatku istih - i da mu se nalepe lažne etikete za potrebe neke (buduće?) ideološke komisije, koja neće morati da čita izvorne tekstove niti da ih predstavi kao dokaze, već će se jednostavno koristiti "nespornim autoritetom" Verana Bakotića.

Nadam se da je ipak ovo prvo u pitanju, jer se za takvo stanje, ako ništa drugo, bar mogu imati simpatije, pa čak i saosećanje.

Za kraj, unapred napominjem da se famozno "čitanje između redova" ne priznaje kao dokaz, već samo direktni citati.

Aleksandar Pavić, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (7)

DOVRŠEN PROJEKAT SRPSKE POSTMODERNE

Tekstom "Arheologija ideologije", gospodin Vladimir Milutinović, pokreće niz veoma važnih tema: problem ideologije, vladajuće ideologije, ideološke hegemonije i ideoloških aparata... Pojam ideologije kod nas je izašao iz teorijske, pa čak i iz žurnalističke mode kada je Druga Srbija uspostavila ideološku hegemoniju u obrazovnim i kulturnim ideološkim aparatima - dakle, pre gotovo dve decenije. Tada je Druga Srbija, sa izvesnim zakašnjenjem, u odnosu na globalne teorijske tokove, prigrlila diskurs postmodernizma, diskurs o kraju ideologija i postideološkom društvu. Ako bi se neko, eventualno, usudio da operiše pojmom ideologije, ili, ne-daj-bože, pojmom vladajuće ideologije, bio bi optužen za marksizam, boljševizam ili totalitarizam, rizikovao bi da bude izopšten iz akademskih i kulturnih aparata, kojima, kao što znamo, suvereno vlada Druga Srbija.

Ideologija Druge Srbije, kao vladajuća ideologija srpskog društva, već je bila predmet analiza na stranicama NSPM-a, posebno u tekstovima profesora Slobodana Antonića. Međutim, tekst Vladimira Milutinovića smestio je ovu temu u jedan širi kontekst, na teren opšte teorije ideologije. Čini mi se da je teorijska pozicija gospodina Milutinovića dobrodošla i u analizi konkretnih fenomena, zbog toga što nas sprečava da, fascinirani predmetom analize – u našem slučaju, ideologijom Druge Srbije – previdimo širi društveni ili istorijski kontekst.

A kada je reč o ovom drugom, istorijskom kontekstu, ne smemo zaboraviti da je Druga Srbija relativno nov politički projekat, nastao u prvim godinama rata, cepanjem do tada homogenog političkog tela srpske intelektualne i političke elite. Danas se, uglavnom, previđa uloga najznačajnijih eksponenata diskursa Druge Srbije u Miloševićevoj "antibirokratskoj revoluciji". Da li neko, na primer, pamti slučaj profesora Miladina Životića ? Na početku jugoslovenske krize, Životić je, zajedno sa Blažom Perovićem, osnovao nacionalističku Stranku narodne sloge, da bi sledeće godine prešao na drugu stranu i ubrzo nasledio Radomira Konstantinovića na mestu predsednika nevladine organizacije "Beogradski krug". (Ili, drugi primer: da li se danas neko seća uloge prof. Zage Golubović u "događanju naroda" ? )...

Veran Bakotić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (6)

Može li levica već jednom da prevaziđe sebe?

(Odgovor Mariju Kaliku)

Cenim svačiju principijelnost, pa tako i onu radikalnog komuniste kao što je Mario Kalik. Cenim sve domaće levičare koji su odoleli čarima dnevne politike i ostali dosledni onome što su propagirali i pred 20 i pre 30 i pre 40 godina. Međutim, moram odmah Kalika da upozorim da nisam voljan da mu tek tako dopustim da se odrekne zabludele "dece komunizma" (tj. u našem slučaju, titoizma). Možda kao dobar komunistički vernik ne veruje da je Pontije Pilat ikad postojao, da je sve to „opijum za narod“, ali su metodi "pranja ruku" slični.

Kalik kaže da su današnji vlastodršci i "neoliberali" samo biološka, a ne i duhovna deca komunizma. Neće baš biti. Upravo su oni, zajedno sa svim drugim nihilizovanim materijalistima, lažnim ekonomskim „ekspertima“, „tržišnim fundamentalistima“ (kojima nekako ne smetaju tajkunski karteli i monopoli, kao ni širenje zapadnih korporacija uz pomoć NATO trupa) i evro- i amerikanofilima, najvernija duhovna deca titoizma. Oni su deca duhovne pustoši ateiziranog materijalizma, pomešanog sa dozom specifičnog titoističkog hedonizma (uz pomoć bespovratnih kredita zlog, kapitalističkog – ali ipak materijalističkog, dakle neugodno srodnog - Zapada) i savršen primer čemu on neizbežno vodi kod ogromne većine ljudi (čast izuzecima poput Kalika) – upravo onome u šta se pretvorila današnja Srbija. Oni nisu nikakvi ni neoliberali ni kapitalisti. Oni ne znaju ni za poslovni rizik, ni za intelektualnu ili proizvodnu inovaciju. Ali znaju da obezbede uvozne ili druge monopole preko starih veza, da najme „eksperte“ da sve to intelektualno opravdaju, i političare da to „ozakone“, znaju kako da preuzmu kontrolu nad „privatizacijom“ tako da sve bude sve samo ne „slobodno“ i „preduzetničko“. To nije kapitalizam, a ni liberalizam. To je samo pokušaj dece titoizma da nastave svoju vladavinu trenutno najaktuelnijim sredstvima. Problem Kalika i, uopšte, svih poklonika bilo koje ideologije je da shvata reči i etikete preozbiljno i da ih prebrzo i olako koristi. A neki put je reč kao što je, na primer, „mangup“ (u sopstvenim redovima) sasvim dovoljna. Bez ikakve dalje mistifikacije...

Aleksandar Pavić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (5)

Reagovanje na tekst Verana Bakotića

Reagovanje Maria Kalika na tekst Aleksandra Pavića, pročitao sam sa zadovoljstvom. Da nije bilo tako sigurno ne bih reagovao na način kako je to prenela Nova srpska politička misao. Nasuprot tome, na tekst Verana Bakotića reagujem nevoljno. Najpre moram da istaknem da sam ga nekoliko puta pročitao i da nisam sasvim siguran šta je pisac hteo da saopšti. Ima tu svega i svačega, od određivanja šta je visok a šta nizak nivo "političke i teorijske kulture", do poredjenja nedavnih protesta beogradske omladine sa buntom iz pariskih predgrađa, zatim pominjanja "evolucije ljotićevaca u neoljotićevce", do konstatacije o "paljanskoj svojti koja je pronašla utočište u Drugoj Srbiji".

Ima tu i drugih "zapaženih" teorijskih dostignuća, poput onog sa početka teksta o "klerofašizmu" i "mondijaliznu" u Srbiji, koji se ako niste znali međusobno, kao dva "diskursa srpske desnice međusobno nadopunjuju, proizvode , održavaju i odražavaju". U celom tom galimatijasu gospodin Bakotić ističe i moje reagovanje na tekst Maria Kalika, nazivajući me "srpskim ekstremistom vulgarne desnice", koji se eto usuduo da usput pomene da komandat Koča Popovič nije bio Srbin.

