Polemika o (anti)komunizmu (2)

“Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Aleksandar Pavić je u jednom u pravu - u Srbiji ima malo (pravih) komunista anti-fašista. Ali, gotovo sve ostalo što navodi je manje-više sporno. Jer, ne samo da ima malo pravih komunista anti-fašista nego, takođe, ima malo lažnih, tačnije rečeno, ja ih uopšte ne prepoznajem na javnoj sceni. Koji su to silni, a lažni, komunisti, oni koji sprovode kapitalizam, a pozivaju se na komunizam? Ko se danas tako snažno poziva na tekovine NOB-a, naročito na vlasti? Čini se da se, sem onih malobrojnih (pravih) komunista anti-fašista, na komunizam i NOB niko ne poziva. Oko anti-komunizma u Srbiji gotovo da postoji jednoglasje - na vlasti je neoliberalna desnica u službi transnacionalnih struktura moći, a vidljiviju opoziciju čini etno (i klero) nacionalistička desnica. Dakle, dominira sukob dve frakcije desnice pri čemu im je anti-komunizam zajednički. Prvima smeta komunistički egalitarizam (jer je anti-kapitalistički), drugima komunistički internacionalizam (jer je „anti-srpski“). Ako je Pavić mislio na neke koji se lažno pozivaju na anti-fašizam, na izvesne nevladine organizacije i pojedince koji pripadaju tom ideološkom miljeu, onda je u pravu. Oni jesu lažni anti-fašisti. Da su pravi, podjednako bi se, na primer, bunili protiv preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića (i uopšte protiv sličnih preimenovanja), kao što se bune protiv rehabilitacije Milana Nedića. Ali, oni nisu komunisti, već liberali, a i tako se predstavljaju.

Direktorka Centra koji u poslednje vreme, u manipualtivne svrhe, posvećuje pažnju sećanju na NOB istovremeno, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, piše: „Boris Tadić, Srbija kao otvorena mogućnost, ili Tomislav Nikolić i put ka Albaniji Envera Hodže…A odgovor je samo jedan - demokratija. Suprotno je Severna Koreja, Austrija posle anšlusa, Darfur …”. Ovde se određeni komunistički režimi koriste kao primer koji treba da diskvalifikuje političkog protivnika. Takođe, kada je (opet) Zoran Đinđić trijumfalno skidao (crvenu) zvezdu petokraku sa Gradske skupštine, “druga Srbija” je ćutala. O kakvom komunizmu tu još može biti reči?! Neki od njih jesu biološka deca partizanskih boraca i komunističkih funkcionera, ali duhovna sigurno nisu. Zašto je to tako, o tome se može razgovarati.

Za razliku od ovih liberala, koji samo grubom zamenom teza mogu biti proglašeni komunistima, pravi komunisti anti-fašisti se svakako bore protiv onoga o čemu i Pavić govori. Oni su protiv „razbojničke 'privatizacije'“ i protiv uticaja stranih ambasadora na formiranje ovdašnje vlasti. Razlog tome je što su, kao komunisti, za društvenu svojinu, a kao patrioti, za narodnu demokratiju, za to da naš narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Ali, da ne bude zabune, oni nisu protiv privatizacije zato što je razbojnička, već zato što je privatizacija. Za njih je poštena privatizacija oksimoron, jer je svaka privatna svojina u osnovi pljačka. Unekoliko je Pavić u pravu, nacionalizacija koja se sprovodi u revoluciji je otimanje; ali uz važan dodatak - otimanje od onih koji su oteli (Marks bi rekao „eksproprijacija eksproprijatora“). Drugim rečima, nije revolucija izgovor za otimačinu, već je otimačina razlog za revoluciju. To je kao 1941. i kao, nadamo se, u skorijoj budućnosti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (1)

IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTI-FAŠISTA?

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone. I nikad ih među „elitom“ nije ni bilo, bar ne posle titoističkih čistki 1930-ih i 1940-ih. Od tada u Srbiji, čast vrlo retkim izuzecima, u vrhu institucija imamo samo titoiste koji se predstavljaju za komuniste i anti-fašiste. I, razume se, njihovu decu, koja se izdaju za "kapitaliste", "pro-evropljane", pa čak i "demokrate" (sa malim i velikim "d").

