1968. - revolucija i reakcija

Poslednji veliki revolucionarni talas zapljusnuo je svet pre 40 godina. Ta 1968. protekla je u borbenoj, i naizled apsurdnoj, poruci: “Budimo realni, tražimo nemoguće!“. Ali, apsurda nije bilo. Ono što se do tada činilo nemogućim, radikalna promena postojećeg kapitalističkog poretka, bila je tada realna mogućnost. Kako bi rekao Sartr, vlast se valjala ulicama, i trebalo je samo sagnuti se i uzeti je u svoje ruke. A da nije reč o običnom preuzimanju vlasti, prostoj promeni unutar postojećeg poretka, svedoči jedan drugi poklič iz tog revolucionarnog vremena: „Fantazijom do vlasti!“ Na vlast je, dakle, trebalo postaviti samu fantaziju, samu utopiju jednog slobodnog i pravednog društva. Učesnici ’68. verovali su da se svet može bitno promeniti, i da je ta promena na delu.

U Jugoslaviji su zahtevi pobunjenih studenata i njihovih profesora iz te 1968. godine bili još realniji nego na Zapadu. Oni su tražili povratak principima već formulisanim u Programu SKJ iz 1958. i Ustavu SFRJ iz 1963., kao i dotadašnjoj samoupravnoj praksi. Jačanje birokratskog državnog i partijskog aparata, rastuću liberalizaciju privrede i dezintegraciju jugoslovenske zajednice, razumeli su kao odustajanje od tekovina zadobijenih na putu socijalističke revolucije, i zbog toga su podigli svoj glas. Dakle, njihov cilj je bio zaustavljanje pogrešne tendencije u okviru sistema, a ne radikalna promena tog sistema, pošto je ovaj već bio socijalistički u svojim osnovama. Oni su želeli još više samoupravnog socijalizma, a ne dalje jačanje hibridnog poretka birokratskog socijalizma i liberalnog kapitalizma. Njihove zahteve možemo naći u knjizi „Juriš na nebo“ akademika Mihaila Markovića, jednog od vodećih aktera ovog burnog vremena, i jednog od retkih koji je ostao dosledan tadašnjim idealima: demokratizacija društva, ukidanje birokratskih privilegija, rešavanje problema nezaposlenosti i reforma univerziteta. Demokratizacija društva značila je jačanje samoupravljanja u politici i privredi, ukidanje birokratskih privilegija trebalo je da spreči pojavu socijalnog raslojavanja, problem nezaposlenosti je trebalo rešavati zaustavljanjem liberalnih mera koje su i dovele do rasta nezaposlenosti, a reforma univerziteta trebalo je da ide u pravcu jačeg ućešća studenata u upravljanju. Ovakvi zahtevi bili su tako autentično levi, ništa manje anti-kapitalistički nego što su bili anti-birokratski i anti-etatistički. Parole poput „Dole crvena buržoazija“ ili „Dole kneževi socijalizma“ bile su uperene protiv buržoazije uopšte, i devijantnih kapitalističkih pojava unutar socijalističkog društva. Pa ipak, nakon neuspeha ove pobune, većina njenih učesnika i promotera raskrstila je sa samoupravnim socijalističkim idealima, vremenom se sve više okrećući buržoaskoj ideologiji i njenim vodećim mantrama (koje se danas nazivaju „vrednostima građanskog društva“). Slično mnogim drugim pripadnicima ove generacije u svetu, postali su aktivisti kapitalističkih snaga koje su se 80-tih godina obrušile na socijalistički Istok i preduzele radikalno demontiranje socijalističkog sistema. Iz te nove pozicije počeli su da pretumačuju pobunu ’68., izvitoperavajući njen socijalistički smisao u pravcu navodne borbe za vrednosti „građanskog“ društva.