Ne znam kako je Bakotiću kao "teoretičaru visoke političke kulture i naobrazbe", ostala nepoznata činjenica da je "komandant Koča" rado isticao svoje cincarsko poreklo, za razliku od masonske pripadnosti koju je krio do kraja života, a o čemu ovih dana saznajemo iz "deklasifikovanih dokumenta" , odnosno pisma generala Gošnjaka (koji je bio Hrvat) Titu iz 1975. godine, u kojem se komandant Koča , pominje kao jedan od istaknutijih masona u partiji. Eto takvi ljudi su dizali revolucije po Srbiji, a njihovi idejni naslednici hteli bi ponovo, pošto im izgleda nije dosta srpske nesreće.

Zbog toga gospodinu Bakotiću preporučujem da zajedno sa Kalikom "revolucionarne bune" diže u npr. Hrvatskoj, gde je na delu "otvoreni fašizam arhaičnog tipa". Što se mene tiče sa sobom mogu da povedu i "svitu" gospodina Nikole Samardžića, Teofila Pančića i gospođice Srbljanović. Bio bi to originalnom modelu borbe protiv "vulgarne desnice u Srbiji". Kada bi teoretičaru Bakotiću to uspelo, verujem da bi njegov doprinos političkoj i teorijskoj kulturi u Srbiji bio mnogo zapaženiji. Ovako uprkos pretragama na internetu, njegovo u nauci poznato ime, nisam uspeo da pronađem.

Milorad Vukašinović, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Radovan Karadžić - bekstvo od nepravde

Istina je celina

Ovako glasi jedna čuvena Hegelova misao. Uvid u istinu kao celinu nije temelj samo saznajne, već i praktične slobode; jer, druga je nemoguća bez prve. Celovitost istine ugrožava interes vladajućih elita za dominacijom, budući da njihovo tumačenje događaja, koje služi da opravda ovu dominaciju, razobličava kao partikularno i nedovoljno. Stoga se valja prisetiti ove Hegelove misli u trenutku kada, povodom hapšenja Radovana Karadžića, vladajuće političke snage, unutrašnje i spoljašnje, ponovo pokušavaju kao istinu o ratu u BiH podmetnuti ne celinu, već jedan njen deo. Deo koji je istrgnut iz šireg istorijskog konteksta, koji se nasrtljivo nameće kao njegov celokupan smisao, i koji, na kraju, služi da legitimiše njihovu (do)sadašnju politiku. Moramo se udaljiti od stihije koja u javnosti prati ovaj događaj, od onoga na šta se prinudno usmerava naša pažnja, kako bismo (p)ostali racionalni i slobodni. I moramo uzeti u obzir isključene delove konteksta kako bismo istinski razumeli ono što se forsira kao poznato i očigledno. A danas vladajuće snage tako očiglednim predstavljaju da je u slučaju Karadžićevog hapšenja reč o „zadovoljenju pravde“, na osnovu još uvek dominantne verzije istine o ratu u BiH.

I dok javnost biva ciljano bombardovana trivijalnostima vezanim za Karadžićevo „bekstvo od pravde“, nas zanimaju pukotine koje primećujemo u zvaničnoj „istini“. Nešto u njoj upadljivo nedostaje, čak i ako se prihvati ono o čemu smo tako iscrpno obavešteni - da je Karadžić počinio ratne zločine i da ga zbog toga gone. Kao da ovo neumorno podsećanje podjednako skriva koliko i otkriva. Jer, uprkos toj obaveštenosti, ili možda baš zahvaljujući njoj, nije nam dovoljno jasno kako su ove zločini uopšte bili mogući. Ratni zločini su mogući samo u ratu, samo ako je prethodno počinjen sam zločin rata, odnosno zločin protiv mira. Bez zločina rata nema ni ratnih zločina. Tako se u hijerarhiji zločina pokretanje rata ispostavlja, u odnosu na ratne zločine, kao zločin višeg reda. Ali, ko je odgovoran za ovaj zločin koga nismo dovoljno svesni, za podrivanje mira i započinjanje rata u BiH? Ako nam se Karadžić i rukovodstvo bosanskih Srba pokušavaju predstaviti kao krivci i za ovaj zločin, takvoj „istini“ moramo se suprotstaviti. Ona ne samo da nije celovita istina, već nije ni poluistina; ona je celovita laž. Šesnaest godina nakon početka rata u BiH, uvid u ovu (ne)istinu uveliko je zamagljen naslagama ideološkog zaborava...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli; jedan deo teksta objavljen u "Politici", 11.08.2008.

Polemika o (anti)komunizmu (4)

Trojanski konj Druge Srbije

Diskurs vulgarne srpske desnice ima dva lika: onaj arhaični, koji se ni u čemu ne razlikuje od diskursa istorijskog fašizma (kakav može da se sretne na bizarnim internet stranicama i u sadomazohističkim klubovima diljem Evrope i SAD-a) i, sa druge strane, lik samozvane Druge Srbije, koji se krije iza malograđanske uglađenosti i odavno potrošenih mantri meta-rasističkog projekta multikulturalizma i političke korektnosti. Tekst Milorada Vukašinovića pokazuje koliko je Mario Kalik bio u pravu kada je povukao znak jednakosti između dva lika srpske desnice, kada je pokazao da su "klerofašizam" i "mondijalizam" samo dve strane istog novčića. Međutim, ono što Kalik nije naglasio, a što, zahvaljajući trudu Vukašinovića, sada možemo neposredno da vidimo, jeste to u kojoj se meri ova dva diskursa međusobno nadopunjuju, proizvode, održavaju i odražavaju.

Prvo, moram da kažem da je možda uzaludan, ali u svakom slučaju, hvale vredan napor Kalika da podigne nivo rasprave na šarenim stranicama NSPM-a - časopisa kome, pre svega, treba odati priznanje za toleranciju, pluralizam i otvorenost za drugačije mišljenje. Mada u monotonom medijskom prostoru Srbije, NSPM, kao što sam rekao, predstavlja osveženje i pravu oazu slobodnog mišljenja, naličje ovakve otvorenosti čine pojedinačni ispadi ekstremista (obe) Srbije. Pomenuti ekstremisti imaju mnogo zajedničkih osobina, a ona osnovna osobina, koja "bode oči", jeste nizak nivo političke i teorijske kulture. Zbog toga, nemam nameru da se spuštam ispod nivoa Maria Kalika, tj. na nivo Milorada Vukašinovića, i da prebrojavam srpska krvna zrnca Konstantina Popovića - Koče, Iva Andrića ili Oskara Daviča. Međutim, želim da pokažem, upravo na primeru Vukašinovića i sličnih ekstremista, kakav je mehanizam reprodukcije vulgarne desničarske ideologije već dve decenije na delu, i to na celoj srpskoj medijskoj, kulturnoj, odnosno političkoj sceni...

