Ко је, у ствари, неумерен?

Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Да бисмо разумели време које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо да рачунамо читава три миленијума, довољно је захватити суштину збивања која су се десила у последњих двадесет година.

Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.

Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.

На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.

Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.

Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.

Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:

http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm