Кратка дискусија поводом текста о Светозару Марковићу

Поводом једног текста о Светозару Марковићу, објављеном на НСПМ-у, имао сам кратку дискусију с аутором:

Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.

Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!

Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.

Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.

Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".

Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.