Jedan ubedljiv primer takvog ideološkog iskrivljavanja predstavlja intervju Sonje Liht u „Politici“, u okviru temata posvećenog revoluciji ’68. Kada spominje vrednosti za koje su se borili učesnici pobune ’68. kod nas, ona u njih izgleda učitava sasvim drugačiji sadržaj, na osnovu naknadnih, bitno promenjenih uverenja. Recimo, „modernizacija fakulteta“ svakako nije značila podređivanje fakulteta zahtevima slobodnog tržišta, a „autonomija univerziteta“ njegovu samovolju u pogledu pljačkanja studenata posredstvom školarina. Kao što borba protiv „rigidnosti jednopartijskog sistema“ nije značila zalaganje za višepartijski sistem. Naprotiv, autonomija univerziteta bila je shvatana kao razvijanje kritičkog mišljenja naspram dominantnih društvenih tokova, koje danas na univerzitetu u potpunosti izostaje. Kao što je demokratizacija političkog života podrazumevala jačanje neposredne demokratije socijalističkog tipa, a ne predstavničke demokratije buržoaskog tipa. Ipak, neke stvari je Lihtova tačno navela. Učesnici ’68. su se zaista borili „protiv snage novce i potrošačkog društva“ i „protiv političkih karijerista“. Na žalost, ona je odavno tu borbu napustila jer, kako sama kaže, više nije verovala „da svet može da se promeni“. Štaviše, postala je prvo direktor organizacije iza koje stoji snaga globalnog novca, kapitala (tzv. Sorošev Fond), a zatim i direktor tzv. Fonda za političku izuzetnost, koji obrazuje nove političke karijeriste, pardon, „mlade lidere“. One koji, kao i ona, ne veruju da svet može da se promeni, i čije ambicije dosežu stoga samo do fantazama vlasti unutar postojeće kapitalističke stvarnosti. Tako su nekadašnju parolu iz ’68. „Studenti-radnici“, koja je ciljala na potrebu klasnog i političkog jedinstva studenata i radnika, danas zamenili ideološki obrasci koji obrazovanu omladinu upućuju na „izuzetnost“, pripadanje eliti koja nema i ne treba da ima ikakve veze sa radničkom klasom. Nekadašnju borbu protiv „crvene“ buržoazije i „kneževa“ socijalizma, zamenila je borba u službi istinske buržoazije i magnata kapitalizma, a protiv egalitarističkog društva u kome nema podele na prosvećenu elitu i neprosvećenu masu. U tom smislu je Lihtova u pravu kada kaže da je ostala aktivista - ovog puta aktivista reakcije na emancipatorske ideale iz 1968.

Tragičnost ’68. je u tome što je ostvarenje utopije bilo tako blizu, a istovremeno tako daleko. Od tada živimo u oseci utopijskih projekata, u kojoj je vlast nad fantazijom do kraja potisnula vlast fantazije. Nove generacije su „realne“, i zahtevaju samo ono što je neposredno moguće u dominantnom okviru društvenog života. Njihova imaginacija svedena je samo na horizont sadašnjeg, na prošlost i bitno drugačiju budućnost one ne pomišljaju. Kao što ne pomišljaju ni njihovi učitelji, čiji se intelektualni i moralni sunovrat najbolje može videti podsećanjem na revoluciju u kojoj su nekada učestvovali.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.13, 23.05.2008.

(Anti)fašizam kod nas

Ponovimo još jednom, u prošlom broju “Pečata” već citiranu, Horkhajmerovu misao: “Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, onda neka ćuti o fašizmu“. Ne treba se ustručavati ovog ponavljanja sve dok na našoj javnoj sceni ima onih koji odveć lako govore o fašizmu, a da nijednom rečju ne spominju kapitalizam. I ne samo da ga ne spominju, već ga odlučno promovišu, predstavljajući se kao „liberalne demokrate“. U njihovom govoru mržnje svako onaj ko pokaže makar minimalnu spremnost da se suprotstavi agresiji globalističkog kapitalizma na suverenitet i samostalnost naše države odmah biva proglašen „fašistom“. Oni ne znaju, i ne žele da znaju, da se borba protiv fašizma završava, u krajnjem, borbom protiv kapitalizma. Jer, fašizam je, kao što smo već rekli, samo ekstremni, teroristički oblik odbrane i ekspanzije kapitalizma u otežanim uslovima za reprodukciju kapitala. Takvi nepovoljni uslovi za kapitalizam vladali su 20-tih i 30-tih godina prošlog veka, u vreme kraha liberalne ekonomije, kada i dolazi do jačanja fašizma. Kapitalu su neodložno bili potrebni novi materijalni resursi i jeftina radna snaga, što je dovelo do imperijalističke invazije na čitave države i narode. Danas je ponovo na delu kriza (neo)liberalnog modela, pa ne čudi što fašistički metodi sve više jačaju. U ponašanju zapadnih imperijalističkih sila i njihovih saveza prema našoj državi tokom prethodnih dvadesetak godina ovi metodi postaju potpuno vidljivi.