Veran Bakotić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (3)

Reagovanje na tekst Maria Kalika “Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Tekst Aleksandra Pavića kao i pitanja koja u njemu postavlja, doživeo sam kao autorov pokušaj da otvori polemiku o moralnoj hipokriziji kao jednoj od osnovnih karakteristika ovdašnje, ne samo političke već i društvene scene. Za svaku pohvalu je i reagovanje gospodina Kalika. Ako ništa drugo osetio je potrebu da pruži odgovore na ona pitanja koja u Srbiji rado prećutkuju mnogi akteri političkog i društvenog života. Oni to čine iz razumljivih razloga, jer kada bi odgovarali na Pavićevu zapitanost, teško da bi mnogi od njih bez obzira da li su u vlasti ili opoziciji, da ne govorim o NGO, mogli da negiraju činjenicu višegodišnjeg komunističkog partijskog staža, kao neku vrstu danas neprijatnog bagaža, koji je najbolje, bez mnogo objašnjavanja odbaciti.

Da parafraziram Kalika. U pravu je kada kaže da je u Srbiji malo pravih komunista antifašista. I ne samo to- kada čitate Kalikovo reagovanje, ako ste pošteni u elementarnom smislu, sa mnogim tezama ćete se složiti, posebno sa onom da danas Srbijom i u vlasti i u opoziciji deluje "neoliberalna desnica" ( ovde pre svega mislim na ekonomsko socijalna opredeljenja). Podržavam i stav o privatizaciji i ulozi stranih ambasadora. I uopšte, dijagnoza našeg stanja je potpuno tačna.
Kada čitate Kalikovo reagovanje osećate se kao gledalac odlične fudbalske utakmice, čiji tim igra sjajno u polju, stvara šanse , ali nikako da postigne gol. Hoću da naglasim da recept koji Mario Kalik nudi za izlazak iz očigledne krize, najblaže rečeno je sporan, odnosno nešto je nalik leku za bolest, a ne protiv nje.

Naime, čemu vodi parafraza čuvene Marksove teze o "eksproprijaciji eksproprijatora", o levici koja treba da organizuje "pokret otpora protiv vlasti koja je preobučena u kvazidemokratsko ruho". Za mene lično neukusno je poređenje sadašnjih vlastodržaca i heroja Prvog svetskog rata generala Nedića. Ali, možda i to nije najgore, koliko nekako poznato zvuči stara, prilično otrcana fraza o "komunistima internacionalistima", koja je potpuno istorijski poražena upravo na tlu nekadašnje Jugoslavije, gde su samo srpski komunisti bili Jugosloveni a komunisti ostalih naroda bogami bili i ostali veliki nacionalisti. Uzgred budi rečeno neki od srpskih komunista poput Koče na kojeg se poziva i Kalik nisu bili Srbi. Upravo na ovom mestu reagovanja Kalik potvrdjuje Pavićevu tezu o tome da Srbijom danas više nego ikada vladaju komunisti koji su se iz Marksovog preobukli u novo "globalističko" ruho. Jer kakva je principijelna razlika između Tadićeve fraze o "posebnoj odgovornosti Srbije za mir i staliblnost regiona" ( što valjda znači da Srbi ne samo da treba da priznaju Kosovo već i da pomažu Albance u stvaranju "nove države" na našem istorijskom i etničkom prostoru) i Kalikove fraze o "Srbinu radniku kojem je bliži Albanac radnik" (kao da ne postoji i Srbin vernik ili domaćin), uz ekstavagantno teorijsko opravdanje da za srpske komuniste "nije dovoljna sloboda zasnovana na etnicitetu". Baš ovako danas govore i "srpske demokrate", kada nam pričaju briselske "bajke" o Evropskoj Uniji, dok država Srbija ubrzano "odumire", kako piše drug Lenjin a sprovodi drug Solana, koji je, ako se ne varam, bio takođe komunista.

Prema tome, za mnoge od ovdašnjih globalista (duhovnih komunista) sloboda na Balkanu je moguća samo ukoliko je prethodno poražena i ponižena tradicionalna i nacionalna Srbija. To zvuči nekako poznato kominternovski. Čini mi se da je o tome pisao Pavić, a da to Kalik ne želi da razume, po komunističko globalističkoj matrici, da ako govore činjenice , utoliko gore po njih.

Milorad Vukašinović, tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (2)

“Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Aleksandar Pavić je u jednom u pravu - u Srbiji ima malo (pravih) komunista anti-fašista. Ali, gotovo sve ostalo što navodi je manje-više sporno. Jer, ne samo da ima malo pravih komunista anti-fašista nego, takođe, ima malo lažnih, tačnije rečeno, ja ih uopšte ne prepoznajem na javnoj sceni. Koji su to silni, a lažni, komunisti, oni koji sprovode kapitalizam, a pozivaju se na komunizam? Ko se danas tako snažno poziva na tekovine NOB-a, naročito na vlasti? Čini se da se, sem onih malobrojnih (pravih) komunista anti-fašista, na komunizam i NOB niko ne poziva. Oko anti-komunizma u Srbiji gotovo da postoji jednoglasje - na vlasti je neoliberalna desnica u službi transnacionalnih struktura moći, a vidljiviju opoziciju čini etno (i klero) nacionalistička desnica. Dakle, dominira sukob dve frakcije desnice pri čemu im je anti-komunizam zajednički. Prvima smeta komunistički egalitarizam (jer je anti-kapitalistički), drugima komunistički internacionalizam (jer je „anti-srpski“). Ako je Pavić mislio na neke koji se lažno pozivaju na anti-fašizam, na izvesne nevladine organizacije i pojedince koji pripadaju tom ideološkom miljeu, onda je u pravu. Oni jesu lažni anti-fašisti. Da su pravi, podjednako bi se, na primer, bunili protiv preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića (i uopšte protiv sličnih preimenovanja), kao što se bune protiv rehabilitacije Milana Nedića. Ali, oni nisu komunisti, već liberali, a i tako se predstavljaju.

Direktorka Centra koji u poslednje vreme, u manipualtivne svrhe, posvećuje pažnju sećanju na NOB istovremeno, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, piše: „Boris Tadić, Srbija kao otvorena mogućnost, ili Tomislav Nikolić i put ka Albaniji Envera Hodže…A odgovor je samo jedan - demokratija. Suprotno je Severna Koreja, Austrija posle anšlusa, Darfur …”. Ovde se određeni komunistički režimi koriste kao primer koji treba da diskvalifikuje političkog protivnika. Takođe, kada je (opet) Zoran Đinđić trijumfalno skidao (crvenu) zvezdu petokraku sa Gradske skupštine, “druga Srbija” je ćutala. O kakvom komunizmu tu još može biti reči?! Neki od njih jesu biološka deca partizanskih boraca i komunističkih funkcionera, ali duhovna sigurno nisu. Zašto je to tako, o tome se može razgovarati.