Da u Srbiji danas imamo komuniste a ne titoiste, već bi se uveliko govorilo - tj. ne samo govorilo već i činilo - protiv razbojničke "privatizacije" koja je u Srbiji sprovedena tokom poslednjih 15-ak godina, a već bi se i uveliko dizao glas da se "tajkunska" imovina mora nacionalizovati. Ustvari, da su oni i njihovi očevi to zašta se izdaju, nikad do takve „privatizacije“ ne bi moglo ni da dođe.

A da u Srbiji imamo anti-fašiste, ne bi nam anglo-američki ambasadori pravili vlade.

I, pitamo se sada, gde su svi ti nazovi-komunisti/anti-fašisti, ti nosioci Partizanskih spomenica i njihova biološka i duhovna deca? Gde je taj revolucionarni žar iz 1940-ih koji se tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima, kada se, uz pomoć Britanaca i tenkova Crvene armije, sa oreolom "oslobodilaca" nacionalizovala imovina "eksploatatora", "kulaka", "saradnika okupatora" itd, a optuženi bez suda bacani u tamnice, streljani ili izgnani iz "civilnog društva"?

Ili je po sredi ipak bilo samo ono staro "bolje naše nego vaše, naši vaše nadigraše"?...

Aleksandar Pavić, ceo tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli

Aktuelnost Marksa

Proteklo je 160 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta i 125 godina od Marksove smrti. U našoj javnosti se o ovim godišnjicama napadno ćuti. Ali, takva pojava ne treba da čudi. Srbija je danas jedan od bastiona antikomunističkog totalitarizma. U zemlji u kojoj gotovo svi dogmatski veruju da kapitalizam nema alternativu, uključujući čak i (rastrojenu) radničku klasu, podsećanje na Marksa i komunizam može predstavljati samo nekorektno uznemiravanje tranzicionih vernika. Korektno može biti samo ophođenje prema Marksu i komunizmu kao prema lipsalom psu. Onaj ko pokušava da mu pomogne ili ga (od)brani, može računati samo na ćutanje ili prezir upodobljene javnosti, čija je kritička svest gotovo sasvim umrtvljena. Antikomunističko jednoumlje, prikriveno iza simulakruma političkog pluralizma, efikasno suzbija svaku istinsku opoziciju postojećem kapitalističkom poretku.

Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.

Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.

Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.

Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.22, 25.07.2008.

Pohvala nestabilnosti

Naš region je već dugo vremena poprište krize i nestabilnosti. Drastično socijalno raslojavanje, kao nužna posledica tzv. tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, na ovom prostoru bilo je dopunjeno strahovitim oružanim sukobima i snažnim političkim previranjima. Ti razarajući procesi naročito su pogodili našu državu tokom 90-tih godina; pored ostalih negativnih činilaca, ona je bila dodatno izložena teroru ekonomskih sankcija i brutalnom bombardovanju od strane najjače vojne organizacije u svetu. Ni danas ti destruktivni procesi nisu utihnuli, jer je na delu dalje razbijanje naše države i još intenzivnije produbljivanje socijalnih razlika. Jedino što nema potrebe za sankcijama i bombardovanjem, budući da nova vlast bez ikakvog otpora prihvata i sprovodi volju zapadnih imperijalističkih sila i njihovih organizacija. Tamo gde nema otpora, nema ni potrebe za divljačkim slamanjem otpora.

Oko i unutar naše razbijene države i razorenog društva najednom je počela da se plete mreža tzv. međunarodnih grupa, navodno zabrinutih zbog tako duge i teške krize i nestabilnosti, i zainteresovanih za njihovo rešavanje. Samozvani iscelitelji i spasioci krenuli su napadno da nude svoju pomoć. Dobronamerni nasrtljivci pojavili su se kao sasvim nevini, izuzeti od svake krivice i odgovornosti za tragično stanje „pacijenta“ kome hoće da pomognu. Od tzv. Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, do tzv. Međunarodne krizne grupe, mnoštvo organizacija i pojedinaca radilo je na navodnom izbavljenu naše zajednice iz krize i nestabilnosti. U udžbenike i nastavu iz oblasti društvenih nauka uselio se opsesivni govor o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, a kao najvažniji društveni cilj istaknuta je „izgradnja demokratskih institucija“. Na kraju je šačica uzurpatora u ime naše države potpisala sa EU tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dominantan diskurs stabilizacije dobio je tako kvazidržavnu potvrdu.

