Коментар текста Стевана Мирковића "Адолф и Павле"

Поводом текста Стевана Мирковића који је НСПМ пренео из Данаса, оставио сам на сајту коментар подршке ставовима изнетим у том тексту. Наравно, као више пута до сада показало се да већина коментатора НСПМ-а и ја, кад је у питању српска и југословенска историја у 20. веку, стојимо на супротстављеним позицијама...

Стеван Мирковић: Адолф и Павле

Наша и светска историја је сараднике окупатора у Другом светском рату лоцирала за векове на своје црне странице. Покушаји њихових наследника, неких политичара, историчара и адвоката да их рехабилитују је Сизифов посао, што је случај и са кнезом Павлом Карађорђевићем. Кнез, иначе, не завређује да се о њему много пише али тај случај упозорава српску јавност на следеће: и данас су наши „кнезови“ у ситуацији да учине сличан издајнички корак и спанђају се са НАТО, чији је циљ, као и Хитлеров, комадање Србије. То се може спречити.


Да се подсетимо. Кнез Павле је на тајном састанку са Хитлером 4. марта 1941. у Берхтесгадену (састанак је трајао пет часова) одлучио да Југославија приступи Тројном пакту, што је био увод у нестајање Србије као самосталне државе. Хитлер нас је раскомадао „ко Панта питу“: Немци су узели Банат, Мађари Бачку, усташе Срем, Албанија Косово, а Бугарска босилеградски и пиротски округ. Народ је мислио друкчије. Његов одговор је био „Боље рат него пакт“. Почела је НОБ.

Да није било НОБ свет данас не би ни знао да постоји Србија. НОБ је онемогућила немачки план о формирању посебне немачке подунавске државе („Donaustaat“, „Donauschwabenland“, „Prinz Eugen - Gau“...) са Београдом као немачком националном тврђавом и етничко потискивање и прогон Срба на простор преткумановске Србије. Ово показује да Трећи Рајх у свом концепту Нове Европе није имао Србију као државу, што је још један аргумент да је потписивање Тројног пакта 25.3.1941. био штетан и анационални потез издајничке владе Цветковић - Мачек. То је поука и за данашњу ситуацију јер у новом светском поретку, кога креирају САД, нема данашње Србије већ неке преткумановске и слично, а у сваком случају без КиМ, Војводине и Санџака. НОБ је Србију винуо у сам светски врх међу 50 земаља света, који су сачињавале први сазив ОУН у Сан Франциску априла 1945. године. Кнез Павле је срамота Србије. Због побуне војске и народа 27. марта 1941. Хитлер је мучки напао и покорио Југославију. Наравно, Павле није чекао Немце већ је“ухватио маглу“ у Грчку и даље, заједно са породицом, а за њим и цела династија. Зар се међу толиким принчевима, који су годинама дембелисали на грбачи народа, не нађе ниједан јунак и стави на чело народа у тим тешким тренуцима? Не, времена су се променила. У старо доба српски кнезови и краљеви ишли су у борбу против нападача на челу народне војске и заједно са војницима ступали у борбу, делећи с њима и добро и зло на бојишту. Прича да је кнез, приступајући Тројном пакту 25. марта 1941. учинио једини прави и могући избор у то време и спасао земљу од веће катастрофе је срамотна. Зар је могла бити већа катастрофа од њеног комадања само неколико недеља после тог потписивања? Није било другог избора, кажу. Како смо ми, скоро деца, са 16, 17 година имали избор. Па ми смо, заједно да старим партизанским борцима, најурили немачке хорде из Србије, опколили и заробили стотине хиљада Шваба у Словенији маја 1945. Не треба за то бити кнез већ имати срце и љубав за земљу и народ. То Павле није имао. Он је чувао своју кожу, као и сви слични њему, који га данас славе и величају. Не бране они само Павла већ и свој кукавичлук данас, а верујем и сутра, ако их земља позове да је бране. Нико паметан не воли рат. Нисмо га ни ми волели 1941-1945, али постоје тренуци и време када се мора ратовати и онда мораш бити човек или си гад! Па, бирај - избор је твој. Немој само говорити да нема избора!