Za razliku od ovih liberala, koji samo grubom zamenom teza mogu biti proglašeni komunistima, pravi komunisti anti-fašisti se svakako bore protiv onoga o čemu i Pavić govori. Oni su protiv „razbojničke 'privatizacije'“ i protiv uticaja stranih ambasadora na formiranje ovdašnje vlasti. Razlog tome je što su, kao komunisti, za društvenu svojinu, a kao patrioti, za narodnu demokratiju, za to da naš narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Ali, da ne bude zabune, oni nisu protiv privatizacije zato što je razbojnička, već zato što je privatizacija. Za njih je poštena privatizacija oksimoron, jer je svaka privatna svojina u osnovi pljačka. Unekoliko je Pavić u pravu, nacionalizacija koja se sprovodi u revoluciji je otimanje; ali uz važan dodatak - otimanje od onih koji su oteli (Marks bi rekao „eksproprijacija eksproprijatora“). Drugim rečima, nije revolucija izgovor za otimačinu, već je otimačina razlog za revoluciju. To je kao 1941. i kao, nadamo se, u skorijoj budućnosti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (1)

IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTI-FAŠISTA?

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone. I nikad ih među „elitom“ nije ni bilo, bar ne posle titoističkih čistki 1930-ih i 1940-ih. Od tada u Srbiji, čast vrlo retkim izuzecima, u vrhu institucija imamo samo titoiste koji se predstavljaju za komuniste i anti-fašiste. I, razume se, njihovu decu, koja se izdaju za "kapitaliste", "pro-evropljane", pa čak i "demokrate" (sa malim i velikim "d").

Da u Srbiji danas imamo komuniste a ne titoiste, već bi se uveliko govorilo - tj. ne samo govorilo već i činilo - protiv razbojničke "privatizacije" koja je u Srbiji sprovedena tokom poslednjih 15-ak godina, a već bi se i uveliko dizao glas da se "tajkunska" imovina mora nacionalizovati. Ustvari, da su oni i njihovi očevi to zašta se izdaju, nikad do takve „privatizacije“ ne bi moglo ni da dođe.

A da u Srbiji imamo anti-fašiste, ne bi nam anglo-američki ambasadori pravili vlade.

I, pitamo se sada, gde su svi ti nazovi-komunisti/anti-fašisti, ti nosioci Partizanskih spomenica i njihova biološka i duhovna deca? Gde je taj revolucionarni žar iz 1940-ih koji se tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima, kada se, uz pomoć Britanaca i tenkova Crvene armije, sa oreolom "oslobodilaca" nacionalizovala imovina "eksploatatora", "kulaka", "saradnika okupatora" itd, a optuženi bez suda bacani u tamnice, streljani ili izgnani iz "civilnog društva"?

Ili je po sredi ipak bilo samo ono staro "bolje naše nego vaše, naši vaše nadigraše"?...

Aleksandar Pavić, ceo tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli

Aktuelnost Marksa

Proteklo je 160 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta i 125 godina od Marksove smrti. U našoj javnosti se o ovim godišnjicama napadno ćuti. Ali, takva pojava ne treba da čudi. Srbija je danas jedan od bastiona antikomunističkog totalitarizma. U zemlji u kojoj gotovo svi dogmatski veruju da kapitalizam nema alternativu, uključujući čak i (rastrojenu) radničku klasu, podsećanje na Marksa i komunizam može predstavljati samo nekorektno uznemiravanje tranzicionih vernika. Korektno može biti samo ophođenje prema Marksu i komunizmu kao prema lipsalom psu. Onaj ko pokušava da mu pomogne ili ga (od)brani, može računati samo na ćutanje ili prezir upodobljene javnosti, čija je kritička svest gotovo sasvim umrtvljena. Antikomunističko jednoumlje, prikriveno iza simulakruma političkog pluralizma, efikasno suzbija svaku istinsku opoziciju postojećem kapitalističkom poretku.

Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.

Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.

Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.

Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.22, 25.07.2008.

Pohvala nestabilnosti

Naš region je već dugo vremena poprište krize i nestabilnosti. Drastično socijalno raslojavanje, kao nužna posledica tzv. tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, na ovom prostoru bilo je dopunjeno strahovitim oružanim sukobima i snažnim političkim previranjima. Ti razarajući procesi naročito su pogodili našu državu tokom 90-tih godina; pored ostalih negativnih činilaca, ona je bila dodatno izložena teroru ekonomskih sankcija i brutalnom bombardovanju od strane najjače vojne organizacije u svetu. Ni danas ti destruktivni procesi nisu utihnuli, jer je na delu dalje razbijanje naše države i još intenzivnije produbljivanje socijalnih razlika. Jedino što nema potrebe za sankcijama i bombardovanjem, budući da nova vlast bez ikakvog otpora prihvata i sprovodi volju zapadnih imperijalističkih sila i njihovih organizacija. Tamo gde nema otpora, nema ni potrebe za divljačkim slamanjem otpora.

Oko i unutar naše razbijene države i razorenog društva najednom je počela da se plete mreža tzv. međunarodnih grupa, navodno zabrinutih zbog tako duge i teške krize i nestabilnosti, i zainteresovanih za njihovo rešavanje. Samozvani iscelitelji i spasioci krenuli su napadno da nude svoju pomoć. Dobronamerni nasrtljivci pojavili su se kao sasvim nevini, izuzeti od svake krivice i odgovornosti za tragično stanje „pacijenta“ kome hoće da pomognu. Od tzv. Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, do tzv. Međunarodne krizne grupe, mnoštvo organizacija i pojedinaca radilo je na navodnom izbavljenu naše zajednice iz krize i nestabilnosti. U udžbenike i nastavu iz oblasti društvenih nauka uselio se opsesivni govor o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, a kao najvažniji društveni cilj istaknuta je „izgradnja demokratskih institucija“. Na kraju je šačica uzurpatora u ime naše države potpisala sa EU tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dominantan diskurs stabilizacije dobio je tako kvazidržavnu potvrdu.

Stabilnost, naravno, nije nešto što treba potpuno odbaciti; ona je poželjno društveno stanje. Ali, ona nije cilj po sebi, niti najviša društvena vrednost. Odlučujuće je da li je u konkretnom slučaju ona u skladu sa istinom, slobodom i pravdom, i njima podređena, ili je njima protivna i nadređena. A ovde je, nažalost, istina da je npr. Pakt za stabilnost bio važan faktor destabilizacije jedne vlasti koja je pružala otpor agresiji na vlastitu državu, da je Međunarodna krizna grupa, odnosno njeni predstavnici, bila bitan činilac podsticanja balkanske krize, i da je Sporazum o stabilizaciji zapravo element destabilizacije naše države. Stabilnost na koju se oni pozivaju, i koju žele da uvezu na ovaj prostor, jeste stabilnost postojećeg poretka raspodele globalne moći. Čitava mreža ovih organizacija i neformalnih grupa za pritisak je u službi konzerviranja poretka naspram koga sloboda i ravnopravnost država i naroda predstavlja samo pretnju. Sa takvom pretnjom se one razračunavaju na način koji toliko odudara od njihovog zvaničnog imena.

