Декадентни капитализам

Живимо у временима позног, постмодерног капитализма, обележеним помахниталим процесом производње и потрошње, екстремним робним фетишизмом и конзумеризмом, који људе изобличавају у потпуно отуђене и анонимне потрошачке хорде. Под притиском ових ретроградних трендова неумитно се гаси свака унутрашња, морална, душевна и духовна димензија, чак и она личност која је, бар на привидном нивоу, као привилегија владајуће класе, постојала у ранијим фазама развоја Капитала, још увек не сасвим концентрисаног и монополизованог у системима транснационалних корпорација које данас намећу (ново)капиталистичке економске моделе и стилове живота, у њиховој захухталој регресији и униформности, читавој планети. При том говор о “крају идеологије” треба да прикрије доминацију идеологије слепе потрошње и сировог уживања која, на таласима репресивне десублимације, нихилистички слави површност и пролазност, и за коју не постоји ништа што је изван или изнад ефемерне свакодневице која се бесмислено и бесциљно троши и расипа.

Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.

Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.

Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.

Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.

И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.

Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.