Kod nas zaista deluju desničarske društvene snage, koje na invaziju „transnacionalnih“ struktura reaguju etno- ili klero-nacionalistički. Takođe, postoje organizacije u čijim programima, deklaracijama i javnim nastupima nesumnjivo ima rasizma, šovinizma, anti-komunizma itd. Ali, sve ovo njih još ne čini fašističkim. Fašističkim bi postale tek ulaskom u savez sa krupnim kapitalom, i njihovom zajedničkim nasrtajem na teritoriju drugih država. A pošto je reč o manjoj državi i narodu, takvo delovanje bi se sprovodilo pod pokroviteljstvom neke veće fašističke sile. Ništa od ovoga ne postoji u slučaju naših desničarskih anti-globalističkih snaga i organizacija. I zato optužba za njihov „fašizam“ deluje sumnjivo.

Džordž Orvel je jednom rekao da će novi fašizam doći kao oblik borbe protiv fašizma. Čini se da ova misao dobija potvrdu u delovanju naših liberala koji se žučno pozivaju na antifašizam. Kao što su sumnjivi napadi liberala na „fašizam“ kod njihovih protivnika, tako je sumnjiva i njihova antifašistička samosvest. Jer, ono što nedostaje njihovim protivnicima, a neophodno je da bismo govorili o fašizmu, nalazimo upravo kod njih. Naime, naši liberali su, po svom izričitom samorazumevanju, zastupnici interesa zapadnih sila, u čijoj osnovi je kapitalistička ekspanzija. Takođe, ove sile demonstriraju fašističke metode prema državama koje se protive njihovim interesima. Ali, kod naših liberala ima i svega onoga što nam se, zbog njihovog velikog uticaja u javnosti, čini da postoji samo kod njihovih protivnika. Ima rasizma, u obliku socijalnog resantimana prema starima, neobrazovanima i ruralnima, šovinizma, u obliku mržnje prema sopstvenom narodu i njegovoj istoriji, anti-komunizma, u obliku zahteva za „radikalnom“ i „brzom“ privatizacijom, i otklanjanjem egalitarističke svesti kao prepreke tom procesu.

Dok klasični šovinisti „dokazuju“ navodnu ljubav prema svom narodu time što mrze druge narode, dotle naši liberali ističu navodnu ljubav prema drugim narodima dok istovremeno mrze vlastiti narod. Dok prvi predstavljaju svoj šovinizam kao patriotizam, drugi u svakom našem patriotizmu vide šovinizam, fašizam. Tako razlika između njih postaje ništavna, jer se i jedni i drugi kreću u istom okviru, unutar koga se briše razlika između patriotizma i šovinizma. Stoga ne čudi što liberali vole da kažu da je patriotizam poslednje, pa čak i prvo, utočište za „nitkove“. Ali čudi njihovo pozivanje na tekovine antifašističke partizanske borbe. Jer, partizanski pokret je bio narodno-oslobodilački, odbrana otadžbine od okupatora i njihovih pomagača, i u tom pogledu nije bilo većih patriota od partizana. Povodom 100. godišnjice rođenja Koče Popovića liberalni intelektualci su podsetili na njegov lik i delo. Međutim, Koča je, povodom partizanske borbe, rekao: “Nerealnost našeg juriša na nebo, pokazala se kao jedino realna. To nisu mogli predvideti okupatori i njihove sluge.” Ovu duboku misao liberali danas otvoreno osporavaju, kada govore o “nerealnosti” naše ponovne borbe za odbranu otadžbine.

Kada se ovome dodaju revizionistički postupci “liberalnih demokrata” u pogledu antifašističkih simbola, od njihovog deklarativnog antifašizma ne ostaje gotovo ništa. Zoran Đinđić je svoj dolazak na vlast (u Beogradu) obeležio spektaklom skidanja zvezde petokrake sa zgrade gradske skupštine. Njegovi sledbenici su preimenovali Bulevar AVNOJ-a (koji u imenu sadrži reč “antifašizam”) u bulevar sa njegovim imenom. Nakon izneveravanja suštine antifašizma, uklonjeni su tako i njegovi simboli. Zato s pravom osećamo strepnju kada gledamo naše liberale, imajući u vidu ono što je napisano na mestu gde je nekada bio zloglasni logor Dahau: “Ovi što hoće da zaborave, spremni su da ponove”.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.12, 16.05.2008.