Kada se danas kod nas iz vladajućih krugova neprestano emituju pozivi na stabilnost i pomirenje, poruka je jasna - ne remetimo poredak koji počiva na laži, nacionalnom porobljavanju i socijalnoj nepravdi; pomirimo se oko ove poražavajuće politike, i podržimo njene predstavnike. Ne čudi kada takvu poruku šalju oni za koje se od početka zna da su samo zastupnici volje i interesa inostranih elita za konzerviranjem postojeće raspodele moći na globalom nivou. Ali, čudi kada se tom zovu nove ideologije tako odlučno, bez ikakvih dilema, pridružuju predstavnici jedne do juče, bar deklarativno, levičarske i opozicione partije. Umesto da podstiču destabilizaciju vladajućeg neoliberalnog poretka, oni (se) uporno mole za njegovu stabilnost, postajući čak važan deo tog poretka, i pokazujući time svoju političku nestabilnost; umesto da rade na osmišljavanju i stvaranju bitno drugačijih institucija, oni vape za popunjavanjem postojećih. O kakvom levičarskom i opozicionom delovanju još može biti govora kod tako konzervativne politike?

Zato ovoj politici treba suprotstaviti njenu radikalnu kritiku, koja ima za cilj da provocira krizu postojećeg poretka. Naspram ovog poretka, organizovanog i uveliko stabilizovanog protiv onih koji žele da žive od svog rada, i u zemlji čiju sudbinu sami određuju, valja jačati govor koji promoviše nestabilnost. A naspram onih koji po vladajućim ideološkim aparatima mantraju o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, treba uporno podsećati da demokrati(zaci)ja, u svom izvornom značenju, destabilizuje i dekonstruiše poredak koji ograničava vrhovnu i samozakonodavnu vlast naroda, zbog interesa dominacije neke unutrašnje ili spoljne elite. Kako kaže savremeni francuski filozof Žak Ransijer, „demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka“. Naročito danas, kada je „normalnim“ postala podela na moćne i nemoćne, bogate i siromašne, „dobitnike“ i „gubitnike“ u surovoj borbi za život kojoj se ne vidi nikakav kraj.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.21, 18.07.2008.

Polemika o kapitalizmu i levici (2)

"Kapitalizam nema alternativu!"

Već četrdeset godina živimo u epohi kontrarevolucije. Poslednji revolucionarni talas, koji je vrhunac dostigao 1968., predstavljao je istovremeno kulminaciju socijalne drame koja je potresala svetsku istoriju u kontinuitetu dugom skoro 200 godina. Uzdrmane njegovim udarom, snage kapitalističkog poretka uzvratile su kontraofanzivom, temeljno razgrađujući tekovine dotadašnjih revolucionarnih borbi. Nakon destrukcije socijalne države na Zapadu, kapitalistička reakcija izvršila je invaziju na socijalistički Istok. Pad Berlinskog zida nije značio samo istorijsku regresiju na kapitalizam; sa njim je usledio i sunovrat svake radikalne društvene imaginacije, drastično urušavanje projekata usmerenih na prevazilaženje dominantne kapitalističke stvarnosti. Ne sme se izgubiti iz vida da je poredak tzv. realnog socijalizma, uprkos određenom odstupanju od izvornih socijalističkih ideala, predstavljao ozbiljan izazov i pretnju kapitalističkim sistemu i njegovoj ekspanziji; ali, takođe, i podsticaj na osmišljavanje autentičnijih oblika socijalizma koji su u većoj meri čuvali vezu sa njegovim teorijskim izvorima. Stoga je rušenjem ovog poretka sa istorijske scene nestao, pre svega, neposredan protivnik kapitalizma, zatim, moćan zaštitnik revolucionarnih pokreta (npr. kubanskog ili vijetnamskog) sa kojima je kapitalizam takođe bio u frontalnom sukobu, na kraju, hegemoni socijalistički sistem koji je provocirao otpor unutar socijalističkog pokreta i motivisao drugačije puteve u socijalizam. Zato ne treba da čudi da je, uklanjanjem tako snažnog protivnika, trijumfujući kapitalizam inaugurisao kraj istorije, svoju definitivnu pobedu koju nikakva budućnost neće moći da ospori. Ovaj optimizam naročito crpi snagu iz nesumnjivo teškog položaja levice, čije je radikalno krilo marginalizovano, a ono socijaldemokratsko, inače od početka sklono kompromisima sa kapitalizmom, izgubilo i poslednji antikapitalistički naboj.

Organizovana mreža ideoloških aparata (tzv. nevladine organizacije, „nezavisni“ mediji, „autonomni“ univerziteti, instituti i eksperti za ovo i ono), hranjena iz fondova transnacionalnog kapitala, započela je histeričnu kampanju promovisanja nove dogme: "kapitalizam nema alternativu!". I ne samo da je nema, nego i ne može i ne treba da je ima. Iza floskula o demokratiji, toleranciji, pluralizmu i sličnom, krilo se tako totalitarno i represivno zatvaranje univerzuma rasuđivanja i delanja u kome će čitava društvena svest i praksa imati samo jednu dimenziju, onu kapitalističku. Nakon sloma realnog socijalizma, ali i svake imaginacije koja ostaje na tragu utopijskog jezgra socijalizma (komunizma), kontrarevolucija deluje preventivno - svim sredstvima treba sprečiti novo pojavljivanje bauka komunizma, u korenu zaseći mogućnost njegovog oživljavanja. Presudna operacija u ovoj subverziji svake alternative kapitalističkom statusu quo jeste svođenje komunizma na „mračnu totalitarnu prošlost“. Izjednačavanjem ovog „totalitarizma“ sa onim drugim (nacističkim), započeto usvajanjem Rezolucije Saveta Evrope o „osudi komunističkih zločina“, ne samo da se denuncira komunizam, već se i relativizuju nacizam i njegovi zločini. A sa njim i zločini kolonijalizma, rasizma, imperijalizma počinjeni u prošlosti i sadašnjosti kapitalizma. Kada se emancipacija od ovog kapitalističkog poretka zločina ideološki predstavi kao nužno zapadanje u još gori poredak zločina, onda zločini kapitalizma postaju dovoljno opravdani. Kao takvi, oni mogu nesmetano da se nastave. Ako i nije najbolji, kapitalizam je bar najmanje loš od svih mogućih svetova.

I kod nas se neprestano oglašavaju aparatčici nove ideologije koji sebe i druge uvek iznova treba da uvere da kapitalizam i njegovi derivati (privatizacija, „Evropa“ itd.) nemaju alternativu, i da je dobro što je tako. (P)ovlašćeni dežurni tumači pitanja kapitalizma i socijalizma, levice i desnice, daju dijagnoze i prognoze koje se mahom svode na jedno: levice kod nas nema, ne može i ne treba biti. Njihov autoritet u pogledu tih problema u javnosti biva utoliko veći ukoliko su nekada imali mutne veze sa levom inteligencijom. Među njima se naročito ističe prof. Mladen Lazić. U svom intervjuu „Politici“ on se pridružuje orkestru koji prati formiranje nove vlade, i koji daje podršku i opravdanje za njen program. Lazić je dovoljno iskren, pa kaže da se ova vlada nikako ne može smatrati levičarskom. Ali, po njemu, to nije argument protiv vlade, već protiv levice. Naime, levica se nalazi pred nepremostivim teškoćama, naročito kod nas. Ona hoće da ostvari ideju jednakosti, čiji je pojavni oblik radikalnija preraspodela društvenog bogatstva; međutim, ova ideja „odstupa od glavnog toka savremene ekonomije“, a „posebno od ekonomskih mogućnosti zemlje koja želi da postigne ekonomski rast“, jer je ovaj rast vezan za ideju slobode koju, pak, ideja jednakosti isključuje. Motor ekonomskog rasta su, po Laziću, najbogatiji, i zato protiv njih ne smeju biti primenjene radikalnije mere. Lazić nam tako poručuje - bogati, slobodno nastavite da se bogatite, tu su socijalisti koji će demagoškim zavođenjem „gubitnika“ tranzicije zaštiti vas, njene „dobitnike“.

