Политика отуђена од друштвене стварности (дужа верзија)

Поводом последњих догађаја у влади и владајућој коалицији који су се и раније дешавали (са истим или неким другим актерима), у јавности се по ко зна који пут поставља питање узрока таквих појава и начина како се она могу избећи у будућности, а све зарад наводне, свима заједничке посвећености добробити грађана Србије. Говори се о проблему коалиција као таквих, недостатку политичке културе, бављењу власти собом и сопственим интересима, а не интересима грађана итд. Једном речју, ламентира се над хроничном политичком нестабилношћу за коју се решења нуде у облику разних палијативних рецептура за поправљање и дотеривање политичког живота, тј. подизања квалитета односа унутар власти, или између власти и опозиције. Међутим, да би се проценило колико су ова решења озбиљна и далекосежна, чини се да претходно морамо одговорити на нека питања другачија од ових која нам се непрестано намећу кроз текућу јавну сферу.

Психологистички и културолошки приступ политици

Прво од њих је зашто су уопште коалиције политичка стварност Србије и шта оне са собом нужно доносе. Одговор на прво питање је врло једноставан. Сем прве владе коју су могли да формирају искључиво социјалисти (1990-1992), остале владе су морале да буду коалиционе и са подршком више странака будући да ниједна странка након 1992. више није могла сама да влада. Социјалисти су морали током 90-тих да се ослоне на Нову демократију или радикале, а 2000-те су обележиле владајуће коалиције формиране око ДС-а, ДСС-а и Г17, да би се у новије време њима придружили реформисани социјалисти. Нову власт након 5. октобра могла је да формира искључиво Демократска странка да се већ почетком 90-тих није поделила и тако изгубила на својој величини и снази. Када је о том и сличним страначким расцепима реч, у јавности се често говори да им је главни узрок у личностима оних који су се сукобили око првенства у странци, а не у дубљим политичким разликама, и да су ове друге само покриће за личне и групне аспирације унутар странке. Ипак, тешко је рећи шта је у овој и сличним поделама које су обележиле политичку сцену Србије „старије“, лидерске амбиције неких појединаца или извесне разлике и спорења око политичког програма које су временом постајале све оштрије и непремостивије. Ова два плана се преплићу, а за политичку науку и анализу је сасвим довољан други који се може потпуно објективно утврдити. Процена утицаја психичког профила истакнутих страначких правака на њихову политику неминовно остаје мање-више у сфери нагађања и нешто чиме се превасходно занима јавно мнење, а не наука као таква. Оно што можемо видети је да су се неки политички актери и њихове (унутар)страначке групације заиста сукобљавали и разилазили у неким ситуацијама, али и слагали и уједињавали у другим (нпр. сарадња Ђинђића и Коштунице приликом доласка ДОС-а на власт, или останак радикала у влади 1999. упркос Кумановском споразуму због којег су је претходно напустили). Карактер неког политичког актера свакако утиче на његову политику, али ако је у питању озбиљан тренутак у коме треба преузети или сачувати власт, он ће најчешће бити подређен том политичком интересу...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Политика отуђена од друштвене стварности (краћа верзија)

Када говоримо о коалицијама и проблемима које оне носе, морамо прво констатовати једну ствар. Све док владу не буде могла да формира једна странка, коалиције ће бити нужне, а проблеми које оне стварају, и који имају корена  у неизбежној тежњи једних чланица коалиције да увећају своју политичку моћ на рачун других, биће неминовни.

Међутим, на питање зашто су конкретно наше коалиције и наша политичка сцена у целини, мимо овог општег узрока, од почетка толико нестабилни, нешто је теже одговорити. Али, мислим да је прави одговор немогућ ако се из вида испусти базичан друштвени процес који се на овим просторима одвија последњих двадесет година. Наиме, током 90-тих година наше друштво започело је тзв. транзицију из социјализма у капитализам. Друштво је, другим речима, мање-више почело да се дели на тзв. губитнике и добитнике транзиције, да би та деоба последњих десет година постала сасвим јасна и готово завршена. Првима припадају махом старији, слабије образовани, мање урбани или рурални слојеви, и на првом месту највећи део радничке класе. Другима припадају махом млађи, образованији, средњи, урбани слојеви, предузетници и тајкуни. Ови слојеви, у процесу замишљеном и извођеном по принципу мањине добитника и већине губитника, нужно имају супротстављене друштвене интересе, и то је кључно жариште друштвене нестабилности која се мора одразити и на политичку сферу. 

Окосницу политичке нестабилности 90-тих чинио је управо сукоб између, с једне стране, социјалиста и радикала, који су за гласачку базу имали углавном губитнике транзиције, а с друге стране тзв. грађанске опозиције која је мобилисала углавном њене добитнике. Иако је у вођству СПС-а и тадашње леве коалиције несумњиво било добитника транзиције, иако је та власт започела или бар активно учествовала у оваквој друштвеној трансформацији, у њеној идеологији и пракси било је неких значајних момената континуитета са претходним социјалистички системом који су омогућавали губитницама транзиције да се у тој власти препознају. 

Унутар овог кључног жаришта политичке нестабилности одвијао се у појединим тренуцима сукоб између странака које су сарађивале око власти, или у опозицији, а који је имао супстанцијалнији политички карактер од пуке борбе за што већи утицај властите странке. Тако су се владајућа лева коалиција и радикали сукобљавали превасходно око националне политике (потписивања мировних споразума, сарадње са руководствима Срба изван Србије, степена непопуштања западним силама итд.), док су се у опозицији гложили и око тактике опозиционог деловања, (не)изласка на изборе и сличних питања, а не само око лидерског места. 

Након 5. октобра спласнуо је интензитет сукоба између власти и опозиције због велике политичке надмоћи и снажне иницијативе нове власти, али је, упркос томе, све до 2008. остао мање или више оштар сукоб између супротстављених политичких снага из 90-тих. У основи ових сукоба и даље је била наведена транзициона подела, што им је чувало дубљу друштвену и политичку супстанцу. 

Међутим, после уласка социјалиста у владу са демократама и расцепа међу радикалима, након којег су реформисани радикали, слично реформисаним социјалистима, прво знатно ублажили опозициони набој, а затим демонстрирали спремност да такође уђу у владу са демократама, чини се да су доминантни политички спорови изгубили своје дубље друштвено тло и отуђили се од друштвене стварности. Губитника транзиције има све више, али они сада немају видљивог и јаког репрезента међу постојећим политичким странкама који ће снажно и одлучно артикулисати њихове друштвене интересе. На политичкој сцени већ пар година влада свеопшта приземна комбинаторика чија је сврха једино долазак на власт, односно останак на власти, а да се уопште не примећује шта би било која од тих странака учинила на суштинском, а не само декларативном или козметичком побољшању социјалног положаја великог броја грађана. Жалосно је констатовати да у овако тешкој социјалној ситуацији власти прети већа опасност од ње саме, односно неких њених коалиционих чланица, него од „опозиције“, и да политичка нестабилност владајуће коалиције почива не на угрожености од опозиције, већ пре свега на оним унутрашњим трвењима и размирицама које свака коалиција нужно носи, и које су сконцентрисане око борбе за што већу политичку добит властите странке и њеног лидера.

Зато се чини да проблем Србије данас не представљају толико саме коалиције, колико непостојање политичке снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и увелико деполитизовано већинско становништво.

Марио Калик, текст објављен у "Политици" 23.2.2011.