На крају, пишући ово не желим ни на који начин да повредим осећања потомака кнеза Павла. Жеља је свакога од нас да има славне претке. Деца не одговарају за поступке својих родитеља, били они добри или лоши.

Аутор је генерал у пензији и бивши борац X крајишке бригаде НОВ и ПОЈ

(Данас)


Марио Калик

Стеван Мирковић је у праву. На делу је безочна не ревизија, већ фалсификовање и изокретање историје наглавачке. Ово су малобројни, али храбри покушаји да се она опет постави на ноге. Мирковић показује да се и даље бори, што је часно и похвално.


Данас се кукавице, дезертери и квислинзи из периода Другог светског рата на сав глас рехабилитују и величају као борци за слободу и спас српског народа. Има ли већих фалсификата и памфлета од таквих работа? Осим буке, беса и псовки код коментатора нисам приметио ниједан аргумент против Мирковићевих тврдњи. Да ли је то зато што заправо ништа аргументовано и не могу да кажу?

Српска елита између два рата и током Другог светског рата отворено је напустила и издала ослободилачку традицију српског народа, укључујући своје непосредне претке, јунаке Првог светског рата. Обилић, Синђелић, Мишић и други српски хероји сигурно би је презрели.

А комунисти су опет СТВОРИЛИ Србију, а не уништили је. Подсећам да пре рата Србија није ни постојала...

Полемика о Северној Кореји

Поводом смрти Ким Џонг-Ила један коментатор је на НСПМ-у острашћено напао и извређао власт Северне Кореје, тобоже се залажући за слободу севернокорејског народа, тј. његово ослобођење од те власти. Коментар је неук и прост, и као такав свакако не би заслуживао реаговање да, на жалост, не одсликава предрасуде и мржњу једног великог броја људи не само према севернокорејском "режиму", већ и према читавом севернокорејском народу који том "режиму" даје безрезервну подршку...

srbinbanjaluka

@ Đuka @ Vlada

Vaši komentari su neumesni. Ako je tako tamo dobro, i ako je zaista u pitanju sposoban čovjek, onda ja eto vama želim dvojici da osjetite život tih ljudi tamo, ljudi koji za ništa bolje u životu i ne znaju.

Naravno i nažalost,zapad će ovo željeti da iskoristi za svoje imperijalističke ciljeve, mislim da iako imaju nuklearnu bombu zapad će to znati razglabati, po principu SFRJ, istoka Evrope, arapskog svijeta....

Naravno da Rusi i Kinezi razmišljaju od dva zla, pa naravno, bolje je imati i ovakvu Sjev. Koreju na granici nego američke vojnije naoružane do zuba. Medjutim to neće dugo potrajati, barem ne, ako sami Rusi i Kinezi ne shvate značaj ove zemlje po svoj vlastiti interes i oni sami sad preuzmu veću aktivnost unutar Sjev. Koreje, da prosto pomoć im uslove nekim bitno labavijim režimom od ovog koja danas , nažalost, živi u toj zemlji.

Rusi i Kinezi zarad sebe prvo to moraju da odrade.

Rusi i Kinezi ne smiju poput ranijih godina i decenija, što je inače tipično za nas istočne narode, da budu pasivni, još naročito ak ose zna da se u pitanju njihovo najbliže susjedstvo. Oni moraju zarad sebe da doprinesu da se u toj zemlji mozgovi ljudi olabave, da se u toj zemlji uspostavi nešto ako ne kao u Kini, onda barem nalik tome, ali ovo što je danas, pa oprostite to je ravno najvećoj bolesti.

To je fašizam nad sopstvenim narodom.

Znam, reći ćete ali tako se protvi zapada jedino može.

Ne , ne mora tako. Takva borba je poraz, unaprijed već, vjerujte mi.

