Povratak socijalizma?

Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropu, preteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali, samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma uopšte, unutar koje je aktuelna finansijska kriza samo jedan od simptoma njegove (auto)destrukcije.

Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu u svetskoj istoriji, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vremena odvija upravo kriza svetskog kapitalističkog sistema, uključujući i njegov liberalni model. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet, i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Na žalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promoteri (npr. Fukujama i Soroš), demonstrirajući pri tom zavidno odsustvo svesti o vlastitoj odgovornosti.

Simpatično je, međutim, kako oni poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom“ putu ka „socijalizmu“, i naravno, „totalitarizmu“. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sleđenje je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojeći neodrživ sistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta, namah biva etiketirano kao „socijalizam“, sa svim negativnim značenjem koje ta reč treba da pobudi.

U svakom slučaju je dobro što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Ipak, problem je što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer, socijalizam ne može da se izjednači sa državnim intervencionizmom, pogotovo kada je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije, niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, na žalost, još uvek ne može biti reči u Americi.

Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. New Deal-a. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize, koju je pokušao da reši New Deal, manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije toliko loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje, iznutra i spolja. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu, ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.

Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu, i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola „Socijalizam ili varvarstvo!“ kao da ponovo dobija na aktuelnosti.

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend

Mario Kalik, objavljeno u "Politici", 24.11.2008.