Lazić je tako jasno pokazao ideološku poziciju na kojoj stoji - u sukobu savremene neoliberalne ekonomije i ideje socijalne jednakosti, on staje na stranu neoliberalizma. Od jednakosti koja navodno isključuje slobodu bolja je sloboda za koju se otvoreno govori i prihvata da isključuje jednakost. Sve ovo, naravno, prati obavezna kritika staljinizma koja odavno parališe svaku ozbiljnu kritiku kapitalizma. Jedino smo ostali uskraćeni za objašnjenje o kakvoj slobodi uopšte može biti govora tamo gde su eksloatatori „slobodni“ da eksploatišu, a eksploatisani „slobodni“ da bivaju eksploatisani.

Mario Kalik, tekst u nešto kraćem i izmenjenom obliku objavljen u "Politici", 17.07.2008.

Polemika o kapitalizmu i levici (1)

Интервју: Младен Лазић, социолог

Kонфузија на левици

Aко нешто није десно не значи да је лево и обрнуто. Од левице схваћене у класичном појмовном чистом смислу данас овде постоје само појединци. Не постоји ни једна организација која би имала право да себе назове левицом осим у заваравајућем смислу

Младен Лазић

Темељни критеријуми левице и деснице су променљиви. Али, није увек било тако. „Од 19. века до пада Берлинског зида постојао је један општи критеријум – једнакост и идеја слободе – вредносна дихотомија на темељу које су се одређивале левица и десница. Лево је било све за шта се могло тврдити да тежи у коначном исходу једнакости међу људима и која је покушавала да успостави друштвене односе на темељу принципа једнакости а на другој страни су били они који су сматрали да је основни критеријум за регулисање друштвених односа – слобода. Наравно да је од почетка било оних који су ове идеје покушавали да помире па се тако на левици често говорило да су слобода и једнакост нешто што мора да иде заједно, али се емпиријски показало да то није тако”, каже за „Политику” Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду...

Ceo tekst može se naći na sajtu "Politike", 06.07.2008.

Izokrenuta Srbija

Nepravda i bestidnost po ko zna koji put se obrušavaju na naš narod i državu. Posle Haradinaja i Ademija, i Naser Orić je oslobođen optužbi pred Haškim tribunalom. S druge strane, ambasade zemalja koje razbijaju našu državu, i jedan njen deo drže pod okupacijom, a ostatak u polukolonijalnom položaju, nesmetano slave svoje nacionalne praznike. U daljem opstajanju ove nepravde i simboličkog ponižavanja revnosno učestvuju neki domaći politički akteri, koji tako otvoreno pokazuju kolaboraciju sa agresorom i okupatorom. Deo vlasti, koja je dobila blagoslov nama neprijateljskih sila, i koja će, samim tim, sprovoditi njihove interese, ubuduće će činiti i SPS. Mučno je gledati predstavnike ove nazovi levičarske partije kako prisustvuju prijemu u čast rođendana britanske kraljice. I kako ćute o našem 4. julu, kojim je otpočela borba za nezavisnost naše države od fašističkog okupatora, dok istovremeno učestvuju u obeležavanju američkog 4. jula, njihovog Dana nezavisnosti.

Ovakav patološki odnos potčinjavanja tuđoj, neprijateljskoj volji i interesima, uz potpuno odricanje od vlastite političke volje i borbe za vlastite nacionalne interese, predstavlja kod nas trenutno dominantnu političku opciju. Bespogovorno služenje moćnijem, i dosledno izvršenje njegovih zahteva, pokazuju se na svakom koraku. Uzmimo samo primer jedne obične kafanske tuče u Americi, u kojoj je učestvovao naš državljanin Miladin Kovačević, a koja je ovih dana podignuta na najviši diplomatski nivo. I pre nego što je otpočela istraga u vezi sa ovim događajem, naše Ministarstvo inostranih poslova je, na izričit zahtev SAD, odmah razrešilo dužnosti generalnog konzula i vicekonzula, i pokrenulo protiv njih hitan disciplinski postupak. Na Srbiju se vrši jak pritisak da Kovačevića isporuči SAD-u. Pretpostavljamo da će naša vlada to učiniti, iako po našem Ustavu nisu dozvoljena izručenja srpskih državljana drugim državama. Jer, kada je na delu bezrezervno podređivanje moćnijim državama, ustav vlastite države, na žalost, nema nikakvu vrednost i težinu.

Svi ovi primeri, od načina na koji funkcioniše Haški tribunal, preko ponašanja nekih ambasada, do banalne kafanske tuče, pokazuju kako moćni manipulišu određenim pravima jedino ako pomažu očuvanju ili proširivanju njihove moći. I kako slabiji učvršćuju svoju nemoć, odustajući od otpora takvoj manipulaciji, odnosno pristajući na svaki njihov zahtev. Moćni traže od nas da i dalje izručujemo optužene Haškom tribunalu, sve u cilju „zadovoljenja pravde“, iako je ovaj sud do sada ubedljivo dokazao da je instrument nepravde, jer veliki broj odgovornih za teške zločine prema srpskom narodu nije optužen ili je oslobođen optužbe. Pri tom, SAD nisu podržale osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine, ponosno ističući da samo njihova država može da sudi njihovim građanima; one su čak primorale određene zemlje da potpišu sporazum o neizručivanju američkih državljana takvom sudu. Nije poznato da je ijedan visoki oficir ili državnik SAD-a ikada odgovarao za teške zločine koje je ova država počinila prema raznim narodima u novijoj istoriji. Ali, kada takve navodne zločine počine drugi, recimo Srbi, onda za njih ne važi taj princip, oni moraju biti izručeni međunarodnom sudu. Takođe, SAD ne samo da ne povlače svog ambasadora iz Srbije kada ovaj otvoreno krši najviši zakon naše zemlje, zagovarajući nezavisnost jednog njenog dela; one njega podstiču na takvo delo, jer je to njihova zvanična politika. Ali, kada jedan naš diplomata navodno prekrši njihov zakon, od naše države se ultimativno traži da ga razreši dužnosti. I naši državni organi, takvi kakvi jesu, predano izvršavaju ova naređenja.