Zašto onda tako nije u Kini, isto imate čvrst režim, ali opet jako velike slobode, otvorenost prema svijetu, isto je i s Rusijom, ali ovo što tamo imamo, kako ova dva komentara Đuke i Vlade kazu, maltane, briljantnog vladara, to je onda za žaliti, to je onda zaista zlo, i ne dao Bog nikad nikome ovakvih "briljantnih" vladara.

Ako Rusi i Kinezi ne pokažu više agilnosti za ono što taj narod prolazi u Sjev. Koreju, zbog samog naroda, ali i zbog svojih, ruskih i kineskih interesa, onda to znači da istok nije ništa naučio, da igra na sirovu kartu i da je naivan, i onda se otvara prostor za zapad, da sa svojim parama, razno raznim hohštaplerima i nevladinim organizacijama odrade posao za sebe, slome taj sistem, za šta vjerujte, imaće podršku svih normalnih ljudi, i tako izadju na granice KIne i Rusje.

Zato Kina i Rusija moraju da shvate važnost njihove aktive unutar Sjev. Koreje, kako bi se taj jedan rigidni i bolesni sistem doveo u nešto bitno humanije, normlnije, ljudskije, jer ovo što je danas to je bolest, budimo realni.

Samo što naravno, ponavljam, i ta bolest je Rusima i Kinezima bila bolje od zapadnih vojnika, ali vrijeme je za to prošlo, vjerujte mi.

Tamo samo živi njiova elita, a narod se pati.

Pobrojaću neke samo činjenice i fakte.

Sjev Koreja broji oko 25 000 000 stan.

U junu mjesecu država je, pazite idiotluka, suspendovala rad univerziteta do aprila 2012 godine kako bi, u saopštenju zvaničnom tako piše, studenti pomgli aktivno radnicima u fabrikama i seljacima na zemlji, znači u poljoprivredi, da država izadje iz recesije. Da nije smiješno, bilo bi žalostno.

Gle čuda, ova regulativa, kako isto saopštenje navodi, ne važi sa studente u inostranstvu koji mogu nesmetano da žive i školuju se.

To su mahom, znamo svi, djeca njihove tmao bolesne elite, i na kraju krajeva i samog predsednika, čiji je sin doskora studirao u Švajcarskoj.

Pa pitam ovog Đuku i Vladu, zašto taj veliki "um" nije sina školovao kod sebe, kad je sve bajno i dobro. Znači djeca privilegovanih tamo mu da studiraju vani,da sve što zna i osjeća većina mladih u svijetu a vi narode kulučite, radite, i vama te blagodeti ne trebaju.

To je fašizam Đuka i Vlado


Марио Калик

Оно што ви износите је фашизам и болест док понављате те изразе као покварена плоча. Болесно острашћено мрзите једну државу, њен народ и власт а да о томе заправо не знате ништа. Тачније, све што знате су отрцане флоскуле западне империјалистичке пропаганде. То су „људи који ни за шта боље не знају“, којима треба да се „олабаве мозгови“, да имају „велике слободе“, да буду „отворени према свету“ и онда ће „имати подршку свих нормалних људи“. Сву ову реторику, споља и изнутра, искусили смо када се „демократски Запад“ борио против „болесног“ и „недемократског Милошевићевог режима“. Слично је било са Ираком, Либијом, на реду је Иран итд.


Да ли сте икада били у Северној Кореји? Да ли сте икада прочитали, погледали или чули нешто што не долази из арсенала западне пропаганде? Ако нисте, одакле вам право да износите овакве ставове као непобитну истину? Та „истина“ се у нашем и осталим случајевима показала као велика лаж. Зашто би било другачије у случају С. Кореје?

А фашизам је у томе што заговарате спољни напад и покоравање једне суверене државе у којој народ даје неоспорну подршку својој власти. То је некада радио Хитлер, а данас западни империјализам. Надамо се да Русија и Кина неће кренути њиховим стопама и напасти једну суверену земљу која им је, уз то, партнер на геополитичкој сцени. Севернокорејски народ би у том случају бранио своју слободу ништа мање него у случају америчког напада. Јер Русија и Кина треба да имају тај народ против себе док воде битку са Западом?! Зато пустите тај народ да сам одлучује о својој судбини, и не брините се за његово добро. Више пута смо видели резултате које иза себе остављају „добротвори“ и „ослободиоци“...