Stabilnost, naravno, nije nešto što treba potpuno odbaciti; ona je poželjno društveno stanje. Ali, ona nije cilj po sebi, niti najviša društvena vrednost. Odlučujuće je da li je u konkretnom slučaju ona u skladu sa istinom, slobodom i pravdom, i njima podređena, ili je njima protivna i nadređena. A ovde je, nažalost, istina da je npr. Pakt za stabilnost bio važan faktor destabilizacije jedne vlasti koja je pružala otpor agresiji na vlastitu državu, da je Međunarodna krizna grupa, odnosno njeni predstavnici, bila bitan činilac podsticanja balkanske krize, i da je Sporazum o stabilizaciji zapravo element destabilizacije naše države. Stabilnost na koju se oni pozivaju, i koju žele da uvezu na ovaj prostor, jeste stabilnost postojećeg poretka raspodele globalne moći. Čitava mreža ovih organizacija i neformalnih grupa za pritisak je u službi konzerviranja poretka naspram koga sloboda i ravnopravnost država i naroda predstavlja samo pretnju. Sa takvom pretnjom se one razračunavaju na način koji toliko odudara od njihovog zvaničnog imena.

Kada se danas kod nas iz vladajućih krugova neprestano emituju pozivi na stabilnost i pomirenje, poruka je jasna - ne remetimo poredak koji počiva na laži, nacionalnom porobljavanju i socijalnoj nepravdi; pomirimo se oko ove poražavajuće politike, i podržimo njene predstavnike. Ne čudi kada takvu poruku šalju oni za koje se od početka zna da su samo zastupnici volje i interesa inostranih elita za konzerviranjem postojeće raspodele moći na globalom nivou. Ali, čudi kada se tom zovu nove ideologije tako odlučno, bez ikakvih dilema, pridružuju predstavnici jedne do juče, bar deklarativno, levičarske i opozicione partije. Umesto da podstiču destabilizaciju vladajućeg neoliberalnog poretka, oni (se) uporno mole za njegovu stabilnost, postajući čak važan deo tog poretka, i pokazujući time svoju političku nestabilnost; umesto da rade na osmišljavanju i stvaranju bitno drugačijih institucija, oni vape za popunjavanjem postojećih. O kakvom levičarskom i opozicionom delovanju još može biti govora kod tako konzervativne politike?

Zato ovoj politici treba suprotstaviti njenu radikalnu kritiku, koja ima za cilj da provocira krizu postojećeg poretka. Naspram ovog poretka, organizovanog i uveliko stabilizovanog protiv onih koji žele da žive od svog rada, i u zemlji čiju sudbinu sami određuju, valja jačati govor koji promoviše nestabilnost. A naspram onih koji po vladajućim ideološkim aparatima mantraju o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, treba uporno podsećati da demokrati(zaci)ja, u svom izvornom značenju, destabilizuje i dekonstruiše poredak koji ograničava vrhovnu i samozakonodavnu vlast naroda, zbog interesa dominacije neke unutrašnje ili spoljne elite. Kako kaže savremeni francuski filozof Žak Ransijer, „demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka“. Naročito danas, kada je „normalnim“ postala podela na moćne i nemoćne, bogate i siromašne, „dobitnike“ i „gubitnike“ u surovoj borbi za život kojoj se ne vidi nikakav kraj.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.21, 18.07.2008.

Polemika o kapitalizmu i levici (2)

"Kapitalizam nema alternativu!"