Tako ovaj izopačeni odnos služenja agresoru dovodi do potpunog obrtanja stvari - umesto da zahtevamo ukidanje Haškog tribunala, ili bar izručenje odgovornih za zločine prema Srbima, mi izručujemo optužene Srbe, kao da je sa haškom pravdom sve u redu. Umesto da proteramo određene ambasadore, ili bar tražimo njihovo povlačenje, zbog kršenja našeg Ustava, mi povlačimo naše diplomate, zbog kršenja tuđih zakona. U takvom izokrenutom položaju se danas Srbija nalazi, zahvaljujući onima koji je vode. I ćutanju i malodušnosti naroda. Imamo li snage da preokrenemo ovo stanje, da vratimo stvari na njihovo pravo mesto?

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.20, 11.07.2008.

Simulacija političke slobode

Danas dominantna liberalna ideologija demokratiju vezuje isključivo za oblast politike, za koju se smatra da treba da bude strogo odvojena od ekonomije, i da se ne meša u njeno „slobodno“ kretanje. Po liberalima, u ekonomiji nema mesta za demokratiju. Međutim, liberalno shvatanje demokratije ne svodi ovu samo na oblik političkog života, koji postaje otuđen u odnosu na ostale oblike društvenog postojanja. Unutar te otuđene dimenzije političkog demokratija se dodatno svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U liberalno shvaćenoj politici tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Demokratija, shvaćena kao vlast samih građana, kod liberala je prognana i iz ekonomije i iz politike - u prvoj vladaju anonimni zakoni tržišta, a u drugoj otuđena elita političkih eksperata.

U svetu u kome politika nije više delatnost samih građana, već je postala posebna profesija, elita profesionalnih političara bori se za naklonost birača posredstvom modernih naučno-tehnoloških dostignuća, pre svih, masovnih medija. Građani postaju objektom političke manipulacije, umesto subjektom političkog života. Njihova politička delatnost uglavnom se svodi na povremeno glasanje na izborima, na kojima biraju između ponuđenih opcija, često toliko ograničenih i sličnih da svaka sloboda izbora obesmišljava. Umesto istinske političke slobode postoji samo njena simulacija. Stvaranje bitno drugačijih alternativa, izvan onih koje kreiraju i nameću nosioci otuđene političke moći, uveliko je iluzorno u postojećem poretku u kome ozbiljniju šansu dobijaju samo oni koji raspolažu moćnim finansijskim resursima.

To je naročito vidljivo u angloameričkoj „demokratiji“, koju mnogi nazivaju „najrazvijenijom“, gde već decenijama funkcioniše sistem u kome se na vlasti smenjuju dve ili tri moćne političke oligarhije. A još početkom 20. veka sociolog politike Robert Mihels ustanovio je „gvozdeni zakon oligarhije“ koji upravlja modernim partijama - naspram rukovodstva koje unutar partije ima monopol nad tokovima političkog odlučivanja, informisanja i finansiranja, mogućnost značajnijeg uticaja partijske baze (tzv. običnih članova) na politiku partije je sasvim mala, i svedena na puku normu zapisanu u partijskom statutu ili programu. Unutar ovakve čisto formalne demokratije moć običnih građana, koji ostaju izvan partija, može biti samo još manja. Takva demokratija lišena je stvarne društvene supstance, i iscrpljuje se u poštovanju procedura vezanih za organizovanje izbora i funkcionisanje parlamenta. Depolitizacija ogromne većine građana, koja se ogleda u potpunoj apstinenciji od izbora, ili svođenju vlastite političke delatnosti na skandiranje i aplaudiranje tokom izbornih kampanja i izvršenje izbornog rituala, njen je nužni rezultat. Na glavninu političkog života, koji je prepušten njihovim „predstavnicima“, građani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Njihova politička nesloboda prikrivena je ideološkim floskulama o „slobodnim“ i „poštenim“ izborima. Misleći da zaista biraju svoje predstavnike, oni samo potvrđuju volju nametnutih političkih grupacija.

Čini se da trenutna situaciji u Srbiji veoma jasno odslikava svu ograničenost i nedovoljnost parlamentarne demokratije. U situaciji rastuće nacionalne i socijalne katastrofe, koja bi trebalo da mobiliše građane na intenzivnu političku delatnost, na delu je, međutim, izostanak svake građanske inicijative. Formira se nelegitimna vlast, zasnovana na izbornoj krađi, koja podstiče ovaj negativni društveni trend; postojeće opozicione partije su lišene političke imaginacije i paralisane, što je učinak njihove bornirane vezanosti za parlamentarni sistem, a inače najglasnije i najuticajnije „nevladine“ organizacije, naravno, ćute. Zato je velikom broju građana koji se osećaju žrtvom političke prevare, i koji se protive ovom vladajućem toku, ostalo da svoje nezadovoljstvo demonstriraju izvan aktuelnog političkog sistema. Da bi povratili vlastitu sudbinu u svoje ruke, oni se moraju organizovati u pokret za odbranu nacionalne slobode i socijalne pravde, u kome njihova politička volja više neće biti otuđena od njih samih, postavši vlasništvo partijske elite koja ih navodno predstavlja.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.19, 04.07.2008.

Prevazići parlamentarnu demokratiju

Danas se demokratija uveliko svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U dominantnom razumevanju politike tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Politička nauka i filozofija odavno su uočile ovaj fenomen, naročito izražen u savremenom društvu. Zato neki teoretičari nazivaju današnji politički sistem „poliarhijom“, a ne demokratijom - politička vlast ne pripada samim građanima, već je skoncentrisana unutar nekoliko konkurentnih političkih elita koje se bore za naklonost birača.

Na ovaj načelni deficit u pogledu demokratije, karakterističan za parlamentarni sistem uopšte, u Srbiji se danas nadovezuje dodatna erozija demokratskog legitimiteta vlasti. Takozvana Socijalistička partija Srbije ulazi u vladu koja je u suprotnosti sa interesima i voljom njenih glasača. Njeno rukovodstvo, doduše, godinama radi na približavanju dominantnoj političkoj opciji, nastaloj upravo uklanjanjem SPS-a sa vlasti. Ali, bar na retoričkom planu, ono se u predizbornoj kampanji izjašnjavalo za „evropske integracije“ samo pod izričitim uslovom očuvanja celovitosti Srbije, za prestanak daljih izručenja građana Haškom tribunalu, i za društvo socijalne pravde. I jedan deo građana je glasao za ovakav politički program. Međutim, otuđeno rukovodstvo SPS-a je danas na sasvim drugačijim pozicijama, preuzimajući tuđi politički program u kome je odlučna odbrana državnog integriteta sasvim ustuknula pred „Evropom“ koja nema alternativu, u kome se nastavlja izručenje građana Haškom tribunalu i u kome čitava ekonomska politika vrhuni u stranim investicijama, iza kojih se krije dalje otimanje naše imovine i dalje jačanje socijalne nepravde.