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (7)

Još jedan “pad u imaginarno”

Zanimljivo je kako Ivan Selimbegović predstavlja polemiku između Vladana Milanka i mene. Po njemu, ispada da ja „ hvalim postupke Slobodana Miloševića” i “predstavljam se kao ‘istinski' levičar”, nasuprot “Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže”. Zanimljivost je u tome što, ovako prikazujući spor, Selimbegović sam sebi uskače u usta. Oni koji opsesivno kod drugih tragaju za nekakvim njihovim “padom u imaginarno” morali bi malo više da vode računa da sami ne zapadnu u svoje imaginarne konstrukcije. Da, dok tako love, ne budu ulovljeni. Jer, niti sam ja “hvalio” Miloševićeve postupke, niti sam se predstavljao kao “istinski levičar”, a još manje je Milanko nešto “nagoveštavao”. Osim ako se bilo kakvo suprotstavljanje kuđenju Miloševićeve politike (a upravo to i, nažalost, samo to, čini Milanko) smatra odmah nekakvom “pohvalom”, a veoma izričito i oštro deljenje pukih etiketa od strane Milanka smatra nekakvim njegovim “nagoveštajem”. Krivo mi je što i Selimbegović, slično Milanku, srlja u ovakvu moralističku gnjavažu, pa ne može da shvati da odbrana od nečijeg kritizerstva nije odmah apologetika toga što se brani. Kao što kritika nečega ne mora odmah da se pretvori u kuđenje. A što se tiče “istinske” levice, samo sam u jednom trenutku izneo šta bi ona, po meni, trebalo da bude. Nisam učinio ništa više od onoga što sam Selimbegović čini u poslednjem odeljku svog komentara.

Ali, mogu da razumem ovakvo srljanje. Selimbegović samo podleže unisonoj larmi u pogledu Miloševića i njegove politike koja još uvek dominira u našoj javnosti. I koja žigoše sve one koji se toj buci suprotstavljaju kao obične apologete te politike. Već dugo je u nazovi intelektualnim krugovima biti nekorektan prema Miloševiću stvar političke korektnosti. Protiv njega su sva sredstva dozvoljena, jer smo ga prethodno proizveli u genija Zla. Taj bazični gest je ulaznica u elitne “intelektualne” krugove, legitimacija za manje-više nesmetan i lagodan “intelektualni” rad. Može se biti i “radikalni levičar” i “pravoslavni nacionalista”, ali ne i “branitelj” i “ljubitelj” Miloševićeve politike. A za ove koji vladaju u ideološkim aparatima, svaka rezerva prema prizemnim napadima na tu politiku, pogotovo kada se javno iznese, nije ništa drugo do nedozvoljena ljubav sa genijem Zla. Tako su u, više ili manje sofisticiranoj, mržnji prema ovom “srcu tame” ujedinjeni svi, naizgled vrlo zavađeni, intelektualni i politički delatnici. Ostrvljenost na Miloševića je nesvesna tačka njihovog slaganja. Jedni ga napadaju što nije bio dovoljno “levičar”, drugi što nije bio dovoljno “desničar”, a treći što nije išao “pravo”, već je zabrazdio u “komunofašizam”. Ako već govorimo o izmišljanju Miloševića, onda to čine upravo njegovi protivnici, stvarajući od njegove politike krpež svih mogućih ideologija koje su za njih neprihvatljive. Oni koji se trude da racionalno sagledaju tu politiku samo se suprotstavljaju tom izmišljanju. Takvih racionalnih tumača je, na žalost, veoma malo...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (6)

„Realnost“ i levica

U poslednjih mesec dana na sajtu NSPM objavljena su dva teksta Maria Kalika u kojima autor hvali postupke Slobodana Miloševića i predstavlja se kao «istinski» levičar nasuprot Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže. Namera mi je da u ovom tekstu pokažem da se sa pozicije levice ne može konzistentno braniti Milošević na način na koji to čini Mario Kalik.

