Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (2. део)

 

Моралне и друштвене обавезе хомосексуалаца

Ипак, има се онолико права колико се испуњава обавеза. Ово нарочито треба наглашавати у данашње време, када претерано истицање људских права прати занемаривање друштвених обавеза и превиђање да оне нису ништа мање важније од права. Тако и права хомосексуалаца морају у друштву бити употпуњена њиховим обавезама. Ове обавезе настају као последица неиспуњавања од стране хомосексуалаца моралне дужности рађања, односно стварања деце, због чега они неминовно бивају обавезани да тај дуг надокнаде на неки други начин. Јер, сваки човек, независно од тога да ли може или не да учествује у процесу стварања новог живота, има обавезу да допринесе на овај или онај начин том процесу. То подједнако важи и за хомосексуалце и за хетеросексуалце. Такође, као што оне горе набројане људске склоности које су морално неисправне и, у крајњем, друштвено штетне, бивају оптерећене разним ограничењима и накнадама моралне и правне природе, тако исто мора бити са хомосексуалношћу. Ако постоје, на пример, порези на алкохол, цигарете или коцку, не види се зашто нешто слично не применити на упражњавање хомосексуалности. Од ових пореза прикупила би се средства која би требало користити за подстицање наталитета и што квалитетнијег живота деце. Уопште, сасвим легитимну јавну промоцију мањинских права хомосексуалаца треба да прати ништа мање гласно указивање на њихове моралне и друштвене обавезе. Хомосексуалци не би смели да имају ништа против овога, нарочито у друштву које отворено признаје и штити њихова легитимна права. У супротном, јавност би имала право да помисли да они за себе траже привилегије, а не права, јер свако оно право које не прати одговарајућа обавеза претвара се у привилегију. Хомосексуалци тако имају право, све док су мањина, да буду изузети или да се искључе из учествовања у рађању деце. Али, зато имају обавезу да нарушавање ове важне моралне и друштвене дужности надокнаде испуњавањем неких обавеза које у крајњем доприносе рађању или подизању деце, и уопште биолошком опстанку човечанства (од давања својих полних ћелија до издвајања новца који је намењен деци, под условом, наравно, да код ових обавеза не настају неки други проблеми). Због прекршаја обавезе стварања нових људских живота они не смеју бити прогањани или повређивани на било који начин, али такође не смеју очекивати да за тај прекршај ни на који начин не одговарају, да немају никакву одговорност према тако важном питању као што је будућност човечанства. На овом месту хомосексуалци полажу кључни животни тест, онај из моралности. На њему они доказују да ли су искључиво посвећени задовољењу једне своје приватне склоности и бризи око њене што веће друштвене заштите, или имају истовремено свест о интересима човечанства у целини. Другим речима, они на овом тесту доказују да ли су себични егоисти или морално зрели алтруисти. Зато би требало да, упоредо са истицањем својих права, показују и свест о својим обавезама. Они не треба да чекају да им друштво намеће те обавезе, већ да их сами себи постављају, бивајући њих потпуно свесни и са њима сагласни. Није нељудски морално погрешити, а још мање је нељудски мимо своје воље учествовати у кршењу моралног закона (у случају да је хомосексуалност нешто детерминисано); али, нељудски је ту грешку или прекршај не признати и не исправити. На хомосексуалцима и геј-покрету је да ову моралну истину својим ангажовањем потврде. Након те потврде, нико не би имао права да им било шта замери...

Марио Калик, цео текст објављен  на сајту Нове српске политичке мисли