Formiranje ovakve vlasti odvija se pod presudnim uticajem ambasada zemalja koje su sprovodile i priznale nezavisnost Kosova, i domaćih multimilionera čiji je dalja akumulaciju kapitala vezana za proces „evropskih integracija“. Učestvovanje jedne partije koja je bila, i trebalo bi da bude, patriotska i levičarska, u ovakvom aranžmanu je krajnje bizarno. Šta rukovodstvo SPS-a traži na prijemima u ambasadama agresorskih zemalja, u društvu obesnih bogataša čije poslovne imperije počivaju na neplaćenom radu hiljada osiromašenih ljudi? Umesto da sprovodi i jača političku volju našeg naroda, koji se više puta izjasnio za beskompromisnu odbranu Kosmeta u sastavu Srbije, i da mobiliše ljude koji žive od svoga (nedovoljno plaćenog) rada, ono se prepušta tuđoj političkoj volji, pod budnim okom ljudi koji žive od tuđeg rada. Zato rukovodstvo SPS-a ovakvom skarednom politikom brutalno vara i izneverava svoje glasače. Štaviše, ono krade njihove glasove, predajući ih onima koji ih nikako ne zaslužuju, jer je volja ovih prevarenih glasača izrazito protivna njihovoj vlasti.

Sa stanovišta parlamentarne demokratije, za koju legalitet predstavlja najviši princip, ovde nema ničeg spornog. Formira se jedna vlast, sasvim u skladu sa postojećim zakonskim procedurama i pravilima parlamentarne igre. Ali, to što ovakav legalitet dozvoljava brutalnu političku krađu, koja likvidira i poslednji privid demokratskog legitimiteta jedne vlasti, upravo čini da parlamentarni sistem postane izuzetno sporan. Aktuelno ponašanje rukovodstva SPS-a samo do kraja ogoljuje suštinu ovog sistema - vlasnici naše političke volje nismo mi sami, već otuđene političke oligarhije. Još gore, u našem današnjem slučaju ove političke oligarhije su presudno potčinjene uticajima koji dolaze sasvim izvan političkog života jedne nacije, iz kruga inostranih nosioca političke moći i domaćih nosioca ekonomske moći.

Zato moramo postati krajnje kritični prema sistemu koji dozvoljava ovakvo dvostruko otuđenje naše političke volje. Moramo se ponovo boriti za tekovine neposredne demokratije, u kojoj vrhovnu vlast imamo isključivo mi, građani Srbije, a ne osamostaljene, domaće ili strane, političke i ekonomske grupacije. I u kojoj će legalitet biti u službi legitimiteta, a ne suprotstavljen i nadređen njemu - u takvoj demokratiji zakoni će urediti da izabrani predstavnici građana mogu biti opozvani svakog trenutka kada iznevere i zloupotrebe političku volju koja im je predata na korišćenje, nikako ne u vlasništvo.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.18, 27.06.2008.

Granice parlamentarne demokratije

Danas dominantna liberalna ideologija demokratiju vezuje isključivo za oblast politike, za koju se smatra da treba da bude strogo odvojena od ekonomije, i da se ne meša u njeno „slobodno“ kretanje. Po liberalima, u ekonomiji nema mesta za demokratiju. Međutim, liberalno shvatanje demokratije ne svodi ovu samo na oblik političkog života, koji postaje otuđen u odnosu na ostale oblike društvenog postojanja. Unutar te otuđene dimenzije političkog demokratija se dodatno svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U liberalno shvaćenoj politici tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Neposredna građanska inicijativa i aktivnost vezuju se samo za sferu tzv. građanskog društva koje se smatra odvojenim od države, prepuštene upravljačkoj delatnosti profesionalnih političara.

Stoga je demokratija, shvaćena kao vlast samih građana, kod liberala prognana i iz ekonomije i iz politike - u prvoj vladaju anonimni zakoni tržišta, a u drugoj otuđena elita političkih eksperata. Autonomni i kritički pojedinci, koji su osnova autentične demokratske zajednice, u ovoj ideologiji figuriraju samo u maglovitom „nevladinom sektoru“ kome se daje nekakvo povlašćeno moralno mesto - njegove predloge i savete bi trebalo da slušaju i prihvataju pripadnici ekonomske i političke elite. I ne samo da je ovde postalo bezupitno, sa stanovišta istinske demokratije inače sporno, postojanje podele na elitu i one koje bi elita trebalo da sluša (a ne mora, niti to čini). U samoj društvenoj stvarnosti najuticajnije „nevladine“ organizacije daleko su od ovih proklamovanih ideala kritičkog držanja i autonomije. One većinom predstavljaju samo ideološku poslugu ekonomske ili političke elite u celini, ili neke od njenih sukobljenih frakcija. Njihova uloga je da legitimišu odluke ove elite, prikazujući ih kao stav do koga dolaze i „nezavisni“ pojedinci angažovani u „nevladinom sektoru“, čija se objektivnost, samim tim, postavlja izvan svake sumnje.

Politička nauka i filozofija odavno su uočile ovu krizu demokratije, naročito izraženu u savremenom društvu. Zato neki teoretičari nazivaju današnji politički sistem „poliarhijom“, a ne demokratijom - politička vlast ne pripada samim građanima, već je skoncentrisana unutar nekoliko konkurentnih političkih elita koje se bore za naklonost birača. Ova naklonost postaje učinak modernih naučno-tehnoloških dostignuća, pre svih, masovnih medija. Tako građani postaju objektom političke manipulacije, umesto subjektom političkog života. Njihova politička delatnost uglavnom se svodi na povremeno glasanje na izborima, na kojima biraju između ponuđenih opcija, često toliko ograničenih i sličnih da svaka sloboda izbora obesmišljava. Umesto istinske političke slobode postoji samo njena simulacija. Stvaranje bitno drugačijih alternativa, izvan onih koje nameću nosioci otuđene političke moći, uveliko je iluzorno u postojećem poretku u kome ozbiljniju šansu dobijaju samo oni koji raspolažu moćnim finansijskim resursima.

To je naročito vidljivo u angloameričkoj „demokratiji“, koju mnogi nazivaju „najrazvijenijom“, gde već decenijama funkcioniše sistem u kome se na vlasti smenjuju dve ili tri moćne političke oligarhije. A još početkom 20. veka sociolog politike Robert Mihels ustanovio je „gvozdeni zakon oligarhije“ koji upravlja modernim partijama - naspram rukovodstva koje unutar partije ima monopol nad tokovima političkog odlučivanja, informisanja i finansiranja, mogućnost značajnijeg uticaja partijske baze (tzv. običnih članova) na politiku partije je sasvim mala, i svedena na puku normu zapisanu u partijskom statutu ili programu. Unutar ovakve čisto formalne demokratije moć običnih građana, koji ostaju izvan partija, može biti samo još manja. Takva demokratija lišena je stvarne društvene supstance, i iscrpljuje se u poštovanju procedura vezanih za organizovanje izbora i funkcionisanje parlamenta. Depolitizacija ogromne većine građana, koja se ogleda u potpunoj apstinenciji od izbora, ili svođenju vlastite političke delatnosti na skandiranje i aplaudiranje tokom izbornih kampanja i izvršenje izbornog rituala, njen je nužni rezultat. Na glavninu političkog života, koji je prepušten njihovim „predstavnicima“, građani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Njihova politička nesloboda prikrivena je ideološkim floskulama o „slobodnim“ i „poštenim“ izborima. Misleći da zaista biraju svoje predstavnike, oni samo potvrđuju volju nametnutih političkih grupacija. Zato je u savremenoj parlamentarnoj demokratiji na delu ozbiljna kriza legitimiteta vlasti.