Naime, kad izuzmemo gomilu istorijskih interpretacija iz Mariovog govora, kristališe se jasan argument: Miloševićeve namere bile su u punoj meri levičarske ali on ih je ostvario samo onoliko koliko je to bilo moguće u datim okolnostima, sa velikim akcentom na tome da se Milošević nije mogao boriti protiv realnosti i da je njegov «opus» ono najbolje što se iz te realnosti moglo izvući.

Sa druge strane, isti autor, kao dobar levičar, insistira na jedinstvu teorije i prakse. Šta «jedinstvo teorije i prakse» znači? Očigledno, to znači da «teorija» i «praksa» ma šta mi mislili da oni kao suprotstavljeni termini znače, zapravo ne referiraju na nekakva dva sveta u kojima čovek živi, jer takva dva sveta ni ne postoje – dakle, torija i praksa referiraju na jedno te isto. Problem sa izrazima poput ovoga zapazio je već Hegel. Naime sama sintagma nas po svojoj formi upućuje na to da su teorija i praksa dve različite stvari jer, osim toga što pred sobom imamo dva različita izraza, njihovo jedinstvo iskazujemo nekim trećim iskazom – ono se ne podrazumeva već kad kažemo samo «teorija» ili samo «praksa» već je ono naknadno Forma sintagme mami nas da je razumemo kao da je to jedinstvo nešto što tek treba da nastane , kao da smo se nekako zatekli sa teorijom i praksom kao različitim stvarima i sad treba da ih pomirimo. S druge strane smisao te sintagme izgleda kao da protivureči njenoj formi jer ona pokušava da kaže da uopšte nemamo pred sobom dve stvari već samo jednu jedinu.

Zašto je to značajno za pomenutu odbranu Miloševića? Prosto, u argumentu koji je pružen imamo na delu upravo takvo – pogrešno – shvatanje teorije i prakse: Milošević je imao dobre namere i taman kad je počeo da ih prevodi u praksu na putu mu se isprečila realnost, objektivna situacija u kojoj je bilo prosto nemoguće sprovesti u delo takvu plemenitu zamisao. Realnost je, dakle, kriva a Milošević je heroj jer je u takvoj, surovoj, realnosti izdržao tako dugo.

Pa, dragi moji „levičari“, stvari ne stoje tako...

Ivan Selimbegović, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (5)

"Kad porastem biću policajac"

Gospodin Mario Kalik po drugi put piše komentar na moj tekst. Kako je već u prvom tekstu naveo da zna koja sam godina studija, da prati i da čita sve što sam do sada objavio, da zna čak ko je moj guru, pa na kraju i da zna šta ja hoću još bolje nego što ja sam to znam, a kako sam gospodina Kalika upoznao pre nekog vremena i to onako usput, upisao sam u internet pretraživač njegovo ime, kako bih video o kome se zapravo radi, ko je to koga ja ne poznajem, a ko mene zna toliko dobro. Naišao sam na poduži niz rezultata, i svi su bili linkovi za polemike. I to polemike, gde neko napiše šta misli da treba da bude kazano javno, a onda gospodin Kalik na to odgovara krajnje neprijatnim tonom, piše dugačke pasuse, u kojima nema reda i smisla, te u kojima se opsesivno ponavljaju iste stvari, kao da misli da će nekoga da ubedi u nešto samo ako dovoljno puta to isto ponovi...

Vladan Milanko, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Da li je fašizam pobeđen?

Više od dvadeset godina 9. maj se u Evropskoj Uniji, koja isključivo za sebe prisvaja naziv „Evropa“, slavi kao Dan „Evrope“. Njime se obeležava sećanje na tzv. Šumanovu deklaraciju kojom je započelo stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče današnje Evropske Unije. Dan „Evrope“ je od tada u drugi plan potisnuo praznik pobede nad fašizmom, kojem je inače pridavan manji simbolički značaj u „Evropi“ nego u nekadašnjem SSSR-u i ostalim socijalističkim zemljama. Poslednjih godina Dan „Evrope“ dobija euforične razmere naročito u državama koje su tek ušle ili treba da uđu u „Evropu“. U sveopštoj histeriji oko „Evrope“ počinjemo da verujemo da „Evropa“ nema nikakve veze sa fašizmom, pa čak i da je nikada nije imala. Te dve stvari nam prosto deluju nespojive. „Evropa“ može imati veze samo sa antifašizmom, a pošto je to „očigledno“, ne mora se posebno spominjati. Naročito ne onda kada antifašizam postane izvesna smetnja na putu „ujedinjenja Evrope“. Tada, umesto podsećanja na borbu protiv fašizma, poželjnije postaje slavljenje „Evrope“ i njenih integracija.