То што јединство (будуће) интелигенције са радницима и сељацима називате "идиотлуком" само показује да ништа не знате о марксистичком принципу укидања класне поделе рада који је овде на делу. Тиме се чува друштвена једнакост и солидарност који су темељ опстанка једне заједнице.

Наравно да ће студенти који су у иностранству тамо остати и наставити да студирају. Треба неко да прикупља сазнања и достигнућа западне и осталих цивилизација да би их после искористио за развој и добробит своје земље. Да тога није било, С. Кореја данас не би ни имала атомску бомбу која је важан гарант њене независности. Уосталом, многи комунистички вођи и активисти живели су и студирали на Западу (Лењин, Мао итд.) А ово има још једну значајну страну - треба што боље познавати свог противника...

Из чињенице да се нечија деца школују на Западу не следи закључак да је реч о напуштању или издаји интереса властите земље. И Гадафијеви синови су се тамо школовали, па су до краја остали уз свог оца и своју земљу. Зато не шпекулишите о наводном разједињавању између оних који су ван и оних који су унутар С. Кореје. Севернокорејци на срећу још увек чувају своје национално и идеолошко јединство.

Иницијални текст и коментари доступни су на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (2)

Одговор Јовани Папан - Поњигер можемо бити ми

Јована Папан је ауторка која својим ставовима и стилом писања даје значајан допринос свежини и потребној провокативности сајта Нове српске политичке мисли. Са већином њених текстова и коментара углавном се слажем и сматрам их врло оригиналним и инспиративним. Овај текст по свој прилици је први поводом којег морам да изразим дубоко неслагање. Тема је болна и фундаментална; она говори о трагичном крају једног човека и једне породице који је симптом темељног устројства данашњег друштва.


Ками је својевремено рекао: "Постоји само један озбиљан филозофски проблем - самоубиство". Ипак, уместо да се запита пред овим сложеним проблемом или бар дубље протумачи конкретни чин који коментарише (самоубиство једног човека и трагедију једне породице), Папан врло брзо, без много премишљања, доноси пресуду и изриче тешку моралну осуду. Поњигер је просто „лудак“ који нимало не заслужује ни разумевање ни оправдање. На првом месту, олако дисквалификовање одређених људи као "лудака" увредљив је и дискриминаторски гест према овом делу популације. И луди су људи. Пре него што их етикетирамо и деградирамо, треба да их разумемо.

Али, Папан не жели да разуме, а не само да не жели да оправда (што не мора бити толико спорно). Ствари су, по њој, сасвим јасне и непобитне. Ако су је неки коментари поводом овог трагичног догађаја (с правом) изиритирали, не значи да треба да оде у сасвим другу крајност и преузме улогу оног неправедног судије који изриче некоме најтежу казну упркос постојању низа олакшавајућих околности (овај доноси смртну казну у погледу права, а Папан, морално убијајући Поњигера, у погледу морала). Јер, околности у којима огроман број људи унутар нашег друштва живи су такве да скоро да сасвим важи да ко овде није полудео, тај није нормалан. Иако ово може бити духовита иронија, ова тврдња, као и свака друга иронија, садржи у себи горку, штавише мучну истину. Околности су за многе заиста лудачке и под њиховим теретом дешава се да људи неминовно и очекивано пуцају. Гордо је и безосећајно захтевати од њих да их по сваку цену подносе. Као што је крајње банализујуће, па и вулгарно, поредити питање самоубиства, односно живота и смрти, са (не)добијањем некакве стипендије или лактањем, псовањем и кукањем. Они који се одлучују на самоубиство, бар у том тренутку, више се не лактају, не псују и не кукају. Они заћуте и умирују се. Они се постављају у однос са самим животом који има карактер светости, и предузимају чин који се тиче те светости. У име светости живота, они одлучују да себи одузму живот. Да им живот ионако ништа не значи, не би га себи ни одузели. Зато је тај чин изузетно сложен и поноран. Да би се дошло до његовог дна (темеља) треба нам дубоко размишљање и суосећање, а не приземно профанисање и пљување...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (1)

