Рансијерова критика комунизма

Интервју са Жаком Рансијером (Културни додатак "Политике", 1.5.2010)

Кратак осврт:

Рансијер сам себи упада у уста говорећи против авангарде, јер он сам нужно наступа са позиције авангарде. Авангарда, наиме, није вечна норма, како Рансијер мисли, нешто што се код њених заступника постулира тако да се принципијелно у историји не може превладати, већ много пре историјска чињеница од које се НУЖНО МОРА ПОЋИ. Јер, у сваком историјском тренутку, пре него што се "капацитет интелигенције" радикално ослободи класних оквира и ограничености, и постане истински универзална својина слободних појеинаца, постоји подела на оне који су мање и оне који су више свесни своје и опште неслободе. Да ли потлачене масе саме од себе производе свест и то високо теоријски артикулисану о својој неслободи и начинима њеног превазилажења, или то ипак њима увелико долази споља, од стране припадника једне друге класе, интелигенције, која је, логиком свог класног положаја, у бољој позицији да сагледа и појмовно артикулише изворе друштвене неслободе и облике њеног укидања, тј. еманципације? Ко нама овде говори о олигархијској структури друштва, и путевима еманципације, припадник радника, сељака, незапослених итд. или пак припадник једне друге класе?

Даље, тачно је да у историјском комунизму има примера бирократизације партије, одвајања ужег партијског руководства од ширег партијског чланства и саме радничке класе, тј. онога што се називало "новом класом". Али, нити историјски, а још мање теоријски комунизам, може да се сведе на те појаве. Зато је Рансијерова критика комунизма веома пристрасна, тенденциозна. Маркс, Лењин, Троцки, Мао, Кастро - сви су они инсистирали у теорији и пракси на што мањој дистанци између пролетеријата и његове авангарде. Чувена је нпр. Лењинова мисао да партија мора бити ЈЕДАН КОРАК ИСПРЕД пролетерских маса. Мора бити ИСПРЕД јер саме масе још увек нису довољно еманциповане у својој свести; оне то ни не могу бити због свог класног положаја у друштвеној подели рада. Ниаме, тзв. умни рад је у класном друштву само привилегија средњих и виших класа. Зато мора да постоји партија као авангарда пролетеријата. Али, партија мора остати САМО ЈЕДАН корак испред њих, да би остала ЊИХОВА авангарда, да се од њих не би отуђила.

Стога авангарду чине појединци који се регрутују, и готово једино и могу регрутовати, из онога што би се, марксистички говорећи, могло назвати ситном буржоазијом, чији највећи део чине припадници интелигенције као друштвене класе. Огромна већина партијских вођа, а нарочито теоретичара, долазила је из овог слоја. Али, они су напустили становиште своје класе и стали на становиште пролетерске класе и њених интереса. Они су тако чинили само најнапреднији, најистуренији ДЕО пролетеријата, а не неку другу, посебну класу, како Рансијер подмеће. И они су разумевали авангардност партије само као нужни прелазни моменат који треба да припреми будуће бескласно друштво, у коме ће сви појединци заиста моћи да наступе са својим "капацитетом интелигенције". Али, до тога тек треба доћи, од тога се не може просто почети у овом тренутку. То Рансијер не увиђа. Потлачени тек треба да се посредством своје партије у пуној мери еманципују и оспособе да собом управљају. Њихова слобода је задата, а не већ дата...