Čini se da je takav istorijski trenutak bio onda kada je, pre dvadesetak godina, Dan „Evrope“ u „evropskoj“ samo(svesti) dobio veću simboličku težinu od Dana pobede nad fašizmom. Antifašizam je počeo da predstavlja teret u situaciji kada je vrhunac dostizao sukob sa SSSR-om, koji je dao odlučujući doprinos u slamanju fašizma. Zbog ovog značaja Sovjetskog Saveza u antifašističkoj borbi, antifašizam je morao biti potisnut u odnosu na antikomunizam. I ovog „bremena“ antifašizma se „Evropa“ oslobodila veoma brzo i lako. Kao što se fašizma oslobodila nakon duge i teške borbe. Bolje rečeno, bila je oslobođena zahvaljujući neuspehu Hitlerove Nemačke u sukobu sa Sovjetskim Savezom, koji je omogućio uspeh SAD-a u Zapadnoj Evropi. Tako nam se u novijoj istoriji „Evrope“ pokazuju snaga fašizma i slabost antifašizma. Fašizam je nastao na tlu „Evrope“ i po njoj se za kratko vreme, i bez većih otpora, raširio. Štaviše, zbog svog oštrog suprotstavljanja komunizmu, fašizam je uživao simpatije vladajućih krugova unutar evropskih „liberalnih demokratija“. U tom pogledu se naročito isticao Čerčil, sa svojim pismima podrške Hitleru i Musoliniju. Isti je bio najzaslušniji za dizanje „gvozdene zavese“ prema socijalističkim zemljama nakon Drugog svetskog rata. Kada je nekoliko decenija kasnije na delu bio završni udarac u rušenju socijalističkog bloka, „Evropa“ je elegantno odbacila svoju antifašističku kozmetiku i pokazala svoje pravo, antikomunističko lice.

Stoga, kada danas govorimo o „Evropi“ i njenom „ujedinjavanju“, previđamo da je njen glavni protivnik bio komunizam, a ne fašizam. U strahu od socijalističke revolucije u „Evropi“, i paralelne težnje za širenjem i jačanjem kapitalizma, došlo je do stvaranja NATO-a i Evropske zajednice. Isti razlozi doveli su do prethodnog jačanja fašizma u mnogim evropskim zemljama, koji se može razumeti kao brutalna, teroristička reakcija kapitalizma na revolucionarni socijalistički talas koji je dolazio sa istoka Evrope. Zato „liberalna demokratija“ i „fašizam“ nisu dva potpuno nezavisna i suprotstavljena društvena projekta. Kako reče Herbert Markuze: „Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase pokazuju kada se ne plaše, - fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše“. S druge strane, Maks Horkhajmer je, imajući u vidu istu unutrašnju povezanost kapitalizma i fašizma, mogao da kaže: „Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, onda neka ćuti o fašizmu“.

Nakon pada Berlinskog zida mogli smo da vidimo oba lica kapitalizma, u njihovom istovremenom delovanju. Kao nekada, u vreme Trećeg Rajha, započeo je agresivni prodor na Istok, ovog puta posredstvom NATO i EU. Tamo se nalazi dosta uglja i čelika, ali i drugih materijalnih resursa i jeftine radne snage. Takođe, ponovo se počelo govoriti o „novom evropskom poretku“ i „porodici evropskih naroda“, ovog puta u diskursu „liberalne demokratije“. Onde gde ekonomsko, političko i ideološko nasilje nisu uspevali, kao u slučaju Jugoslavije i Srbije, prelazilo se na direktno vojno nasilje. Opet, mimo odluke Ujedinjenih nacija i njene Povelje, inače nastale iz želje da se fašizam više nikada ne ponovi. Zato s pravom pitamo, u trenutku kada obeležavamo 9. maj, da li je fašizam uopšte definitivno poražen? I da li napadno proslavljanje Dana „Evrope“, naročito na ovim prostorima, treba samo da prikrije da sa (anti)fašizmom još nije gotovo?

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.11, 09.05.2008.