Поводом трагедије породице Поњигер имао сам полемику са Јованом Папан, коментаторком Нове српске политичке мисли. Овај догађај одмах је изазвао код мене мучнину и револт према владајућем систему који на све стране гура људе у провалију и ништавило, али ме је непримерена реакција ове коментаторке испровоцирала да на њен текст одговорим и поводом читаве ове ствари нешто кажем...

Сви смо ми Поњигер?



Јована Папан



У Србији изгледа не постоје лудаци. Постоје само околности, лудачке околности. Кад нормалан човек живи у Србији, онда му се просто сама намеће идеја да треба да побије своју породицу и себе. Зато што живи у „логору“, тј. малом и некомфорном стану у коме „топлу воду имају само три пута недељно“, зато што је „гурнут на маргину“, зато што „жели да искаже протест и скрене пажњу на положај многих у овој несрећној земљи“, зато што га „нико није желео“, зато што је био „чисте душе и није хтео да краде“. „Разлог није девијација овог човека, него је разлог стамбени проблем!”


Тако се о трагедији породице Поњигер, у којој је капетан у пензији гурнуо са терасе своју жену, а онда се са трогодишњим сином бацио за њом са шестог спрата самачког хотела, писало и говорило последњих недеља. А говорио је свако ко је хтео или стигао. Стручњаци свих фела, од новинара и водитеља, преко психолога и ватерполиста, до читалаца и коментатора...

цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Либија - диктатура или непокорност?

У овом тексту позабавићемо се начинима на који се у западној и светској јавности оправдава текућа војна „интервенција“  НАТО-а против Либије. Говори се, пре свега, о Гадафијевој „диктатури“, „репресији“ итд. усмереним „против сопственог народа“, наспрам које се НАТО бомбардери и западне силе појављују као „ослободиоци“ и „спаситељи“ „потлаченог“ либијског становништва. Међутим, већ на нивоу просте емпирије ове ствари звуче врло нејасно и сумњиво, или боље рећи, сасвим провидно и очигледно. 

Упоредимо Либију са рецимо Јеменом и Бахреином у којима се такође одвијају демонстрације против званичне власти, а њима можемо додати и Саудијску Арабију која Бахреину пружа директну војну подршку. Председник Јемена је на власти од 1978., дакле свега девет година мање од Гадафија; кад трајање власти пређе неких тридесетак година, то су занемарљиве разлике. За разлику од Либије која је република, Бахреин и Саудијска Арабија су монархије. И у Јемену и у Бахреину имамо побуне грађана, штавише правих грађана, цивила (а не наоружаних до зуба као у Либији), којих има на десетине побијених, а у Бахреин улазе тенкови С. Арабије као помоћ. Видим и да у националном слогану С. Арабије стоји: „Нема другог Бога од Алаха“. Баш толерантна религиозна порука, сасвим у складу са вредностима демократског Запада!  

Поставимо сада нека логична питања. Ако је реч о „диктатури“, да ли је већа диктатура тамо где имаш додуше доживотног вођу, али кога нико не наслеђује (а испод њега формалне шефове држава који се смењују и народну скупштину), или тамо где имаш доживотне монархе које обавезно наслеђују њихови синови, већ генерацијама уназад и ко зна докле у будућност, а у С. Арабији све то додатно зачињено краљевим апсолутизмом (нема чак ни скупштине)? У Бахреину је, осим тога, једно од горућих питања захтев шиитске већине (70 одсто становника) да буду равноправни са сунитима, којима припада и краљевска династија, дакле, није се стигло ни до идеје, а камоли праксе грађанске равноправности. Такође, ако се, с друге стране, позабавимо самим Западом који у овим сукобима, као и обично, на себе преузима улогу и кадије и судије, да ли је моћнија и опаснија лична, видљива власт једног човека, нека буде и диктатура, која је ипак ограничена на трајање његовог живота, од безличне, анонимне диктатуре експлоататорског, империјалистичког Капитала која западне радничке масе и читав свет држи у шаци много чвршће и дуже од свих тих стварних или измишљених, али у сваком случају, глобално оцрњених личних диктатура? Неко је лепо рекао да најјаче стеже невидљива рука, а Гете је имао сличну мисао: „Нико није тако безнадежно поробљен као онај који погрешно верује да је слободан“, што се на западни свет увелико илузорних слобода непосредно може применити.

