Опијум за масе

У ово време масовне опијености светским првенством у фудбалу које је заузело огроман део јавног простора, нека важна питања, због притиска преовлађујућег јавног мнења, још увек нису постављена. Наиме, од свих двадесет осам играча фудбалске репрезентације Србије у самој Србији играју свега двојица. Селектор репрезентације већ деценијама не живи и не ради у Србији (Југославији). Уз то, већина репрезентативаца за месец дана у својим клубовима заради онолико колико већина грађана Србије, припадника радничке класе, заради за цео радни век. Ове прећутане чињенице провоцирају једно оправдано питање, ма колико се оно некима, па и већини, можда чинило неумесним или „некоректним“: у ком смислу се о оваквој скупини људи, укључујући њиховог селектора, може говорити као о истинским репрезентима наше земље, тј. представницима већине њених становника?

С друге стране, унутар ове већинске популације доминирају страствени и бучни навијачи „репрезентације“, чија фудбалска страст расте са степеном социјалне угрожености, маргиналности и анонимности, али који се, упркос томе, истински идентификују са милионерима (не)спретних ногу. Они се жучно уносе у мале екране и себе готово претварају у саиграче „репрезентативаца“ на фудбалском терену. Неуспех српске „репрезентације“ не мења ништа битно у погледу ове загрижености. Наши навијачи углавном имају своје фаворите међу преосталим тимовима, које ће подржавати све до краја првенства. А како коментатор рече након пораза у мечу са Аустралијом, и испадања из даљег такмичења, нема много разлога за дуготрајну бригу, јер „нас“ већ од септембра чекају квалификације за европско првенство. Дакле, након овог привременог разочарања, можемо очекивати већ за који месец поновно буђење и бујање националне фудбалске еуфорије. Због тога је критичко (само)освешћивање о неким спорним моментима ове масовне омађијаности спортом, а нарочито фудбалом, преко потребно.

Некада су у аренама били сиротиња и робови, а у публици богати и друштвено моћни, данас је обрнуто, на терену су милионери, а на трибинама и поред телевизијских апарата махом они из нижих слојева или декласирани. Неправда једног класног друштва постаје оваквом променом тешко видљива и тиме безбедно очувана. У доба савременог капитализма које почива на систему масовне производње и потрошње у сфери отуђеног „слободног“ времена, друштвено познати играју, такмиче се или забављају, како говори владајућа идеологија, зарад интереса и потреба „народа“ које „непогрешиво“ мере тзв. пиплметри. Критичка друштвена наука, међутим, одавно је установила да је реч о интересима владајућих који се посредством медија намећу подвлашћенима као њихови властити интереси, и о потребама које су највећим делом не истинске, природне и корисне, већ лажне, вештачке и штетне. Када са индустријом спорта почне у симбиози да делује индустрија алкохола, што је већ дуго случај, опијатска функција ове прве постаје непосредно и непобитно видљива.

Спорт је стога унутар данашњег, капиталистичког система још један опијум за потлачене и осиромашене масе. Чак ни позната цинична девиза „хлеба и игара“ више не важи. Јер, игара (и алкохола) за све ће бити и онда када нема хлеба за све; о неком достојанственијем облику живота за већину људи у оваквом од давнина раслојеном поретку нема ни говора. Још кад се све то упакује у националне боје које нас „повезују“, (само)обмана постаје још јача. Видимо бедно плаћене касирке и продавачице у мегамаркетима са националним фудбалским мајицама на себи, и треба да поверујемо да смо сви ми, од експлоатисаних до експлоататора, истински уједињени на истом националном задатку. Србија као држава, поготово социјално напредна, не постоји, али постоји њена фудбалска „репрезентација“. Покушавамо да компензујемо стварно друштвено потонуће на илузоран начин, па још и то неуспешно. Али, и у том неуспеху неки су ипак „једнакији“ - милионери који (не)зналачки баратају лоптом без много жалости вратиће се у своје богате иностране клубове, а домаћи сиромашни навијачи од којих многи спретно рукују лопатом, и граде ову земљу, вратиће се утучени својој борби за преживљавање.

У последњој деценији, са изузетком митинга поводом проглашења независности Косова, у Србији није одржан политички скуп који би окупио више од десетак хиљада људи. Али су зато поред малих екрана стотине хиљада деполитизованих појединаца који врло страствено навијају и навијаће за једну фикцију. Када би само делић те енергије они посветили стварној друштвеној борби за Србију, могли бисмо да почнемо да говоримо о нашем социјалном напретку. А навијање за националну фудбалску репрезентацију у једној социјално праведнијој држави добило би реалну основу, као некада у СФРЈ, када су њени играчи и селектори долазили из наших клубова и били много ближи по социјалном статусу већини наших грађана него данас. Али, тада је постојао закон који би данас био оцењен као „репресиван“ јер је ограничавао „слободу кретања“ нашим фудбалерима до одређене године старости; на тај начин наш фудбал се, међутим, сасвим природно штитио од претварања у колонијални ресурс богатих и моћнијих земаља и клубова, што је данас сасвим приметно. Тако заштићени постизали смо далеко веће успехе, а примарни мотив фудбалерима није био отићи што пре из своје земље, за што веће паре, већ уживати у игри, пред публиком која ти је социјално блиска и која те поштује. Једино у сличним условима се може смислено говорити да је репрезентација састављена од таквих фудбалера заиста наша, да у њој провејава колективни дух једне сложне и еманциповане нације.

Марио Калик, текст у краћем и измењеном облику објављен у "Политици", 30. јуна 2010.