Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (2)

Mašta radi svašta

Teško je sasvim pouzdano reći u koji žanr spada ovaj artefakt Vladana Milanka. Čini se, ipak, da je najbliži naučnoj fantastici. Sa naglaskom na ovo drugo. Ima tu svega što se inače uklapa u ovaj žanr, od pukih izmišljotina, preko proizvoljnih tumačenja, do nadrealnih tokova (ne)svesti. I to samo po sebi nije problem. Problem postaje kada se takva fantastična proza objavi na sajtu koji pretenduje na kakav-takav teorijski, analitički nivo. Ako je i Milankova pretenzija slična, onda sa žaljenjem moram primetiti da mu je izvedba u krajnjem neskladu sa namerama. Jer, ono što je u naučnoj fantastici vrlina, u teorijsko-političkoj analizi je mana.

Pođimo od pukih izmišljotina. Milanko započinje svoj tekst navođenjem jednog „simptomatičnog“ mesta iz nedeljnika „Pečat“. Po njemu, glavni urednik tog nedeljnika pokušava na tom mestu da oslobodi Slobodana Miloševića odgovornosti za „zločine Mladića i Karadžića“ tako što navodi oštre zamerke koje je Milošević, saznavši za te zločine, uputio rukovodstvu bosanskih Srba. Međutim, da je bar malo bacio pogled na tekst koji kritikuje, pre svega na naslov i podnaslov, shvatio bi da se Miloševićeva primedba da su ovi počinili „kriminogeni čin“ odnosi na njihovo odbijanje Vens-Ovenovog plana. O nekakvim ratnim zločinima nad kojima se Milošević navodno zgražava uopšte nema reči u samom tekstu. Tako nešto postoji samo u Milankovoj mašti. Sledeća stvar koju je Milanko izmaštao odnosi se na film „Apokalipsa sada“. Po njemu, odbegli američki pukovnik (koga u filmu glumi Marlon Brando) našao se na udaru viših vojnih instanci zato što je želeo da se javnost upozna sa misijom američke vojske u Kambodži koja je navodno bila tajna, pre svega, motivisan time što je u toj misiji postigao značajne uspehe. Međutim, u samom filmu se ovo uopšte ne spominje. Niti se navodi da je reč o nekakvoj tajnoj misiji, još manje, da je motiv pukovnika slavoljubivost. Pukovnik se prosto odmetnuo od svoje komande, i počeo da ratuje „na svoju ruku“, prvenstveno motivisan razočaranjem u „discilinovanost“ i „odgovornost“ američke vojske (u pogledu hladnokrvnog ubijanja). A naročito kivan na „lažan moral“ (kome, po pukovniku, nema mesta u ratnim aktivnostima). Njegova ispovest je zanimljiva, ali ona sama ovde nije bitna. Dovoljno je konstatovati da je ceo zaplet u filmu daleko drugačiji i složeniji od onoga kako ga predstavlja Milanko. Imajući u vidu ova dva krupna falsifikata, moram zaključiti da Milanko kao da računa da nismo čitali tekst niti gledali film koje komentariše...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o levici, Miloševiću i nacionalizmu (1)

APOKALIPSA ZAUVEK

Ima nečeg simptomatičnog u tekstu Milorada Vučelića "Pale 1993." (objavljenog u časopisu Pečat br. 9) u kom se Slobodan Milošević prikazuje kao potpuno neupućen u dela paravojnih organizacija po Bosni i Republici Srpskoj. Milošević – navodi se tu – nije znao šta rade Karadžić i Mladić, a kad je jednom saznao, onda je nad time bio potpuno zgrožen. U antrfileu teksta piše: „'Nikada manja grupa neodgovornih Srba nije donela težu i pogrešniju odluku protiv interesa čitavog srpskog naroda. Ovo što ste vi uradili jeste kriminogeni čin', Miloševićeva poruka Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.“ Slobodan Milošević se tu i tako pojavljuje zatečen ratnim zbivanjima, baš kao i bilo ko drugi u to vreme u Srbiji, i ovim se pokušava sa njega skinuti svaka odgovornost za ratne zločine, koja mu se, popularno, pripisuje. Što je, usput treba zapaziti, nova strategija, budući da se do sada poricalo da je zločina uopšte i bilo, dok se sada priznaje da je zločina bilo, ali da su ih činili „oni drugi“.

Kada nam Milorad Vučelić ovako predstavlja Miloševića, on kao da računa s tim da nismo gledali film Apokalipsa sada Frensisa Forda Kopole (koji je, inače, bio prikazivan na RTS-u i u vreme kada je Vučelić bio direktor ove medijske kuće). Zašto Apokalipsa sada? Pa, u tom filmu imamo jednog odličnog vojnika, pukovnika Valtera E. Kurca, odličnog po merilima političara, ideologije, vojnog vrha SAD, koji ga, na prvom mestu i angažuju za ratne kampanje po Vijetnamu i Kambodži. Pukovnik Kurc je, prvo, od političkog i vojnog vrha SAD bio poslat na tajnu misiju u Kambodžu (jer je Amerika čuvala u tajnosti da je vojno intervenisala tamo). Međutim, pukovniku je vrlo brzo, posle inicijalnih uspeha u ratovanju, počelo da smeta to što je njegova misija tajna, pa je počeo da priželjkuje da se ratovanje američke vojske u Kambodži obznani, zbog čega počinje da se suprotstavlja nadređenima. Kako uspeh intervencije vojne, političke, itd. nikad ne zavisi samo od dobijanja bitaka na bojnom polju, nadređeni šalju na tajni zadatak agenta sa zadatkom da eliminiše Kurca, i tako ga spreči da objavi njihovu tajnu. Kurc kada je jednom ostao bez podrške onih u čijem je interesu verovao da radi, pronalazi motive i apologiju za to što radi u „višim instancama“, u prirodnom poretku, u proviđenju, itd. On je, kako kaže jedan od likova u filmu, „pesnik-ratnik“, baš kao i Radovan Karadžić (a treba videti kako deluje ono što Slavoj Žižek naziva „vojno-poetskim kompleksom“, što se i može na You Tube -u ako se potraži video-snimak pod nazivom Russian Writer Shooting at Sarajevo , gde Karadžić svom kolegi pesniku iz Rusije na obroncima Sarajeva priča o tome kako „Sarajevo gori kao tamjan u crkvi“, kao u njegovom snu, za koji se ispostavilo da je „proročki“)...