Ако је реч о „репресији“, да ли је већа репресија тамо где се власт силом бори против оружане побуне (која је, гле чуда, избила баш тамо где су богата изворишта нафте), или тамо где силом разбија ненаоружане демонстрације (Јемен), па још уз подршку тенкова из суседне земље (Бахреин)? Такође, да ли је већа репресија тамо где подршку власти непосредно пружају хиљаде људи спремних да у тој борби погину, или тамо где су уз власт остале само полицијске и војне снаге? По западној пропаганди, испада да су либијски побуњеници више либијски народ од оних Либијаца који бране Гадафија, да су некако једнакији од ових других. А иначе како би, по овим западним „пацифистима“, либијска власт требало да реагује, да ли би се можда у „узорним западним демократијама“ борили на „демократски“, мирољубив начин, дијалогом са наоружаним побуњеницима?! Бар би САД о томе требало да ћуте, више пута смо видели како оне решавају случајеве оружаног супротстављања федералним властима у неким својим локалним срединама.

На жалост, ма колико логика и чињенице у овом рату били у корист Либије, тј. на штету Јемена, Бахреина, С. Арабије и њима сличних, све њих реално поништава једна друга одлучујућа ствар. Наиме, насупрот Либији, ове оријенталне деспотије су већ дуго сасвим доследни и лојални западни и амерички савезници. И ту је сва прича завршена. Колико год те државе одударале од свега онога што се сматра западним духом демократизације, модернизације и просвећености, илузорно је очекивати резолуције и санкције УН, унисону харангу глобалних медија, о бомбардовању да не говорим, који би се против њих усмерили и угрозили их. Уосталом, све ово је ефектно објаснио Рузвелт рекавши својевремeно за никарагванског диктатора Сомозу: „Можда је он кучкин син. Али, он је наш кучкин син“...

У одбрану либијске револуције

На овај текст подстакла ме преписка с једним колегом с којим сам, између осталог, дискутовао о Либији. На почетку свог коментара, иначе врло критичког према НАТО агресији на Либију, рекао је да му „разуме се, Гадафи ни на који начин није симпатичан, али да упркос кооперативносни Либије последњих неколико година и њеном наглашеном мирењу са Западом - ипак персонификује некакав отпор безрезервној подређености савременом имеријализму“. Шаљиво сам му одговорио да мени Гадафи јесте симпатичан, нарочито откако је набацио оне брчиће и брадицу, па још наочаре за сунце и дужу, разбарушену косу - изгледа ми млађи једно 15-20 година, налик некадашњим холивудским глумцима-заводницима типа Клерка Гебла и сличних.


Гадафијев револуционарни и антиимперијалистички пројекат

Али, шалу на страну у оваквој ситуацији, са другим делом његовог коментара сам се у потпуности сложио. Наравно да Гадафи симболизује отпор империјализму, и да се у том контексту његов револуционарни background и самопоимање никада се не смеју превидети или занемарити. То је видљиво почев од самог државног уређења Либије. Пуковник Гадафи је, након државног удара против  краља Идриса, изведеног у сарадњи са још неколико официра 1. септембра 1969. године, укинуо монархију и Либију претворио прво у арапску републику, а касније у „велику социјалистичку народну арапску џамахирију“, како гласи њено пуно име од 1977. године. „Џамахирија“ је иначе арапски назив за „републику“, па се њиме означава народна република као државно уређење. Гадафи је тиме желео да истакне да је Либија држава непосредне демократије, без супротстављених политичких странака као главних носиоца (од народа отуђене) политичке моћи, односно држава којом изворно владају народне масе посредством својих локалних савета и комуна. То су тзв. основни народни конгреси који бирају своје представнике у Општи народни конгрес као врховно државно тело...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Политика отуђена од друштвене стварности (дужа верзија)