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (4)

Dečja bolest “levičarstva” u službi liberalizma

Milanku se moje razumevanje levice čini “egzotičnim” . Međutim, meni se njegovo razumevanje levice čini ezoteričnim. Jer, imajući u vidu oba njegova teksta, mi znamo šta, po njemu, levica nije, ali ne znamo šta jeste. On vrlo (o)lako negira svaki levi karakter određenih politika, ali nigde ne nudi, bar u minimalnim naznakama, šta bi bilo autentično leva politika, onako kako je on razume. Ako je uopšte razume. Zato o tome možemo (i moramo) samo da naslućujemo, verovatno sve dotle dok ne doživimo nekakvo mistično nadahnuće koje će nam pružiti jasan, neposredan pogled u to šta jeste istinska leva politika. Dakle, ista metoda kao u negativnoj teologiji. A da kod Milanka ima odveć previše teologije dovoljno govori njegovo uporno pozivanje na „srce tame“ kao „mračnu istinu (Miloševićevog) poretka“. Tada ezoterik, sasvim logično (i u misticizmu, ako niste znali, ima neke logike) postaje egzorcist, koji probada ovo „đavolsko“ srce, i isteruje demone iz našeg političkog bića. Sve zarad ozdravljenja levice. Aleluja!

Levi karakter Miloševićeve politike

Miloševićeva politika, kaže on, i nije politika, već „oportunizam“. On je „odmerio malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo“ (tako Milanko tumači moje pozivanje na objektivne istorijske okolnosti, poredeći to sa „lošim vicem“). Problem je, međutim, u tome što je ovo poređenje loše. Stvar je, naime, obrnuta. Da je Milošević bio oportunista, iskoristimo Milankovu konstrukciju, on bi odmerio levice, taman koliko se moralo, a za ostalo uzeo desnicu, koliko se moglo (a u to vreme je desnice bilo napretek). To bi u tom trenutku bio istinski oportunizam (u pogledu levice). Kako god, Milanko je mišljenja da se moglo (i moralo) uraditi (mnogo) više za levu stvar od onoga što je činio Milošević. Možda je moglo. Ali, Milanko nam ne pruža argumente za to. Ostaje nam samo njegova vera. I časna reč...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu "Nove srpske političke misli"

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (3)

KAD REALISTA UZVRAĆA UDARAC, ILI KAKO IZGLEDA KADA SE POZIVANJEM NA REALIZAM KRPI NEDOSTATAK POLITIČKOG PROMIŠLJANJA

Tekst Maria Kalika "Mašta radi svašta" pruža niz egzotičnih pogleda na levicu. Na primer, kaže Mario Kalik da je Miloševićeva politika bila "onoliko levičarska koliko su u tom trenutku omogućavale objektivne istorijske okolnosti". Što znači - šta? Da je Milošević, kao u nekom lošem vicu, baratao sa levicom i desnicom kao sa robom na rinfuz, dakle, odmerio je malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo. Ali, to nije politika, to je oportunizam. A to što se često jedno zamenjuje drugim jeste jedan velik problem, no čini se ne toliko velik da bi Mario Kalik na isti obratio pažnju.

Dalje, Mario Kalik piše o nacionalističkom otporu globalizaciji: "Naravno da ovaj otpor nije artikulisan kao autentično, sam tim, radikalno levi, ali da li to znači da je on bezvredan? Šta je uopšte radikalno u tome osporavati one koje inače osporavaju imperijalne snage i njihovi domaći promoteri, boriti se protiv onih protiv kojih se inače bore evroatlantski imperijalisti, koji valjda treba da budu glavni protivnik 'svakog pravog levičara'?"

Šta je radikalno u osporavanju protivnika modernog kapitalizma (ne pristajem na Kalikov narodnjački žargon u kom se moderni kapitalizam identifikuje sa "imperijalnim snagama" jer se tu prelako i prekratko hoće izjednačiti nešto što se ne može izjednačiti, imperijalizam i kapitalizam)?

Već Karl Marks (a to bi Kalik trebalo da zna ako hoće da se predstavlja kao levičar) ima odgovor na to u Kapitalu : kapitalizam se do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom "krvi i tla", sa tradicijom, sa običajima...

Vladan Milanko, ceo tekst može se naći na sajtu "Nove srpske političke misli"