Vladan Milanko, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Zaboravljeni smisao demokratije

Demokratija je vladavina naroda. U demokratiji narod ima vrhovnu vlast. Vrhovna vlast znači suverenost. Ona podrazumeva da niko iznad ili mimo naroda ne može odlučivati o njegovoj sudbini.

U demokratiji narod vlada samim sobom. On se potčinjava samo vlastitoj volji, zakonima koje je sam doneo. Tu je sadržana ideja autonomije (samozakonodavstva). Autonomija naroda znači da je narod zreo da sam odlučuje. Njemu ne treba staratelj koji će mu govoriti šta je dobro za njega. Niti ga takvo mišljenje uopšte obavezuje. Imati poštovanja prema nekom narodu znači poštovati njegovu zrelost. Imati poverenja u neki narod znači dopustiti mu da sam donosi odluke o sopstvenoj sadašnjosti i budućnosti.

O temeljnim pitanjima vlastite budućnosti narod se mora izjašnjavati neposredno, na referendumu. Njemu treba da prethodi temeljna rasprava, javna i slobodna. Samo takva rasprava omogućava slobodu izbora na samom referendumu. Slobodno birati znači biti oslobođen straha. Straha koji se vezuje za jednu od alternativa i koji određene društvene grupe mogu smišljeno širiti kroz javni prostor.

Ako neka politička sila, unutrašnja ili spoljašnja, pokuša da preuzme vlast od naroda, da odlučuje o njemu nezavisno od njega, narod ima pravo da se tome suprotstavi. I ne samo pravo, nego i dužnost. On mora braniti svoju slobodu ako misli da i dalje postoji kao narod. U suprotnom, postojaće samo gospodari i sluge, nadmoćni i nemoćni. U takvoj zajednici bilo kakav napredak je nemoguć. Tačnije, on je rezervisan samo za nadmoćne gospodare.

Iza ovih ideja stoji bogato istorijsko iskustvo. Sve moderne revolucije, bilo buržoaske bilo socijalističke, vezane su za ovu ideju demokratije. Njihovi datumi slave se kao najvažniji državni praznici oko kojih se narod okuplja da bi proslavio svoju slobodu. U revolucijama je narod preuzimao vlast od dotadašnjih gospodara, postavljajući samog sebe za vrhovnog i jedinog gospodara. Amerikanci, na primer, slave Dan nezavisnosti kao sećanje na svoju revoluciju. U njoj je vodeće geslo bilo „nema oporezivanja bez predstavljanja“. Američki kolonisti suprotstavili su se poreskim zakonima koji su bili doneseni u engleskoj skupštini, u kojoj nisu imali svoje predstavnike. U tom otporu sadržana je ona ideja narodne suverenosti.

U ovome što smo do sada naveli verovatno nema ničeg spornog. Samo smo izneli na videlo šta demokratija u suštini znači. A gotovo svi se danas zaklinju u demokratiju. Međutim, kada dođemo do Srbije, čini se da ove inače nesporne ideje nekima postaju itekako sporne. Oni kao da u potpunosti zaboravljaju na izvorni smisao demokratije koji smo upravo izložili. U njihovim očima za Srbiju i njen narod kao da ne važi ono što inače važi za druge - naša suverenost i autonomija nisu priznati. Tako se o stvarima u pogledu kojih naš narod ima suverenu vlast neprestano izjašnjavaju organizacije u kojima Srbija nije član. I ne samo da se izjašnjavaju, nego i donose odluke, i pretenduju da one za nas imaju obavezujuće dejstvo. Još žalosnije, u takvom stavu naročito se ističe država koja svake godine ponosno obeležava svoj Dan nezavisnosti. Ona slavi svoju nacionalnu slobodu, ali istovremeno istu tu slobodu odriče drugim nacijama. Uz to, našom javnošću se širi strah koji ograničava slobodu izbora. Naš narod biva prisiljavan da izabere „Evropu“ (zapravo EU) - ako to ne učini, navodno će se suočiti sa „strašnim posledicama“. Takvo zastrašivanje biva pojačano stavom jednog visokog predstavnika EU koji u poslednje vreme uporno ističe da je svaki drugi izbor osim onoga u kome se bira ulazak u „Evropu“ - „put u nigde“.

A na primeru naših izbora postaje potpuno jasno koliko je njihovo shvatanje demokratije problematično. Demokratija, po njima, nije u tome da narod izrazi svoju volju na izborima koji se u uobičajenom smislu smatraju demokratskim, već samo ako se na tim izborima opredeli za one koje su oni označili kao „demokratske“ snage. Znači, nije više važno da li su izbori demokratski ili ne, već je važno da li će na njima pobediti one snage koje neki smatraju demokratskim.

U ovakvom ophođenju nekih organizacija i njihovih predstavnika prema našem narodu uveliko je osporena ona izvorna ideja demokratije. Na primeru Srbije se pokazuje da je demokratija u dubokoj krizi. Našem narodu se odriče suverenost, jer se iznad i mimo njega odlučuje o njegovoj sudbini. Odriče mu se i njegova autonomija, jer se osporava njegova zrelost da sam odlučuje o tome šta je za njega dobro. Neke organizacije nameću se, naime, kao staratelji koji bolje od nas znaju šta su naši interesi. Time se pokazuje da niti nas poštuju niti imaju poverenje u nas. Sve ovo dešava se u atmosferi zastrašivanja, u kojoj se izbor nacionalne slobode predstavlja kao „samoizolacija“ ili „katastrofa“. Zato ne čudi što je kod nas danas na delu organizovani zaborav smisla demokratije, da u demokratiji odlučujemo isključivo mi, građani Srbije.

Mario Kalik, nastavnik filozofije (objavljeno u "Politici", 29.04.2008.)