Поводом последњих догађаја у влади и владајућој коалицији који су се и раније дешавали (са истим или неким другим актерима), у јавности се по ко зна који пут поставља питање узрока таквих појава и начина како се она могу избећи у будућности, а све зарад наводне, свима заједничке посвећености добробити грађана Србије. Говори се о проблему коалиција као таквих, недостатку политичке културе, бављењу власти собом и сопственим интересима, а не интересима грађана итд. Једном речју, ламентира се над хроничном политичком нестабилношћу за коју се решења нуде у облику разних палијативних рецептура за поправљање и дотеривање политичког живота, тј. подизања квалитета односа унутар власти, или између власти и опозиције. Међутим, да би се проценило колико су ова решења озбиљна и далекосежна, чини се да претходно морамо одговорити на нека питања другачија од ових која нам се непрестано намећу кроз текућу јавну сферу.

Психологистички и културолошки приступ политици

Прво од њих је зашто су уопште коалиције политичка стварност Србије и шта оне са собом нужно доносе. Одговор на прво питање је врло једноставан. Сем прве владе коју су могли да формирају искључиво социјалисти (1990-1992), остале владе су морале да буду коалиционе и са подршком више странака будући да ниједна странка након 1992. више није могла сама да влада. Социјалисти су морали током 90-тих да се ослоне на Нову демократију или радикале, а 2000-те су обележиле владајуће коалиције формиране око ДС-а, ДСС-а и Г17, да би се у новије време њима придружили реформисани социјалисти. Нову власт након 5. октобра могла је да формира искључиво Демократска странка да се већ почетком 90-тих није поделила и тако изгубила на својој величини и снази. Када је о том и сличним страначким расцепима реч, у јавности се често говори да им је главни узрок у личностима оних који су се сукобили око првенства у странци, а не у дубљим политичким разликама, и да су ове друге само покриће за личне и групне аспирације унутар странке. Ипак, тешко је рећи шта је у овој и сличним поделама које су обележиле политичку сцену Србије „старије“, лидерске амбиције неких појединаца или извесне разлике и спорења око политичког програма које су временом постајале све оштрије и непремостивије. Ова два плана се преплићу, а за политичку науку и анализу је сасвим довољан други који се може потпуно објективно утврдити. Процена утицаја психичког профила истакнутих страначких правака на њихову политику неминовно остаје мање-више у сфери нагађања и нешто чиме се превасходно занима јавно мнење, а не наука као таква. Оно што можемо видети је да су се неки политички актери и њихове (унутар)страначке групације заиста сукобљавали и разилазили у неким ситуацијама, али и слагали и уједињавали у другим (нпр. сарадња Ђинђића и Коштунице приликом доласка ДОС-а на власт, или останак радикала у влади 1999. упркос Кумановском споразуму због којег су је претходно напустили). Карактер неког политичког актера свакако утиче на његову политику, али ако је у питању озбиљан тренутак у коме треба преузети или сачувати власт, он ће најчешће бити подређен том политичком интересу...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Политика отуђена од друштвене стварности (краћа верзија)

Када говоримо о коалицијама и проблемима које оне носе, морамо прво констатовати једну ствар. Све док владу не буде могла да формира једна странка, коалиције ће бити нужне, а проблеми које оне стварају, и који имају корена  у неизбежној тежњи једних чланица коалиције да увећају своју политичку моћ на рачун других, биће неминовни.

Међутим, на питање зашто су конкретно наше коалиције и наша политичка сцена у целини, мимо овог општег узрока, од почетка толико нестабилни, нешто је теже одговорити. Али, мислим да је прави одговор немогућ ако се из вида испусти базичан друштвени процес који се на овим просторима одвија последњих двадесет година. Наиме, током 90-тих година наше друштво започело је тзв. транзицију из социјализма у капитализам. Друштво је, другим речима, мање-више почело да се дели на тзв. губитнике и добитнике транзиције, да би та деоба последњих десет година постала сасвим јасна и готово завршена. Првима припадају махом старији, слабије образовани, мање урбани или рурални слојеви, и на првом месту највећи део радничке класе. Другима припадају махом млађи, образованији, средњи, урбани слојеви, предузетници и тајкуни. Ови слојеви, у процесу замишљеном и извођеном по принципу мањине добитника и већине губитника, нужно имају супротстављене друштвене интересе, и то је кључно жариште друштвене нестабилности која се мора одразити и на политичку сферу. 

Окосницу политичке нестабилности 90-тих чинио је управо сукоб између, с једне стране, социјалиста и радикала, који су за гласачку базу имали углавном губитнике транзиције, а с друге стране тзв. грађанске опозиције која је мобилисала углавном њене добитнике. Иако је у вођству СПС-а и тадашње леве коалиције несумњиво било добитника транзиције, иако је та власт започела или бар активно учествовала у оваквој друштвеној трансформацији, у њеној идеологији и пракси било је неких значајних момената континуитета са претходним социјалистички системом који су омогућавали губитницама транзиције да се у тој власти препознају. 

Унутар овог кључног жаришта политичке нестабилности одвијао се у појединим тренуцима сукоб између странака које су сарађивале око власти, или у опозицији, а који је имао супстанцијалнији политички карактер од пуке борбе за што већи утицај властите странке. Тако су се владајућа лева коалиција и радикали сукобљавали превасходно око националне политике (потписивања мировних споразума, сарадње са руководствима Срба изван Србије, степена непопуштања западним силама итд.), док су се у опозицији гложили и око тактике опозиционог деловања, (не)изласка на изборе и сличних питања, а не само око лидерског места. 

Након 5. октобра спласнуо је интензитет сукоба између власти и опозиције због велике политичке надмоћи и снажне иницијативе нове власти, али је, упркос томе, све до 2008. остао мање или више оштар сукоб између супротстављених политичких снага из 90-тих. У основи ових сукоба и даље је била наведена транзициона подела, што им је чувало дубљу друштвену и политичку супстанцу. 

Међутим, после уласка социјалиста у владу са демократама и расцепа међу радикалима, након којег су реформисани радикали, слично реформисаним социјалистима, прво знатно ублажили опозициони набој, а затим демонстрирали спремност да такође уђу у владу са демократама, чини се да су доминантни политички спорови изгубили своје дубље друштвено тло и отуђили се од друштвене стварности. Губитника транзиције има све више, али они сада немају видљивог и јаког репрезента међу постојећим политичким странкама који ће снажно и одлучно артикулисати њихове друштвене интересе. На политичкој сцени већ пар година влада свеопшта приземна комбинаторика чија је сврха једино долазак на власт, односно останак на власти, а да се уопште не примећује шта би било која од тих странака учинила на суштинском, а не само декларативном или козметичком побољшању социјалног положаја великог броја грађана. Жалосно је констатовати да у овако тешкој социјалној ситуацији власти прети већа опасност од ње саме, односно неких њених коалиционих чланица, него од „опозиције“, и да политичка нестабилност владајуће коалиције почива не на угрожености од опозиције, већ пре свега на оним унутрашњим трвењима и размирицама које свака коалиција нужно носи, и које су сконцентрисане око борбе за што већу политичку добит властите странке и њеног лидера.

Зато се чини да проблем Србије данас не представљају толико саме коалиције, колико непостојање политичке снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и увелико деполитизовано већинско становништво.

Марио Калик, текст објављен у "Политици" 23.2.2011.