Već četrdeset godina živimo u epohi kontrarevolucije. Poslednji revolucionarni talas, koji je vrhunac dostigao 1968., predstavljao je istovremeno kulminaciju socijalne drame koja je potresala svetsku istoriju u kontinuitetu dugom skoro 200 godina. Uzdrmane njegovim udarom, snage kapitalističkog poretka uzvratile su kontraofanzivom, temeljno razgrađujući tekovine dotadašnjih revolucionarnih borbi. Nakon destrukcije socijalne države na Zapadu, kapitalistička reakcija izvršila je invaziju na socijalistički Istok. Pad Berlinskog zida nije značio samo istorijsku regresiju na kapitalizam; sa njim je usledio i sunovrat svake radikalne društvene imaginacije, drastično urušavanje projekata usmerenih na prevazilaženje dominantne kapitalističke stvarnosti. Ne sme se izgubiti iz vida da je poredak tzv. realnog socijalizma, uprkos određenom odstupanju od izvornih socijalističkih ideala, predstavljao ozbiljan izazov i pretnju kapitalističkim sistemu i njegovoj ekspanziji; ali, takođe, i podsticaj na osmišljavanje autentičnijih oblika socijalizma koji su u većoj meri čuvali vezu sa njegovim teorijskim izvorima. Stoga je rušenjem ovog poretka sa istorijske scene nestao, pre svega, neposredan protivnik kapitalizma, zatim, moćan zaštitnik revolucionarnih pokreta (npr. kubanskog ili vijetnamskog) sa kojima je kapitalizam takođe bio u frontalnom sukobu, na kraju, hegemoni socijalistički sistem koji je provocirao otpor unutar socijalističkog pokreta i motivisao drugačije puteve u socijalizam. Zato ne treba da čudi da je, uklanjanjem tako snažnog protivnika, trijumfujući kapitalizam inaugurisao kraj istorije, svoju definitivnu pobedu koju nikakva budućnost neće moći da ospori. Ovaj optimizam naročito crpi snagu iz nesumnjivo teškog položaja levice, čije je radikalno krilo marginalizovano, a ono socijaldemokratsko, inače od početka sklono kompromisima sa kapitalizmom, izgubilo i poslednji antikapitalistički naboj.

Organizovana mreža ideoloških aparata (tzv. nevladine organizacije, „nezavisni“ mediji, „autonomni“ univerziteti, instituti i eksperti za ovo i ono), hranjena iz fondova transnacionalnog kapitala, započela je histeričnu kampanju promovisanja nove dogme: "kapitalizam nema alternativu!". I ne samo da je nema, nego i ne može i ne treba da je ima. Iza floskula o demokratiji, toleranciji, pluralizmu i sličnom, krilo se tako totalitarno i represivno zatvaranje univerzuma rasuđivanja i delanja u kome će čitava društvena svest i praksa imati samo jednu dimenziju, onu kapitalističku. Nakon sloma realnog socijalizma, ali i svake imaginacije koja ostaje na tragu utopijskog jezgra socijalizma (komunizma), kontrarevolucija deluje preventivno - svim sredstvima treba sprečiti novo pojavljivanje bauka komunizma, u korenu zaseći mogućnost njegovog oživljavanja. Presudna operacija u ovoj subverziji svake alternative kapitalističkom statusu quo jeste svođenje komunizma na „mračnu totalitarnu prošlost“. Izjednačavanjem ovog „totalitarizma“ sa onim drugim (nacističkim), započeto usvajanjem Rezolucije Saveta Evrope o „osudi komunističkih zločina“, ne samo da se denuncira komunizam, već se i relativizuju nacizam i njegovi zločini. A sa njim i zločini kolonijalizma, rasizma, imperijalizma počinjeni u prošlosti i sadašnjosti kapitalizma. Kada se emancipacija od ovog kapitalističkog poretka zločina ideološki predstavi kao nužno zapadanje u još gori poredak zločina, onda zločini kapitalizma postaju dovoljno opravdani. Kao takvi, oni mogu nesmetano da se nastave. Ako i nije najbolji, kapitalizam je bar najmanje loš od svih mogućih svetova.

I kod nas se neprestano oglašavaju aparatčici nove ideologije koji sebe i druge uvek iznova treba da uvere da kapitalizam i njegovi derivati (privatizacija, „Evropa“ itd.) nemaju alternativu, i da je dobro što je tako. (P)ovlašćeni dežurni tumači pitanja kapitalizma i socijalizma, levice i desnice, daju dijagnoze i prognoze koje se mahom svode na jedno: levice kod nas nema, ne može i ne treba biti. Njihov autoritet u pogledu tih problema u javnosti biva utoliko veći ukoliko su nekada imali mutne veze sa levom inteligencijom. Među njima se naročito ističe prof. Mladen Lazić. U svom intervjuu „Politici“ on se pridružuje orkestru koji prati formiranje nove vlade, i koji daje podršku i opravdanje za njen program. Lazić je dovoljno iskren, pa kaže da se ova vlada nikako ne može smatrati levičarskom. Ali, po njemu, to nije argument protiv vlade, već protiv levice. Naime, levica se nalazi pred nepremostivim teškoćama, naročito kod nas. Ona hoće da ostvari ideju jednakosti, čiji je pojavni oblik radikalnija preraspodela društvenog bogatstva; međutim, ova ideja „odstupa od glavnog toka savremene ekonomije“, a „posebno od ekonomskih mogućnosti zemlje koja želi da postigne ekonomski rast“, jer je ovaj rast vezan za ideju slobode koju, pak, ideja jednakosti isključuje. Motor ekonomskog rasta su, po Laziću, najbogatiji, i zato protiv njih ne smeju biti primenjene radikalnije mere. Lazić nam tako poručuje - bogati, slobodno nastavite da se bogatite, tu su socijalisti koji će demagoškim zavođenjem „gubitnika“ tranzicije zaštiti vas, njene „dobitnike“.

Lazić je tako jasno pokazao ideološku poziciju na kojoj stoji - u sukobu savremene neoliberalne ekonomije i ideje socijalne jednakosti, on staje na stranu neoliberalizma. Od jednakosti koja navodno isključuje slobodu bolja je sloboda za koju se otvoreno govori i prihvata da isključuje jednakost. Sve ovo, naravno, prati obavezna kritika staljinizma koja odavno parališe svaku ozbiljnu kritiku kapitalizma. Jedino smo ostali uskraćeni za objašnjenje o kakvoj slobodi uopšte može biti govora tamo gde su eksloatatori „slobodni“ da eksploatišu, a eksploatisani „slobodni“ da bivaju eksploatisani.

Mario Kalik, tekst u nešto kraćem i izmenjenom obliku objavljen u "Politici", 17.07.2008.

Polemika o kapitalizmu i levici (1)

Интервју: Младен Лазић, социолог

Kонфузија на левици

Aко нешто није десно не значи да је лево и обрнуто. Од левице схваћене у класичном појмовном чистом смислу данас овде постоје само појединци. Не постоји ни једна организација која би имала право да себе назове левицом осим у заваравајућем смислу

Младен Лазић

Темељни критеријуми левице и деснице су променљиви. Али, није увек било тако. „Од 19. века до пада Берлинског зида постојао је један општи критеријум – једнакост и идеја слободе – вредносна дихотомија на темељу које су се одређивале левица и десница. Лево је било све за шта се могло тврдити да тежи у коначном исходу једнакости међу људима и која је покушавала да успостави друштвене односе на темељу принципа једнакости а на другој страни су били они који су сматрали да је основни критеријум за регулисање друштвених односа – слобода. Наравно да је од почетка било оних који су ове идеје покушавали да помире па се тако на левици често говорило да су слобода и једнакост нешто што мора да иде заједно, али се емпиријски показало да то није тако”, каже за „Политику” Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду...

Ceo tekst može se naći na sajtu "Politike", 06.07.2008.

Izokrenuta Srbija

Nepravda i bestidnost po ko zna koji put se obrušavaju na naš narod i državu. Posle Haradinaja i Ademija, i Naser Orić je oslobođen optužbi pred Haškim tribunalom. S druge strane, ambasade zemalja koje razbijaju našu državu, i jedan njen deo drže pod okupacijom, a ostatak u polukolonijalnom položaju, nesmetano slave svoje nacionalne praznike. U daljem opstajanju ove nepravde i simboličkog ponižavanja revnosno učestvuju neki domaći politički akteri, koji tako otvoreno pokazuju kolaboraciju sa agresorom i okupatorom. Deo vlasti, koja je dobila blagoslov nama neprijateljskih sila, i koja će, samim tim, sprovoditi njihove interese, ubuduće će činiti i SPS. Mučno je gledati predstavnike ove nazovi levičarske partije kako prisustvuju prijemu u čast rođendana britanske kraljice. I kako ćute o našem 4. julu, kojim je otpočela borba za nezavisnost naše države od fašističkog okupatora, dok istovremeno učestvuju u obeležavanju američkog 4. jula, njihovog Dana nezavisnosti.

Ovakav patološki odnos potčinjavanja tuđoj, neprijateljskoj volji i interesima, uz potpuno odricanje od vlastite političke volje i borbe za vlastite nacionalne interese, predstavlja kod nas trenutno dominantnu političku opciju. Bespogovorno služenje moćnijem, i dosledno izvršenje njegovih zahteva, pokazuju se na svakom koraku. Uzmimo samo primer jedne obične kafanske tuče u Americi, u kojoj je učestvovao naš državljanin Miladin Kovačević, a koja je ovih dana podignuta na najviši diplomatski nivo. I pre nego što je otpočela istraga u vezi sa ovim događajem, naše Ministarstvo inostranih poslova je, na izričit zahtev SAD, odmah razrešilo dužnosti generalnog konzula i vicekonzula, i pokrenulo protiv njih hitan disciplinski postupak. Na Srbiju se vrši jak pritisak da Kovačevića isporuči SAD-u. Pretpostavljamo da će naša vlada to učiniti, iako po našem Ustavu nisu dozvoljena izručenja srpskih državljana drugim državama. Jer, kada je na delu bezrezervno podređivanje moćnijim državama, ustav vlastite države, na žalost, nema nikakvu vrednost i težinu.

Svi ovi primeri, od načina na koji funkcioniše Haški tribunal, preko ponašanja nekih ambasada, do banalne kafanske tuče, pokazuju kako moćni manipulišu određenim pravima jedino ako pomažu očuvanju ili proširivanju njihove moći. I kako slabiji učvršćuju svoju nemoć, odustajući od otpora takvoj manipulaciji, odnosno pristajući na svaki njihov zahtev. Moćni traže od nas da i dalje izručujemo optužene Haškom tribunalu, sve u cilju „zadovoljenja pravde“, iako je ovaj sud do sada ubedljivo dokazao da je instrument nepravde, jer veliki broj odgovornih za teške zločine prema srpskom narodu nije optužen ili je oslobođen optužbe. Pri tom, SAD nisu podržale osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine, ponosno ističući da samo njihova država može da sudi njihovim građanima; one su čak primorale određene zemlje da potpišu sporazum o neizručivanju američkih državljana takvom sudu. Nije poznato da je ijedan visoki oficir ili državnik SAD-a ikada odgovarao za teške zločine koje je ova država počinila prema raznim narodima u novijoj istoriji. Ali, kada takve navodne zločine počine drugi, recimo Srbi, onda za njih ne važi taj princip, oni moraju biti izručeni međunarodnom sudu. Takođe, SAD ne samo da ne povlače svog ambasadora iz Srbije kada ovaj otvoreno krši najviši zakon naše zemlje, zagovarajući nezavisnost jednog njenog dela; one njega podstiču na takvo delo, jer je to njihova zvanična politika. Ali, kada jedan naš diplomata navodno prekrši njihov zakon, od naše države se ultimativno traži da ga razreši dužnosti. I naši državni organi, takvi kakvi jesu, predano izvršavaju ova naređenja.

Tako ovaj izopačeni odnos služenja agresoru dovodi do potpunog obrtanja stvari - umesto da zahtevamo ukidanje Haškog tribunala, ili bar izručenje odgovornih za zločine prema Srbima, mi izručujemo optužene Srbe, kao da je sa haškom pravdom sve u redu. Umesto da proteramo određene ambasadore, ili bar tražimo njihovo povlačenje, zbog kršenja našeg Ustava, mi povlačimo naše diplomate, zbog kršenja tuđih zakona. U takvom izokrenutom položaju se danas Srbija nalazi, zahvaljujući onima koji je vode. I ćutanju i malodušnosti naroda. Imamo li snage da preokrenemo ovo stanje, da vratimo stvari na njihovo pravo mesto?

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.20, 11.07.2008.

Simulacija političke slobode

Danas dominantna liberalna ideologija demokratiju vezuje isključivo za oblast politike, za koju se smatra da treba da bude strogo odvojena od ekonomije, i da se ne meša u njeno „slobodno“ kretanje. Po liberalima, u ekonomiji nema mesta za demokratiju. Međutim, liberalno shvatanje demokratije ne svodi ovu samo na oblik političkog života, koji postaje otuđen u odnosu na ostale oblike društvenog postojanja. Unutar te otuđene dimenzije političkog demokratija se dodatno svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U liberalno shvaćenoj politici tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Demokratija, shvaćena kao vlast samih građana, kod liberala je prognana i iz ekonomije i iz politike - u prvoj vladaju anonimni zakoni tržišta, a u drugoj otuđena elita političkih eksperata.

U svetu u kome politika nije više delatnost samih građana, već je postala posebna profesija, elita profesionalnih političara bori se za naklonost birača posredstvom modernih naučno-tehnoloških dostignuća, pre svih, masovnih medija. Građani postaju objektom političke manipulacije, umesto subjektom političkog života. Njihova politička delatnost uglavnom se svodi na povremeno glasanje na izborima, na kojima biraju između ponuđenih opcija, često toliko ograničenih i sličnih da svaka sloboda izbora obesmišljava. Umesto istinske političke slobode postoji samo njena simulacija. Stvaranje bitno drugačijih alternativa, izvan onih koje kreiraju i nameću nosioci otuđene političke moći, uveliko je iluzorno u postojećem poretku u kome ozbiljniju šansu dobijaju samo oni koji raspolažu moćnim finansijskim resursima.

To je naročito vidljivo u angloameričkoj „demokratiji“, koju mnogi nazivaju „najrazvijenijom“, gde već decenijama funkcioniše sistem u kome se na vlasti smenjuju dve ili tri moćne političke oligarhije. A još početkom 20. veka sociolog politike Robert Mihels ustanovio je „gvozdeni zakon oligarhije“ koji upravlja modernim partijama - naspram rukovodstva koje unutar partije ima monopol nad tokovima političkog odlučivanja, informisanja i finansiranja, mogućnost značajnijeg uticaja partijske baze (tzv. običnih članova) na politiku partije je sasvim mala, i svedena na puku normu zapisanu u partijskom statutu ili programu. Unutar ovakve čisto formalne demokratije moć običnih građana, koji ostaju izvan partija, može biti samo još manja. Takva demokratija lišena je stvarne društvene supstance, i iscrpljuje se u poštovanju procedura vezanih za organizovanje izbora i funkcionisanje parlamenta. Depolitizacija ogromne većine građana, koja se ogleda u potpunoj apstinenciji od izbora, ili svođenju vlastite političke delatnosti na skandiranje i aplaudiranje tokom izbornih kampanja i izvršenje izbornog rituala, njen je nužni rezultat. Na glavninu političkog života, koji je prepušten njihovim „predstavnicima“, građani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Njihova politička nesloboda prikrivena je ideološkim floskulama o „slobodnim“ i „poštenim“ izborima. Misleći da zaista biraju svoje predstavnike, oni samo potvrđuju volju nametnutih političkih grupacija.

Čini se da trenutna situaciji u Srbiji veoma jasno odslikava svu ograničenost i nedovoljnost parlamentarne demokratije. U situaciji rastuće nacionalne i socijalne katastrofe, koja bi trebalo da mobiliše građane na intenzivnu političku delatnost, na delu je, međutim, izostanak svake građanske inicijative. Formira se nelegitimna vlast, zasnovana na izbornoj krađi, koja podstiče ovaj negativni društveni trend; postojeće opozicione partije su lišene političke imaginacije i paralisane, što je učinak njihove bornirane vezanosti za parlamentarni sistem, a inače najglasnije i najuticajnije „nevladine“ organizacije, naravno, ćute. Zato je velikom broju građana koji se osećaju žrtvom političke prevare, i koji se protive ovom vladajućem toku, ostalo da svoje nezadovoljstvo demonstriraju izvan aktuelnog političkog sistema. Da bi povratili vlastitu sudbinu u svoje ruke, oni se moraju organizovati u pokret za odbranu nacionalne slobode i socijalne pravde, u kome njihova politička volja više neće biti otuđena od njih samih, postavši vlasništvo partijske elite koja ih navodno predstavlja.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.19, 04.07.2008.