"Evropa" - element zločina

Živimo u vremenu histeričnog pozivanja na „Evropu“. Nema nijednog dela našeg društvenog bića koje nije zahvaćeno prisilom „reformi“ koje treba da nas dovedu u „sklad sa evropskim vrednostima“. Sve se oko nas i u nama temeljno razgrađuje i preuređuje u cilju dostizanja „evropskih standarda“. Pod njihovim imperativom sve postaje standardizovano, od veličine poljoprivrednih proizvoda do programa za visoko obrazovanje. Oni su izvan kritičke diskusije, samoproklamovani i nametnuti građanstvu Evrope u stihiji njihovog društvenog života. Ipak, ova stihija standardizovanja, prinudnog usklađivanja sa dominantnim obrascima, predstavlja se kao trijumf slobode i individualnosti. U „Evropu“ se pohranjuju naši fantazmi o slobodnom, mirnom i srećnom životu. „Evropa“ (p)ostaje krajnji cilj Balkana i njegovih naroda, preko nje se mogu razumeti njihove istinske težnje. „Ulaskom u Evropu“ čeka nas „sigurna budućnost“; ona nam se već smeši sa bilbordova koji propagiraju „evropsku“ opciju. Naspram te „svetle evropske budućnosti“ preteći stoji „mračna nacionalistička prošlost“. Ako ne izaberemo prvo, sledi nam drugo, upozoravaju agitatori „Evrope“, ovdašnji i tamošnji. U njihovoj imaginaciji „Evropa“ i „Balkan“ sudaraju se kao Svetlost i Tama, Raj i Pakao, Život i Smrt. Ovaj izvorni rascep, koji je u poslednje vreme postao opsesivan za veći deo naše javnosti, ponavlja mitsko-religioznu podelu na Dobro i Zlo. Tako oni koji se smatraju avangardom „prosvećenosti“ i „modernizacije“ obnavljaju i izdašno koriste arhajske mantre koje zahtevaju slepo verovanje, a ne kritičko razmišljanje.

Međutim, upravo iz „Evrope“ stižu glasovi koji raščaravaju ove magijske formule, pomažući nam da se odupremo njihovoj hipnotišućoj moći. Neki slovenački filozofi, na primer, kažu - „Balkan“ je nesvesno Evrope. Znači, ne važi toliko da ćemo preko „Evrope“ upoznati Balkan, već obrnuto, „Balkan“ upućuje na samu Evropu, na neku njenu istinu koju ona želi da potisne. Imaginarna predstava o „Balkanu“ kao nekakvom tamnom vilajetu u kojem vladaju etnički ratovi, politički haos, materijalno siromaštvo, i duhovna beda, zapravo je projekcija same evropske prošlosti. Ne tako davno Evropa je bila postojbina i poprište najvećeg varvarstva u ljudskoj istoriji, sačinjenog od agresivnog šovinizma i rasizma, nekontrolisanog materijalnog razaranja i duhovne pustoši. Današnja „Evropa“ zasniva se na deklarativnom raskidu sa tom svojom bliskom prošlošću. Njena (samo)svest je „multikulturalistička“ i „pacifistička“ - „mračnu nacionalističku prošlost“ smešta ona na prostor Balkana, namenjujući tu sintagmu prvenstveno Srbima. Zlo fašizma tako je uspešno locirano i izolovano - „Evropa“ sa njim nema (više) nikakve veze, ona sada može mirno da nastavi sa svojom „antifašističkom“ svešću i životom.

Na ovu mračnu prošlost koje „Evropa“ uporno želi da se oslobodi upućuju filmovi čuvenog danskog reditelja Larsa fon Trira („Evropa“ i „Element zločina“). Oni nam takođe pomažu da savladamo zavodljivo dejstvo današnjih „proevropskih“ čini. U njima se do onog nesvesnog Evrope dolazi posredstvom hipnoze, ali ona ovog puta oslobađa istinu, umesto da očarava našu svest iluzijama. Ova istina o Evropi istiskuje na površinu ono što se želelo potisnuti - sama Evropa kod fon Trira nije prostor svetlosti i života, već područje tame i vlage, na kraju, direktnog zločina, pojedinačnog i masovnog. Fon Trir je samo umetnički prikazao nedavnu evropsku stvarnost. Sa prirodnim osvetljenjem i bez naknadne montaže i scenskih efekata, u skladu sa svojom filmskom estetikom. Rasterećena tih dodataka koji je doteruju , fon Trirova Evropa je potpuna suprotnost onoga što današnja „Evropa“ misli o sebi i većina nas o njoj. Glavne junake njegovih filmova ona progoni kao trauma koja ih vodi u psihičko rastrojstvo ili smrt. Za većinu nas ona je još uvek sladak san o savršenom društvenom uređenju.

Fon Trir potiče iz strogo komunističke porodice, a njegova majka je samo jednom putovala u neku stranu državu. Čak je u jednom trenutku htela da se, zajedno sa porodicom, preseli u tu zemlju. O tome on kaže sledeće: „Tokom detinjstva sam slušao o divoti te zemlje, u kojoj su ljudi živeli u savršenoj harmoniji...Majku su odveli tamo u zvaničnu posetu i ona je mislila da upravo tako treba da izgleda idealno društvo na našoj planeti. A sada je moja majka mrtva a ta zemlja je potpuno dezintegrisana. Često mislim o svemu tome“.

Ta zemlja bila je - Jugoslavija. U njoj su ljudi uveliko živeli ono o čemu danas samo maštaju, vezujući svoje snove za „Evropu“ koja je bila glavna snaga u razbijanju same Jugoslavije. Na primeru Jugoslavije, a danas Srbije, „Evropa“ je pokazala element zločina o kojem je fon Trir govorio. U našem slučaju je ona prošlost Evrope, prošarana zločinom, provalila na površinu, u gotovo identičnom obliku. Zato nam danas, umesto slepog verovanja, više nego ikad treba kritičko razmišljanje o Evropi. U tome nam dragocenu pomoć pružaju upravo evropski intelektualci i stvaraoci.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.10, 25.04.2008.

Sloboda nema alternativu!

Istorija je, pre svega, borba za slobodu. U njoj se sloboda napada ili brani, suzbija ili zadobija. Oni koji imaju dominaciju teže da svoju moć što više uvećaju i učvrste. A da bi se narodi i njihove države u potpunosti potčinili, potrebno je slomiti volju naroda za pružanjem otpora. Pobeda je osigurana tek onda kada napadnuti narod sam prizna da je nemoćan ili poražen. Zato i ne čudi što mnogi kod nas rade na obesmišljavanju otpora moćnima. Otpor je prokažen kao „nerazuman“, „sulud“.

Važno mesto u potkazivanju otpora ima revizija slobodarske istorije. O 27. martu „istoričari“ u zadnje vreme uglavnom pišu kao o fatalnoj „grešci“. Smatra se da bi bolje bilo da je na snazi ostalo pridruživanje Trojnom paktu. Izbegli bismo velika stradanja, čak doživeli napredak. Međutim, varamo se ako mislimo da je ovde reč o pitanju koje se isključivo tiče istoriografije. Ono danas ima važnu ideološku funkciju. Jer, i danas je aktuelan „novi evropski poredak“ u koji nas uteruju naše „proevropske“ elite. Revizionistički pogled na 27. mart treba da nam stavi do znanja da se tome ne protivimo, da ne pravimo istu istorijsku „grešku“ kao nekada. 27. marta 1941. „suludo“ smo odbacili „mir“ i „blagostanje“. Slično tome, odbijanje da se pridružimo Evropskoj Uniji, kako kažu njeni glasnogovornici, biće „put u nigde“, dakle, u Ništavilo. „Suludo“ je boriti se protiv „moćnih“, „razumno“ je prihvatiti „saradnju“ sa njima.

Moćni vladaju preko nametanja svesti o njihovoj svemoći. Neposlušni će biti kažnjeni, poslušni nagrađeni. Na ovo se svodi proces (pre)vaspitavanja naših građana za „Evropu“. Međutim, kao i nekada, reč je o iluzornoj svesti. Kao što Treći Rajh nije bio svemoćan, a naročito ne zainteresovan za blagostanje okupiranih država i naroda, tako i EU nije svemoćna, niti iskreno posvećena ostvarivanju naših interesa, uprkos tome što njeni predstavnici smatraju da bolje poznaju naše interese od nas samih. I što kažu da nas „vole“. Čak je EU mnogo manje moćna nego Treći Rajh nekada. Izvan EU postoji svet koji se ubrzano razvija i sa kojim možemo uspostaviti istinsku saradnju, bez ponižavajućih uslova koji nam se postavljaju zarad ulaska u EU. S druge strane, ulaskom u EU postojeća socijalna nejednakost bi se još više produbila, i na kraju zacementirala, tako da je iluzorno govoriti o nekakvom opštem blagostanju i napretku. A ni perspektiva mira nije izvesna svrstavanjem uz jedan blok koji se sve više konfrontira sa drugim silama na globalnom nivou. Zato priča o slobodi nije puka „metafizička“ tlapnja. Sloboda nije samo duhovna vrednost, već uslov bilo kakvog napretka, i materijalnog i duhovnog. Narodi lišeni slobode ispadaju iz istorije, bez traga o njihovom postojanju. Stoga je sasvim razumno braniti svoju nacionalnu slobodu. A sasvim suludo ne pružati otpor evroatlantskom imperijalizmu.

U prošlosti su nam bili nametani izbori „pakt ili rat“, „rob ili grob“ itd. To je bilo 1914., 1941., 1999., u ovom ili onom vidu. I pretnje su zaista bile ozbiljne. Naš narod se opredelio za „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“. Hegel je mislio da se do istinske slobode dolazi upravo preko takve odlučnosti za borbu na život i smrt, u kojoj se pruža otpor porobljavanju i brani sloboda po cenu smrti. Onaj ko nema hrabrosti za takvu borbu, plašeći se smrti, postaje rob, dobrovoljno se odričući svoje slobode. A ponovo postaje slobodan kada počne da se bori. Stoga ne možemo izbeći odgovornosti za vlastito ropstvo. Kako reče Sartr, osuđeni smo na slobodu. I onda kada biramo da ne budemo slobodni, to je naš izbor.

Danas se ne nalazimo pred tako ozbiljnim pretnjama kao nekada. Uprkos tome, previše podležemo uticaju onih koji po javnosti šire strah, defetizam, kapitulantsku svest. Onima koji na sve načine podrivaju otpor evroatlantskoj imperijalnoj mašineriji. Nasuprot njima, treba nam što više vere u otpor. Ne odustaje se od otpora zato što je neko „svemoćan“, već je neko „svemoćan“ zato što se odustaje od otpora. Kada se sa punom svešću prihvati da jedino sloboda nema alternativu, ono što nam se čini da je nemoguće, postaće itekako moguće.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.9, 18.04.2008.

SAD za Tadića

Sa oktobarskom kontrarevolucijom iz 2000. godine naša država uveliko je izgubila ekonomski, politički i vojni suverenitet. Iako se nikada nismo izjasnili o evroatlanstkoj budućnosti tamo gde bi trebalo, na referendumu, nova vlast je odlučno započela sa uterivanjem naše države u evroatlantske strukture. Dovedeni smo u polukolonijalni položaj prema zapadnim silama i njihovim organizacijama. Od istinskog kolonijalnog statusa delilo nas je samo neposredno prisustvo stranih vojnih trupa na čitavoj našoj teritoriji. Ali, za tako nečim i nije bilo potrebe, pošto je „naša“ vlast ionako predano ispunjavala njihove zahteve, pardon, sve svoje „preuzete obaveze“. Naša ekonomija bila je izručena na (ne)milost stranim kompanijama, strani ambasadori su imali veći politički uticaj od izabranih predstavnika građana, a strani oficiri postali su savetnici u Ministarstvu odbrane. Otvoreno smo se svrstali uz jednu stranu sveta, očekujući da će nam odatle doći „svesrdna“ i „prijateljska“ pomoć. Međutim, kada je ekonomska situacija počela da biva sve teža, državna teritorija sve manja, a nacionalno dostojanstvo sve povređenije, shvatili smo da interesi zapadnih sila nisu isto što i interesi Srbije, štaviše, da su u suprotnosti sa njima. Evroatlantski entuzijazam je počeo da splašnjava, a na političkoj sceni da jačaju snage koje se protive daljoj bespogovornoj „saradnji“ sa zapadnim imperijalističkim blokom.

Od tada su reakcije predstavnika ovog bloka postajale sve nervoznije i ogoljenije, gubeći postepeno svaku demokratsku masku. Naročito u kriznim političkim trenucima. Bolje rečeno, kako je rastao otpor njihovim interesima, sve jasnije se ispoljavalo njihovo specifično i nadasve originalno razumevanje demokratije. Naime, po njima, demokratija je samo ono što se slaže sa njihovim pogledom na svet, demokratske su samo one snage koje su u skladu sa njihovom voljom i interesima. Iz te zaslepljene pozicije počeli su da komentarišu i da se upliću u pitanja koja bi trebalo da budu isključivo unutrašnja stvar jedne suverene države. Naravno, ako je uopšte suverena.

Tako je prošle godine, u vreme vrhunca krize oko formiranja Vlade Srbije, visoki predstavnik EU Havijer Solana poručio, valjda nudeći se da reši spor: „Predsednik Republike je odlučan da sarađuje sa Haškim tribunalom i zato je potrebno da pod kontrolom ima službe bezbednosti u Srbiji“. A povodom mogućnosti da SRS dobije mesto predsednika Skupštine, rekao je: „Za nas to predstavlja veliki problem jer bismo želeli da vidimo vladu koja će biti pozitivna i konstruktivna“. Zatim se u skandaloznom tajnom dokumentu nedavno otkrivenom u Sloveniji moglo videti kako se, povodom naših predsedničkih izbora, izjašnjava SAD: „SAD-u je više u interesu da Boris Tadić, a ne Tomislav Nikolić, bude izabran“. Ta podrška postala je nakon Tadićeve pobede potpuno otvorena: „Sjedinjene Države odlučne su da rade zajedno s predsednikom Tadićem i građanima na preobražaju Srbije”. Ambasador SAD u tom smislu kaže: „Dakako, mi smo, kao i svako ko živi u Srbiji, svesni da posao još nije završen. Svakako da smo posvećeni zadatku da pomognemo Srbiji da završi svoju, da tako kažem, demokratsku revoluciju, da joj pomognemo na tom putu koliko god možemo…Nadamo se da će na kraju u ovom demokratskom društvu pobediti ona ista ideja, one iste vrednosti koje delimo i u koje i mi duboko verujemo” (intervju nedeljniku “Evropa”). Zato SAD izlaze na predstojeće parlamentarne izbore sa sledećom porukom: „Verujemo da je narod u Srbiji posvećen evropskom putu i mi ćemo na sve načine podržati one stranke na izborima koje se zalažu za takvu politiku“. Oni koji nisu na tom putu, koji glasaju za neke druge stranke, na putu su za nigde, kako neumorno poručuje još jedan visoki predstavnik EU, Oli Ren.

Predsednik Tadić i njegova stranačka lista „posvećena evropskom putu“ nisu se ogradili od svih ovih izjava, koje grubo narušavaju politički suverenitet naše zemlje, izručujući je imperijalističkim interesima zapadnih sila (oni to zovu „idejom“ i „vrednostima“ „demokratskog društva“). A ćutanje je znak odobravanja. Poslednja vest je da ambasador Velike Britanije agituje među Albancima na jugu Srbije da izađu na izbore i to na jedinstvenoj listi „jer je jasno da će rezultat biti vrlo tesan, što će doprineti tome da i male stranke imaju mnogo uticaja u Beogradu“. Naravno, nije sporno da se građani Srbije, pa i Albanci, smeju politički animirati. Sporno je kada to radi predstavnik jedne strane države. Predsednik se nije oglasio ni povodom ovog diplomatskog ispada.

Zato se mora zaključiti da će lista predsednika Tadića na sledećim izborima imati, između ostalog, i podršku jedne političke grupacije koja je nelegalna i nelegitimna. Ali to izgleda njemu nije bitno. Važno je da je vrlo moćna, i da je zbog toga njena podrška možda odlučujuća. Predlažemo da se nazove Stranka Atlantskih Diplomata (skraćeno SAD). Naši građani trebalo da imaju to u vidu kada budu glasali. Glasajući za Tadićevu listu, glasaće, u stvari, za one koji iza njega stoje, SAD.

Mario Kalik, tekst u kraćem obimu objavljen u nedeljniku "Pečat" br.8, 11.04.2008.

Pitanja za intervju sa prof. Mladenom Kozomarom

- Vaša poslednja knjiga nosi naslov „Četiri predavanja o umu“. Svoj poziv, filozofiju, određujete kao umno, kritičko mišljenje. U kojoj meri današnji filozofi, ali i intelektualci uopšte, kritički misle, naročito imajući u vidu našu teorijsku scenu?

- Poznati filozof Teodor Adorno je na jednom mestu istakao da postajanje filozofije običnom strukom, jednom među drugim strukama, znači ustručavanje filozofije pred suštinskim problemima čoveka i njegovog sveta. Kakva je u tom pogledu situacija filozofije kod nas, ali i u svetu?

- Imajući u vidu Kantovo razlikovanje „školskog“ i „svetskog“ pojma filozofije, nije li filozofija danas uveliko postala stvar „škole“, i kao takva odvojena od svetskih, epohalnih problema i dešavanja?

- Hegel je shvatao filozofiju kao svoje vreme u mislima zahvaćeno. Pošto se vi često pozivate na Hegela, u kojoj meri filozofija danas zahvata (istorijsko) vreme, naročito kod nas?

- Može li se danas govoriti o filozofskom angažmanu, posvećenosti stvari umnog, kritičkog mišljenja, i šta bi on podrazumevao?

- Vi u krajnjem svoje mišljenje postavljate u horizont moderne filozofije. Međutim, je li danas još uvek aktuelna postmodernistička misao o kraju čoveka, istorije, utopije, ideologije, politike itd.? Šta ta misao u suštini znači, i kako na nju odgovoriti?

- Na našoj teorijskoj, ali i javnoj sceni u celini, široko se koriste razni pojmovi kojima se na svoj način bavi i filozofija. Npr. demokratija, sloboda, ljudska prava, evropski identitet itd. Koliko se ovi pojmovi koriste kao obični ideološki produkti, i kakav je uopšte odnos teorije i ideologije?

- „Realizam“ i „pragmatizam“ su kod nas postali opšte mesto političkih diskusija. S druge strane, filozofija pravi razliku između neposredno postojeće i istinske realnosti. Postojeće nije realno ako nije u skladu sa umom. Kako se ovaj uvid može koristiti u kritici „realizma“ i „pragmatizma“?

- Često se može čuti da je sa socijalizmom definitivno završeno. Međutim, Vama su bliski marksistička teorija i levičarska politička praksa. Koje su danas perspektive marksizma, i levice uopšte, s obzirom na duboku krizu kroz koju su prošli ti projekti?

- Jedina filozofska orijentacija po kojoj smo postali značajni unutar svetske filozofije bila je praxis filozofija. Međutim, može li se govoriti o tome da je kod većine nekadašnjih praxisovaca manje-više opravdana kritika staljinizma postala, na neki način, opsesija, i da je suštinski paralisala kritiku kapitalizma? Kako objasniti njihovo suviše naglo i nekritičko okretanje diskursu „građanskog društva“, „ljudskih prava“, „parlamentarne demokratije“ itd.?

- S tim u vezi, može li se, varirajući jednu čuvenu misao, reći: „neka ćuti o staljinizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu“?

- Demokratija je danas uveliko postala apologetski ideološki konstrukt. Šta je zaista demokratija, postoji li neko njeno autentično jezgro koje se suprotstavlja njenoj današnjoj upotrebi?

- Danas je kod nas, pod parolom „tranzicije“, na delu surova restauracija kapitalizma. Čini se da je taj proces uveliko zahvatio i sistem visokog obrazovanja. Koje su njegove krajnje društvene posledice?

- Još jedan topos koji je uveliko postao dogma je vladajući diskurs o „Evropi“. U njemu se Evropa kao istorijski i geografski prostor svodi na Evropsku Uniju, a ostanak izvan nje se tumači kao „samoizolacija“, na kraju, kao „samouništenje“. Šta je uopšte Evropa i ima li „Evropa“ alternativu?

- U trenutku kada prema našoj državi, ali i na globalnom nivou, jačaju akti represije, svedoci smo pojačanog pozivanja na „toleranciju“, po pravilu usmerenog na one koji pružaju otpor represiji. Da li onda takva „tolerancija“ maskira i podupire postojeću represiju? Kada je odbijanje tolerancije, i primena sile, legitiman čin?

- Čini se da u našoj javnosti, kao odgovor na istorijske izazove pred kojima se nalazimo, dominira sukob između (neo)liberalnih globalista i etno-nacionalnih tradicionalista. U središtu ovog spora je pojam nacije. Međutim, da li su obe ove alternative sporne? Da li je reč, u krajnjem, o sporu na desnici? Postoji li, pored njih, neki treći odgovor na istorijsku situaciju u kojoj se nalazimo?

- Ovaj problem naročito je vidljiv na pitanju Kosova. S jedne strane, imamo one koji nemaju ništa protiv evroatlantskog imperijalizma koji je tu na delu. S druge strane, postoje oni kod kojih se reakcija na taj imperijalizam svodi na odbranu „srpstva“, „pravoslavlja“ itd. Može li se problemu Kosova pristupiti van ova dva ključa?

- Da li je jedini uspešan odgovor na krizu u kojoj se nalazimo politika koja je istovremeno i levičarska i patriotska? Uprkos tome što većina smatra da se ova dva pojma isključuju? Da li taktički saveznik u toj političkoj borbi može, ili čak mora biti, neka od frakcija desnice?

- Oni koji rade na projektu „nezavisnog“ Kosova označavaju taj čin kao definitivan kraj procesa „raspadanja“ Jugoslavije. Među našim građanima dominira svest da je Jugoslavija bila samo „lep san“ ili, naprotiv, samo „ružna stvarnost“. Da li je i kako danas uopšte moguć jugoslovenski istorijski projekt?

- Pitanje o Jugoslaviji nužno nas dovodi do pitanja o utopiji. Čini se da je danas zaista na delu kraj utopijskih nadanja. Međutim, ako je „humanizam odrastao u utopiji“, kako reče Ernst Bloh, može li svet dostojan čoveka nastati i opstati bez utopije? Da li je i kako danas konkretno-istorijski moguća utopija o slobodnom i pravednom društvu?

Mario Kalik

Polemika o liberalizmu (4)

O SKANDALOZNOJ NEJEDNAKOSTI IZMEDJU ZNANJA I NEZNANJA

Kada sam u svom prethodnom tekstu prigovorio Kaliku da ne zna dovoljno o objektu svoje kritike, savremenom liberalizmu to jest, te mu preporučio da to znanje stekne čitanjem na ovu temu, ja sam svakako mislio na dela relevantnih savremnih liberalnih autora. Da je Kalik čit'o, u to nema sumnje, i u svom poslednjem odgovoru se uopšte ne stidi da to pokaže. Ali šta je čit'o? Iz čega on crpi svoje poznavanje savremenog liberalizma? Pod jedan, to su klasici maksizma-lenjinizma, pod dva, to su predizborne sms poruke, pod tri, to su program LDP-a i nešto što se zove “Povelja slobode”, pod četiri, to je internet sajt na kome se, gle užasa, nalaze i tekstovi Ajn Rend i Margaret Tačer (nota bene: ne tekstovi sami, ne knjige ovih autora, nego sajt, referenca je sajt, to jest – samo njegovo postojanje). Sve je to opet lepo i krasno (mada, primećujem da na spisku literature fale Stari i Novi zavet, Tarabići i “Kule stražare”), ali da li je Kalik ispunio onaj minimalni uslov za raspravu o savremenom liberalizmu, koji sam mu u svom prošlom tekstu postavio? Odgovor je, nažalost – ne.

Jer da jeste, znao bi ponešto i o Rolsovom liberalnom egalitarizmu koji, po rečima Tomasa Nejgela, “kombinuje vrlo snažne principe socijalne i ekonomske jednakosti povezane sa evropskim socijalizmom i podjednako snažne principe pluralističke tolerancije i lične slobode povezane sa američkim liberalizmom, i to kroz teoriju koja otkriva njihov zajednički temelj.”...

Rastislav Dinić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika sa Brankom Prpom (2)

Tlapnja o Apokalipsi

Intervju sa istoričarkom Brankom Prpom, objavljen u poslednjem broju „Kulturnog dodatka“, zanimljiv je iz više razloga. Pre svega, on u potpuno skoncentrisanom obliku izražava kolektivno (ne)svesno jednog malog, ali nadasve glasnog, dela naše intelektualne i političke „elite“. Nažalost, to (ne)svesno krcato je netačnostima, protivrečnostima, sasvim spornim stavovima. Zaista treba biti majstor da se na tako malom prostoru izruči toliko mnogo tlapnje. I nakon svega se smatrati intelektualcem!

Pođimo od netačnosti. Prpa na početku optužuje našu „političku elitu“ da nije pozvala nijednog intelektualca da „pomogne oko rešavanja državnih pitanja“. Uzmimo samo nedavne pregovore vezane za pitanje Kosmeta, pošto sama Prpa pravi poređenje sa Mirovnom konferencijom u Parizu nakon Prvog svetskog rata. Teško je naći nekoga u sastavu naše delegacije ko nije intelektualac, bar u formalnom pogledu. Ali, Prpi se takvi priviđaju. Možda u njenim košmarnim „apokaliptičnim“ snovima o kojima nas je obavestila u intervjuu. Dalje, nije samo u „Evropi“ liberalizam konzervativan, on je takav i kod nas. Naši liberali zapravo ništa drugo ne rade nego što pomažu u ostvarivanju interesa evro(atlantskih) liberalnih elita u našoj državi. U globalnim odnosima ove elite još uvek imaju dominaciju. Naši liberali se kod nas isključivo bore protiv onih koji pružaju otpor toj dominaciji. I zato je njihova uloga konzervativna, bolje reći, reakcionarna.

Pređimo na protivrečnosti. Prpa kaže da u rešavanju državnih pitanja treba mobilisati „sve“, da bi odmah zatim rekla kako neki, a to su „poluobrazovani“, „neuki“, oni koji „nisu kompetentni“, koji „nemaju znanje“, „ne mogu da definišu geopolitičko i geostrateško pitanje države Srbije“ (ma šta ovo poslednje značilo, ali slutimo da ima veze sa onim državnim pitanjima). Zatim, ona sama tvrdi da „mi nemamo drugu budućnost osim evropske budućnosti“ i da smo „oduvek bili evropska država“, a istovremeno iznosi svoje „apokaliptične“ vizije o nekoj sasvim drugoj budućnosti u kojoj su sabrani njeni najveći strahovi, a koja se, kao i obično, prosto naziva „Istokom“. U tom smislu, voleli bismo da nam Prpa objasni kako je moguće da nas bilo šta „koči da brže ulazimo u ono čemu zapravo pripadamo“. Da ne bude zabune, drage su nam protivrečnosti ali, nažalost, nije svaka protivrečnost izraz mudrosti. Većina njih su izraz nečeg drugog. A ima i mesta koja su sasvim izvan granica našeg konačnog, ljudskog uma (ako pomislite da su zaumna, to nismo mi rekli), što i ne čudi, jer Prpa, kao svaki prorok koji govori o Apokalipsi, izgleda komunicira sa natprirodnim i nadljudskim. Ali, ipak bismo je zamolili da nam bar malo približi sledeću tvrdnju: „Mi ličimo na Evropljane ne zato što smo antropološki takav tip, nego zato što smo sofisticirani kao Evropljani“.

Na kraju, ali i najvažnije, pregršt potpuno spornih konstatacija i zaključaka. Sporno je već ono isključivanje velikog broja ljudi iz Prpinog pogleda na rešavanje državnih pitanja. U tom kontekstu je pozivanje na iskustvo nakon Prvog svetskog rata sasvim obmanjujuće. Jer, upravo je diplomatski uspeh Srbije u tom periodu za pretpostavku imao herojsku borbu mase bezimenih, „neukih“, „poluobrazovanih“ ili, što da ne, otvoreno ćemo reći, nepismenih i neobrazovanih ljudi. Isto je bilo sa srpskim ustancima početkom 19. veka, Drugim svetskim ratom, pa i poslednjim ratom na prostoru bivše Jugoslavije. Oni koji su zemlju branili, ali i hranili i gradili, sada treba, po Prpi, da budu isključeni iz odlučivanja o njenoj budućnosti. Čini se da ovde izbija socijalni rasizam prema određenim društvenim grupama. E neće proći! Dalje, Prpa kaže kako će naša država „uvek biti potrebna Evropi“ (što opet sugeriše da smo na neki način izvan nje), pa navodi za to jedan opsceni primer - eto, „u nekom trenutku i moderne tehnologije mogu da dožive kolaps, pa ćete morati konjićem negde da prođete“?! Šta reći o ovome nego da je reč o (ne)svesnom izlivu ogoljenog kulturnog rasizma prema vlastitom narodu i njegovoj državi. Po Prpi, Srbija je izgleda neki primitivni, zaostali tamni vilajet koji će biti potreban „Evropi“ kada ova iživi blagodeti „civilizacije“. Ona još kaže da „oni, Evropa, bolje vide nas nego mi sebe“. Da, toliko nas vole da od tog zagrljaja ne možemo da dišemo. Mi suludo pomislismo da nam državu razbijaju iz nekog drugog interesa, kad ono, reč je o najfinijoj emociji. Kako li tek izgleda kad nas vide lošije nego mi sebe?!

Kako uopšte objasniti svu ovu tlapnju? Koliko god izgledala nesuvisla i konfuzna, ona ipak ima jednu dozu racionalnosti, kao sredstvo za ostvarenje određenog političkog cilja. Ona, naime, treba da nas zastraši „Apokalipsom“ koja navodno sledi ako ne savijemo kičmu pred „Evropom“, ako ne prihvatimo sram i poniženje koji nam se nanose (koje čak ni Prpa ne spori), naročito ako tome pružamo otpor. I da nas zavede pričom o „normalnoj državi“ i ostvarenju „prava na sreću“ u toj istoj „Evropi“ u koju ulazimo posramljeni i poniženi. Međutim, kako reče Maks Horkhajmer, „verovati u filozofiju znači ne dozvoliti strahu da na bilo koji način zaguši sposobnost mišljenja“. Pošto se filozofija zasniva na umu (intelektu), ova misao se odnosi na intelekt uopšte. Biti intelektualac u istinskom smislu znači ne dozvoliti da nam mišljenje bude paralisano strahom. Naročito ako je taj strah pritvoran i manipulativan, kao ovaj koji nam pokušavaju nametnuti Prpa, ali i svi ostali koji nas čas „dobronamerno“, čas preteći savetuju da jednostavno ćutke pređemo prego onoga što nam se radi, jer „život mora da ide dalje“. I jer nam, u suprotnom, može biti samo gore. Ne budimo, dakle, naivni, ništa „apokaliptično“ se neće desiti ako budemo branili svoje dostojanstvo i slobodu. Niti ćemo „jesti korenje“. Možda će samo nečiji privatan Dolce vita (i Gabana) biti manje slađi. Pa čak i da se desi nešto izdaleka nalik tome; da li time priznajemo da „Evropa“ surovo kažnjava one koji jedino brane iste one vrednosti koje brane i ostale njene države u svom slučaju? Da li je to „porodica“ u koju treba da „uđemo“?

Mario Kalik, tekst u kraćem obimu objavljen u Kulturnom dodatku "Politike", 05.04.2008.

Polemika sa Brankom Prpom (1)

Okrivili smo naše nade

Kraljevina Srbija je sklopila međunarodni ugovor sa Ujedinjenim kraljevstvom 1913. godine kojim je Kosovo, Londonskim ugovorom pripalo Srbiji. Pa zašto niko nije angažovao timove istoričara, zašto niko nije pitao ambasadora Velike Britanije u UN, da li on to sada poništava taj ugovor?! Nije argument kada se kaže da je Kosovo sveta zemlja, kaže istoričarka Branka Prpa

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom... Seriju tekstova o ovim problemima nastavljamo razgovorom sa istoričarkom Brankom Prpom…

Ceo tekst može se naći na sajtu "Politike", 29.03.2008.

Polemika o liberalizmu (3)

Liberalizam je anti-egalitarizam

Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase

pokazuju kada se ne plaše,

- fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše

(Markuze, Kontrarevolucija i revolt)

Moram da priznam da sam komentar Rastislava Dinića shvatio u neku ruku kao svoj neuspeh, a ne samo njegov. Naime, žalosti me činjenica da na prošlogodišnjim Filozofskim susretima, na kojima smo zajedno diskutovali, kolega Dinić ništa nije naučio o liberalizmu. A imao je prilike da o toj stvari tamo sazna nešto više od vlastitih slobodnih asocijacija kojima nas je zasuo u svom tekstu. Pošto smo na tom skupu dosta raspravljali o liberalizmu i socijalizmu, a Dinić je verovatno pokušao da se, pišući ovaj tekst, toga priseti, vremenska distanca je uradila svoje – u njegovoj svesti, kao što ćemo kasnije videti, došlo je do konfuzije ova dva pojma. Pa je liberalizam postao sve „osim“ onoga oko čega se slažu ne samo kritičari liberalizma (to za Dinića, naravno, nije nikakav argument), već i sami njegovi zastupnici. Po njemu, liberalizam je skoro isto što i socijalizam. Ali, nemojmo gubiti nadu, možda će mu posle ovog odgovara neke stvari biti jasnije. Odgovor je nešto duži, jer sam morao ući malo podrobnije u neke pojmove i probleme koji u prethodnom tekstu nisu bili u prvom planu, a sada traže razjašnjenje.

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o liberalizmu (2)

ZAŠTO JE ŽIVOT ZAKON

(Komentar na tekst Maria Kalika, "Liberalni fašizam i rasizam" )

Šta je pogrešno u tekstu Maria Kalika „Liberalni fašizam i rasizam u Srbiji“? Jednom rečju – sve. Pojmovi su nejasni i neprecizni, zaključivanje je proizvoljno, generalizacije olake i neutemeljene. Liberalizam o kome piše Kalik nije ni teorija, ni ideologija, ni praksa, već Frankenštajnovo čudovište napabirčeno od izanđalih stereotipa i otrcanih fraza („mahnito raslojavanje društva“, „suluda trka za materijalnim dobrima“, „arena u kojoj se odvija borba za opstanak“). Na momente se čini se da je Kalik optužbe protiv liberalizma ređao po prinicipu slobodnih asocijacija, pa su se tu onda našli i fašizam i socijal darvinizam i minimalna država i šta mu je već u tom trenutku palo na pamet (to što su totalna /fašistička/ i minimalna /liberalna/ država koncepti koji se međusobno isključuju, Kalika ni najmanje ne brine; uopšte, on slabo mari za logičke principe, to je valjda ta dijalektika, šta li?).

Glavni Kalikovi dokazi o navodnom „liberalnom fašizmu“ potiču sa jednog bloga i iz jedne kolumne. Njegova glavna teorijska referenca u osudi liberalnih reformi, jeste latinska poslovica „Žuri polako!“. Šta reći? Jesu mudri bili stari Latini i jeste Hegel primetio da čitanje dnevnih novina savremenom čoveku služi kao zamena za jutarnju molitvu, ali da bi se sastavila iole vredna kritika savremenog liberalizma, mora se maći malo dalje od redovnog čitanja novina i gimnazijskog poznavanja latinskih sentenci. Mora se, naime, ponešto i znati o objektu kritike – liberalizmu. A ovo znanje Kaliku isuviše očigledno nedostaje da bi se sa njim mogla voditi bilo kakva smislena polemika na datu temu.

Nije mi dakle, namera, da sa Kalikom polemišem tačku po tačku i ukazujem na sve greške koje je načinio u svom tekstu – za tako nešto bile bi neophodno mnogo više vremena, truda i papira nego što to povod zaslužuje. Umesto toga, zadržaću se na centralnom motivu teksta – Kalikovom tumačenju slogana „Život je zakon!“ – i pokazati da je ovo tumačenje ne samo zlonamerno i banalno pogrešno, već i slepo za uistinu egalitarijanske implikacije pomenutog slogana.

Rastislav Dinić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli