Упркос све жучнијим јавним расправама поводом најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, нека битна питања и даље остају у сенци. Једно од њих је шта се заиста подразумева под називом „Парадa поноса”. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална. Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву на (не)посредан начин угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало раздвојити.
Проблем се још више компликује есктремном реакцијом конзервативне деснице. Она у целини, без икакве дилеме, одбацује моралност параде и саме хомосексуалности, и то на веома агресиван начин који прераста у позив на линч. Хомосексуалност је, по овим десничарима, неморална јер је „богохулна”, „вређа традицију”, „неприродна”, односно „болесна”… Проблематичност овог приступа је у томе што су кроз историју многи напредни покрети били, са становишта конзервативаца и реакционара, осуђивани и протеривани као неморални и неприродни. Такав случај био је са демократијом, равноправношћу жена, правима особа са урођеним инвалидитетом или психички оболелих… Зато је критеријум који намеће конзервативна десница, а то је беспоговорно позивање на „Бога”, „традицију” или „природу”, неисправан.
Међутим, ово не значи да је самим тим промовисање хомосексуалности као вредносног става друштвено прогресивна појава. Према модерном схватању морала, који је у филозофском облику најбоље изразио Кант, морално је све оно што можемо рационално хтети да важи као општи закон, односно, оно што не можемо рационално хтети да важи као општи закон, јесте неморално. Сада се поставља важно питање: да ли је хомосексуалност у овом модерном (а не конзервативном) смислу морална или неморална? Тешко се може порећи да је човек по природи хетеросексуално биће. Ово је у вези са одржањем (људске) врсте. Али, одржање човека као врсте није само биолошка чињеница; оно је истовремено и морални закон. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове ваља враћати. Зато смо морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу подаримо живот. Проблем са хомосексуалношћу је сада у томе што се она у овом смислу, и само у овом смислу, окреће против природе и морала. Ми не можемо рационално хтети свет у коме би хомосексуалност важила као општи закон, то јест у којем би сви људи били хомосексуалци, јер би такав свет био осуђен на пропаст, док би тренутак када би они постали већина чинио почетак његовог одумирања.
Међутим, ово никако не значи да хомосексуалци не смеју да имају никаква права, што заговара екстремна десница. Људи чине многе неморалне ствари у кантовском смислу, али то не значи да због тога треба да их прогонимо. Све док су те радње ствар мањине, у мањим сегментима живота или на строго одређеним местима која се не третирају као јавна, оне нису спорне. Исто је са хомосексуалношћу. Све док је она лична, приватна ствар, која као таква остаје у границама приватности, она није спорна. Самим тим, нису спорне ни јавне манифестације хомосексуалаца које имају протестни смисао, које су израз борбе против дискриминације неких људи у њиховом јавном животу и делатности због њихових приватних опредељења, штавише, такви протести су сасвим легитимни. Овакве параде постају спорне и нелегитимне онда када су само параде, када њихов карневалски моменат потисне протестни, јер се тада хомосексуалност не брани само као право мањине, већ се промовише као начелно исправан, па и пожељан став према сексуалности који би требало да постане већински.
Зато је за што већи успех геј покрета у остваривању оних његових захтева који су сасвим оправдани неопходно да се тај покрет јасно изјасни о споменутим спорним местима, јер ће одвајањем легитимних захтева од нелегитимних придобити подршку већег броја људи, а самим тим ослабити позицију својих агресивних противника.
Марио Калик, текст објављен у "Политици", 29. септембра 2010.
Naravno da su popustili, šta se drugo očekivalo? Bolje rečeno, nikada nisu ozbiljno ni zatezali, pa se u pravom smislu onda ne može reći ni da su popustili. Bio je to zapravo samo mlak pokušaj da se učini nešto više na usko diplomatskom planu pa se i od njega odustalo na malo jači pritisak. Ova vlast nema kičmu nego puzi po zemlji (tako je od već deset godina), a kad slabašno i sporadično podigne glavu, dobije packe, i pokunjeno se povuče. Formirana je u zapadnim ambasadama, a ne voljom građana (ni DS-a ni SPS-a); toliko o onima koji govore o njenom demokratskom karakteru i neminovnosti da se poštuje "izborna volja građana". I toliko o tome ko njome, odnosno nama, upravlja. Učenik je pokušao da tek blago protivreči svom prekom, autoritarnom mentoru i bio je ućutkan. Odavno se odustalo od svakog drugog pokušaja otpora i vođenja samostalne politike, smišljeno se cela priča oko odbrane zemlje pretočila u diplomatske plićake gde se patriotizam mogao dokazivati pukim rezolucijama i deklaracijama, dakle, ponajviše praznim rečima, a ne ozbiljnim ekonomskim, političkim, pa i diplomatskim delima u krajnjem slučaju. Tako se čak i ovaj plićak pokazao kao odveć dubok za naše neplivače.
Zaista čovek više ne može da razazna da li je reč o unapred dogovorenoj ujdurmi ili je ova vlast, pored svega ostalog što ne zna ili, pre, ne želi da radi, jednostavno nesposobna da vodi iole inteligentniju spoljnu politiku. Čovek se ipak nekako pre odlučuje za ovo prvo jer ne može da poveruje da su toliko glupi. Ako im je uopšte bio cilj da (početna) rezolucija prođe, zar nije onda trebalo sve napore uložiti u pridobijanje zemalja članica UN za nju?! Umesto toga, izgubili su dragoceno vreme, ulazeći u unapred izgubljeno nadigravanje sa EU diplomatama (jer je veći deo "našeg" tima u startu spreman da daje autogolove) koji su se, kako je već lepo primetio Đorđe, uplašili mogućeg uspeha rezolucije, pa su zato i počeli sa pritiscima. Biće stoga da je pre reč o realnoj izdaji nego o gluposti...