Rat protiv Jugoslavije

Ako nekome još uvek nije dovoljno jasno kakva se država pokušava stvoriti na području Kosova, kosovski intelektualac Škeljzen Malići potrudio se da nam to objasni. U svom tekstu objavljenom u beogradskom listu „Danas“, on sasvim otvoreno opisuje projekat kosovske države. Odlučujuća stvar u njenoj izgradnji je činjenica da Albanci predstavljaju „izrazitu većinu“, a Srbi i svi ostali „manjinu“. Na Kosovu „narodni i faktički suverenitet pripada Albancima”. Takva država biće priznata od onih „najozbiljnijih“ država „koje su uvek krojile sudbinu i stvarale male države“, pre svega, od „krune celog procesa, Sjedinjenih Američkih Država, svetske sile broj jedan“. Svoj tekst Malići završava zaključkom da je Kosovo oduzeto Srbiji i dato na staranje „odgovornim osobama i institucijama“, sve „dok ne postane politički punoletno da samo može odlučiti o svojoj sudbini“.

Zahvaljujemo se Malićiju što nam je otklonio i poslednju nedoumicu u pogledu istinske prirode ove države u pokušaju. Kao viđeniji intelektualac, pretpostavljamo da on vidi više i dublje. Žalosno je, međutim, što on ne samo da opisuje jedno (tragično) stanje stvari, već ga odlučno, bez ikakve dileme, zastupa i brani. Žalosno je da intelektualac postane izraziti glasnogovornik jednog retrogradnog političkog projekta - projekta u kome ne postoji građanska ravnopravnost (građanski suverenitet), već dominacija etničke većine nad manjinom, i u kome se bespogovorno prihvata podela na velike i moćne, s jedne, i male i nemoćne države, s druge strane, i stavljanje ovih drugih („maloletnih“) pod pokroviteljsko prvih („punoletnih“). Ovakva logika preslikava odnose iz prirodnog na politički svet, i stoga predstavlja pad u pretpolitički oblik zajednice. U njoj je demonstriranje moći nad slabijima bitno povezano sa skrušenim prihvatanjem slabosti u odnosu na moćne; drugo se nadoknađuje prvim.

Nasuprot tome, politička emancipacija počiva na priznanju vlastite i tuđe političke zrelosti, na suzbijanju nemoći spram „jakih“ i nadmoći spram „slabijih“, na radikalnom iskoračivanju iz ove izopačene političke logike. Prostor za takvu emancipaciju bio je dat u ideji Jugoslavije. Ta ideja ne zna za „većinu“ i „manjinu“ (Titov govor u Splitu 1962.) A zna da „unutrašnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica svoju aktivnost uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba“ (Miloševićev govor na Gazimestanu 1989.) Zato su u pravu Hašim Tači i njegovi pokrovitelji kada kažu da je proglašenje kosovske nezavisnosti kraj raspada Jugoslavije (mi bismo rekli razbijanja). Kao što je u pravu Milošević kada u Haškom tribunalu kaže da je vođen samo jedan rat - rat protiv Jugoslavije.

Ma koliko se ova ideja ponekad činila kao utopistička, ipak se čini da jedino ona može obezbediti istinsku nezavisnost i ravnopravnost balkanskim narodima. Razbijanjem Jugoslavije i pratećom razgradnjom te ideje, stvorene su državice čija „nezavisnost“ prikriva temeljnu zavisnost od velikih centara moći i njihovih interesa. Bežeći od izmišljenog gospodara i tlačitelja (Srbije i „velikosrpskog nacionalizma“), proizvedenog u propagandi imperijalističkih sila, ostali balkanski narodi survali su se u davljenički zagrljaj stvarnih gospodara. Zato je danas reč o zavisnom, a ne nezavisnom Kosovu - ono je protivno interesima Albanaca, a ne samo interesima Srba i ostalih.

Za prikrivanje ove odlučujuće činjenice veliku odgovornost snose kosovski intelektualci. Škeljzen Malići se obrazovao u Jugoslaviji, završio filozofiju u Beogradu i radio na Filološkom fakultetu. Naročito se bavio lepotama vizantijskog slikarstva. Živeći u takvoj državi, možemo reći, on je iskusio tekovine nacionalne ravnopravnosti i duhovne slobode. Nismo sigurni da će te tekovine moći da osete oni „većinski“ stanovnici Kosova čije interese navodno zastupa. Kada utihne njihova trenutna euforija, i kada se pokaže obmana u pogledu „nezavisnosti“, naći će se u surovom svetu siromaštva, korupcije i eksploatacije, ovog puta suočeni sa stvarnim i znatno moćnijim protivnikom.

Mario Kalik, objavljeno uz neke izmene u nedeljniku "Pečat", 22.02.2008

Kritika samosvesti "Druge Srbije" - o "hrabroj manjini"

Oni sebe vide kao hrabru manjinu koja je u neprestanom sukobu sa beslovesnom većinom, njenom prošlošću i sadašnjošću. Nevolje, međutim, počinju kada napravimo najmanji otklon od njihove samosvesti, od onoga do čega oni tako gorljivo drže. Vrlo brzo se ispostavlja da oni niti su hrabri, niti su manjina. U čemu je hrabrost obračunavati se sa slabijima, i po čemu si manjina ako si samo istureni deo jedne većine, koja se na planetarnom nivou formira posredstvom najuticajnijih medija? Oni ostrvljeno napadaju, pod okriljem globalnih vladajućih klika, ono malo jedva primetnih tačaka otpora njihovoj hegemoniji. Oni su otpor otporu, reakcija na najmanje naznake revolucionarne akcije, jurišni ideološki odredi euro-atlantskog imperijalizma. Kao takvi, predstavljaju najkonzervativniji deo našeg društva; jedino što rade je konzerviranje postojećih odnosa moći na globalnom nivou, praktikujući ih unutar našeg društva. Druga Srbija, Druga Rusija, „revolucije“ egzotičnih boja u bivšim sovjetskim republikama, venecuelanski „Otpor“, sve su to delovi reakcionarne internacionale koja se organizuje protiv onih koji dovode u pitanje uspostavljeni svetski poredak.

Imajući u vidu ovaj širi društveni kontekst, stvari postaju uveliko drugačije nego što se čine iz ptičje perspektive „proliberalnih elita“. Daleko od toga da su hrabre manjine, one su kukavičke falange koje su se identifikovale sa agresorom, nasrćući na njegove žrtve, u želji da dezavuišu i podriju svaki njihov pokušaj otpora. Hrabre manjine u krvi su satrte tokom Pariske komune, kratkotrajnog bleska socijalističke revolucije u Nemačkoj, Španskog građanskog rata itd., suočene uvek sa istim protivnikom, snagama imperijalizma. Tamo gde su uspele da odnesu pobedu, neprestano su bile izlagane snažnim napadima, spolja i iznutra, opet od strane istog protivnika, čiju su planetarnu dominaciju osporavale. Takav je slučaj i sa našom istorijom. Bile su to hrabre manjine koje su ustajale protiv okupatora i imperijalista, od Kosovskog boja u 14. veku, preko srpskih ustanaka početkom 19. veka do otpora NATO-agresiji krajem 20. veka. Uvek usamljene na početku, pokretale su pobune protiv onih koji su neprikosnoveno vladali svetom, i delovali svemoćno. I preokretale su odnos snaga, u saradnji sa saveznicima; doprinosile su uspostavljanju nove većine, svrstavajući se uvek na stranu progresivnih istorijskih projekata. Tokom poslednjih dvadesetak godina, veći deo našeg naroda se, uz izvesna kolebanja, hrabro suprotstavljao euro-atlantskom imperijalizmu. I opet je u početku bio usamljen. Većina je, hipnotisana lažima globalnih medija, ćutala ili napadala to malo snaga otpora, nazivajući ih „agresorima“, „dželatima“, „zločincima“, „fašistima“ itd. Danas situacija nije toliko sumorna, ali daleko od toga da je povoljna. I dalje je na delu nasilje, sprovođeno od istih centara moći, kao u prethodnoj deceniji. U pravu je T. Pančić, moguća je diktatura i u ime većine - osetili smo je itekako na svojoj koži u poslednje dve decenije, izloženi gotovo potpunom jednoumlju globalnog javnog mnenja. Ali, nadu uliva činjenica da, iako još uvek u znatnoj manjini, jačaju glasovi otpora. Možda je to naznaka preokreta odnosa snaga, definitivnog kraja jednog retrogradnog istorijskog projekta koji se maskira floskulama o „modernizaciji“ i „demokratizaciji“? Možda je to ono što izaziva nervozu i bes „proliberalnih elita“, dovodeći do ovakvih socijal-rasističkih ispada?

Polemika o socio-kulturnom rasizmu (3)

Moj odgovor Teofilu Pančiću

Rasista sam, tim se dičim!

Kažu da prozivka retko kada ne stigne na pravu adresu, naročito ako je javna. Oni koji su prozvani najverovatnije će se prepoznati. To se desilo i sa mojim tekstom o socio-kulturnom rasizmu, objavljenom u „Politici“. U nedeljniku „Vreme“ na njega je reagovao jedan od viđenijih predstavnika onog pogleda na svet kojim sam se kritički bavio. Zbog toga se zahvaljujem ovom Specijalisti-Za-Sve-I-Svašta što mi je pomogao da ostvarim osnovnu nameru. Takođe mu se zahvaljujem što je, sasvim svesno i odlučno, na sebe prihvatio osnovnu tezu koju sam dovodio u pitanje. Da, nego šta, postoji prosvećena elita i neprosvećena masa, i tako treba da bude! - grmi on. Nije tačno da u demokratiji svi glasovi/glasači jednako vrede, neki su jednakiji! Zaista treba imati odvažnosti da se ovako otvoreno šalju rasističke poruke, da se beskompromisno bori sa nekim nosećim demokratskim „mitovima“.

Grupa kojoj ovaj Publicista Opšte Prakse pripada sebe vidi kao hrabru manjinu koja je u neprestanom sukobu sa beslovesnom većinom, njenom prošlošću i sadašnjošću. Pogledajmo malo bliže „logiku“ njegovog stava. Zašto je ova većina neprosvećena? Zato što ne deli vrednosti koje publicista smatra demokratskim i, u krajnjem, ne podržava one koje on protežira na javnoj sceni. A zašto ih ne podržava? Zato što je neprosvećena. Ovakvo zaključivanje se u logici (filozofiji) zove petitio principii, i spada u jednu od klasičnih logičkih grešaka. U njenoj osnovi je postuliranje stava koji tek treba dokazati, u našem konkretnom slučaju to je stav „Demokratija, prosvećeni, to smo mi“. Ili, drugim rečima, demokratija je ono što kaže Ujka Sem. Tamo gde nema sile argumenata, dovoljan je argument sile, praćen prividom argumenata. I zaista, ovi samoproklamovani „prosvećeni“ dosledno nastupaju kao lakeji globalnih vladajućih klika koji imaju beskrajno razumevanja i opravdanja za svakakve akte njihovog nasilja. Da li ste čuli da su oni ikada doveli u pitanje bilo koji nalog koji stiže iz Vašingtona ili Brisela? Da li ste čuli da su oni ikada podržali neki akt ili mišljenje iza kojeg stoji većina naših građana, a koji je protivan ovim nalozima? Zato njihova hrabrost i avangardnost na koju se tako žučno pozivaju deluje problematično. Samim tim, njihova prosvećenost. Jer, kako kaže Kant: „Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja”. Za razliku od njih, mi nećemo reći da oni „socio-kulturno-psihološki nisu u stanju da razumeju o čemu se radi“, nećemo se upuštati u te socijal-rasističke ispade. Ali, nećemo reći ni da oni nemaju dovoljno hrabrosti da se služe vlastitim razumom. Nažalost, radi se o jednom drugom, nadasve bizarnom fenomenu – oni imaju previše hrabrosti da se služe tuđim razumom, razumom vladajućih Tutora na globalnom nivou. Ali, nemojmo biti toliko (ne)pravedni. Sigurno nije lako tako hrabro pokazivati vlastitu nezrelost, odsustvo gotovo svake moralne i intelektualne autonomije spram onih najmoćnijih. Ono što se obično krije, ovi bez zazora pokazuju, i to može da pobudi samo divljenje. Nije lako biti samosvesni rasista koji radikalno raskida sa humanističkim i demokratskim „tabuima“ o solidarnosti sa potlačenima, prezrenima i poniženima.

Nije lako živeti među većinom koja nema „temeljna znanja“, npr. o tome da je Kosmet izgubljen još pre deset godina i da tako treba da bude, koja nema „šire vidike“ koji dozvoljavaju da se razume kako je zločin nad par promila jednog naroda akt „genocida“, ili da se shvati da je Haški tribunal ostvarenje božanske pravde na zemlji. Takođe, većine koja vidi nešto sporno u tome što, mudro reče neko, oni koji podižu palate, žive u kolibama, grade puteve, a idu peške, proizvode tone žita, a bivaju gladni. Koji, na kraju, ne glasaju za one koji nikome ne dozvoljavaju da ospori njihovu „Povelju Slobode“. Moguće je da ovi „neprosvećeni“ ne razumeju finese ovog dijalektičkog preokretanja stvari u njihovu suprotnost. Moram da priznam da i meni, donekle upućenom u tajne dijalektike, ipak izmiče krajnji smisao ovih tananih protivrečnosti. Može biti da je to zbog toga što mi nedostaje inicijacija u krug upućenih u tajne političke ezoterije. Ali, možda je reč o sofizmima, kao u slučaju gornjeg petitio principii? Sofistika je od davnina skriveni pratilac dijalektike i lako se brka sa njom. Možda ovi „neprosvećeni“ jednostavno ne nasedaju na sofisterije prodavaca evroatlantske magle? Možda su ipak dovoljno razumni da im se ne može lako prodavati rog za sveću? A na selu ionako sasvim dobro znaju šta kolje njihove kokoške, mnogo bolje nego što mislimo.

Kako god bilo, ovakve pojave pokazuju da su „proliberalne elite“ zadojene resantimanom spram „neprosvećenih masa“. Poznato je da dugotrajna, manje ili više skrivena, mržnja može jednog dana prerasti u otvorenu agresivnost i nasilje, kada „prosvećena manjina“ postane dovoljno jaka da konačno nametne svoju političku volju. Tako se najzad mogu ostvariti snovi ove elite o „gvozdenoj metli“, vešanju na bandere i konačnom rešenju. Ionako je, u odsustvu njenog „punog demokratskog kapaciteta“, kod „neprosvećene većine“ reč samo o matematičkoj (fizičkoj) veličini. A matematičko-fizičke probleme vrlo uspešno su rešavali neki koji su takođe govorili o više ili manje vrednim ljudima, npr. kako istrebiti što veći broj Jevreja u što kraćem roku.

Na kraju, što se tiče Miloševića, on je u jednom susretu sa studentima i profesorima Univerziteta pogodio samu stvar o kojoj je ovde reč: „Mi u Srbiji ne pravimo hijerarhiju i ne pravimo građane prvog, drugog i trećeg reda - nama su svi građani jednaki. Prema tome, vi kao profesori Univerziteta za mene ste potpuno jednaki u političkoj volji kao i svaki seljak širom Srbije ili kao svaki radnik širom Srbije. Ne može vaše mišljenje biti starije od mišljenja radnika ili seljaka niti, moram to da vam kažem, sasvim otvoreno, smatram ovakvu konsultaciju ili ovakav razgovor važnijim od razgovora sa radnicima u nekom preduzeću ili sa seljacima širom Srbije. Svi zajedno, građani Srbije, mogu da odlučuju o svojoj sudbini onako, kako oni većinski smatraju da je ispravno i potrebno za ovu Srbiju“. To je stav koji smatram potpuno istinitim i pravednim. A pošto sam, kao filozof, ljubitelj istine, moram ga podržati. Kao i sve drugo što je Milošević govorio ili radio, ukoliko je u skladu sa istinom i pravdom.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno u nedeljniku "Vreme", 07.02.2008.)

Polemika o socio-kulturnom rasizmu (2)

Reakcija Teofila Pančića na moj tekst

Šta kolje naše kokoške

Diktatorski se može vladati i u ime većine: dovoljno je da većina izabere baš to, mada možda nesvesna konsekvenci

Sigurno ste još tokom devedesetih mnogo puta čuli ono vajkanje: "ma, ko uopšte glasa za ove? Ja ne poznajem nikoga ko glasa za njih, nemoguće je da dobijaju toliko glasova?!" Ovi su, dakako, bili socijalisti i radikali. I tu se ni do danas nije promenilo ništa. Ipak, čudenju nije bilo i nema mesta, te je njegov pravi izvor mogao biti jedino u svojevrsnom (samo)zavaravanju, u kojem je bilo od svega pomalo - od svojevrsne sociokulturne izolovanosti, preko nerazumevanja šire okoline, pa do, bogme, čistog snobizma. Naime, fakat je da (gotovo) svako od nas i te kako poznaje nekoga ko je bio, neretko i ostao, glasač "snaga mraka"... Ovo se možda (vrlo možda) ne odnosi na one koji su bar dve-tri generacije unazad potomci intelektualaca sa Vračarskog brda i najbliže (all najbliže) okoline, ill isto takvih kojima na rodnim kućama hladovinu pravi toranj novosadske Gradske kuće ili Katedrale - all bojim se da je to prilično zanemarljiv procenat Srbalja. Nama ostalima ne treba verovati ako kažemo nešto takvo: naprotiv, dovoljno je da prošaramo po užoj, ill barem široj familiji, pa da se bez problema poprisetimo onolikih srodnika - o komšilucima, kumlucima i ostalome da i ne govorimo - koji su nosali Miloševićevu sliku u novčaniku, ill se kleli u Vojvodu od Opštenarodne odbrane i drustvene samozaštite. Ja, štaviše, dobro poznajem i jednu koja je pred slikom Milošević Slobodana zapadala u neku vrstu jedva prikrivene erotske pomame! Šta ćes, duboke su i zapretane tajne ljudske seksualnosti.

S time sam, dakle, uvek bio načisto: vrlo dobro i intimno sam poznavao onu i onakvu Srbiju koja je veselo hrlila u sopstvenu propast, s pesmom na usnama. To za mene nisu bila nekakva egzotična bića, kao (navodno) za ponekog abonenta "kruga dvojke". Nemojte misliti da mi je zbog toga bilo lakše; ma kakvi, to je samo uvećavalo moje očajanje i frustraciju. Ima li, uostalom, ičega težeg od toga kad gledaš kako bliski i dragi ljudi u višegodišnjem kontinuitetu prave budale od sebe - jer socio-kulturno-psihološki nisu u stanju da razumeju o čemu se radi, tj. šta je to što j... naše kokoške - i još kolateralno ojađuju i tebe, sve želeći ti dobro?! To je bila ta tužna priča o intimnoj i dragoj, a tako temeljno zarozanoj i zapuštenoj Srbiji, zemlji koja već dve decenije izvršava samoubistvo na rate, i čijem se samomrcvarenju ne nazire kraj (ali mu se sluti ishod).

Ono što mi je bilo mnogo misterioznije je nešto drugo: kako se, zaboga, oseća politički akter za kojeg mahom glasaju oni koji manje znaju i manje razumeju? Kako je to biti onaj koji uvek pobeđuje među najmanje prosvećenima, a čiji glasački procenti rapidno opadaju u obrazovanijim (pa 'ajde, i urbanijim) slojevima stanovništva? Mislim, za mene bi to bilo prilično obespokojavajuće; da li to znači da je problem u meni, da sam žrtva sopstvenog, možda nedovoljno osveštenog elitizma? Možda. Ali, malko teže. "Elitizmu", uostalom, možeš pronaći hiljadu mana, ali nije on uništitelj ove zemlje: sve što je Srbija sebi (i drugima) nažao učinila u ovih dve decenije, učinila je pod prevlašću populizma, pod dominacijom krvavih demagoga koji su se udvarali "narodnim masama", znalački podilazeći lenjosti ljudskog uma, koji se lako začauri u kobnoj skučenosti, ako ga ništa u svetu koji ga okružuje ne podstiče na širenje i promenu. Prostaštvo, ne zaboravimo, nije ničija urođena osobina: ono se stiče. Kako? Tako što se odrasta u okruženju koje permanentno povlađuje najgorim ljudskim slabostima, od moralnih do intelektualnih.

U javnosti se tu i tamo pokuša zapatiti poneki slabašni proplamsaj odavno neophodne diskusije na ovu temu, obično kada neki od veoma retkih "javnih" intelektualaca koji eksplicitno politički podržavaju one-za-koje-ne-znamo-ko-za-njih-glasa optuži svoje oponente za neki strašan "elitistički" greh; evo, recimo, Mario Kalik, profesor filozofije i javni ljubitelj Milosevića i ekipe, optužuje u Politici (29. 1. 2008) dobar deo ovdašnjih proliberalnih elita za "sociokulturni rasizam" prema glasačima "starog režima"; a to će reći pre svega prema "starima, neobrazovanima i ruralnima", koji da su iz njihove perspektive nešto kao "niža rasa" koju bi bilo najbolje nekako onemogućiti da glasa...

Glavnina Kalikovog teksta, nažalost, spada u domen fantazije, all svejedno može poslužiti kao povod za razmatranje nekih "osetljivih" stvari. Razume se da niko ozbiljan ne dovodi u pitanje opšte glasačko pravo, i načelo da prosta matematička većina, na koncu, presudno oblikuje izgled jednog društva. Ne postoji način da se vlada u ime manjine, a da to ne bude neka forma diktature ill "vanrednog stanja". Ovo, međutim, ne znači da se ne može vladati diktatorski i u ime većine: dovoljno je da većina izabere baš to (mada mozda i nesvesna konsekvenci). Treba li da navodim primere, istorijske i recentne? Ključno je pitanje, dakle, ima li u jednom društvu većine koja će podržati demokratske vrednosti, ili je nema? Tamo gde je odgovor potvrdan, vidite prosperitet. Tamo gde je negativan, vidite haos, bedu, truljenje, etničke i verske ratove etc. E, zato je - a ne zarad nekog snoberaja, kojeg nije da nema - uvek bolje i korisnije da društvo vode oni koje su izabrali pretežno oni prosvećeniji, "pismeniji", oni temeljnijih znanja i širih vidika. To je naprosto provereno zdravije za sve, čak i za one koji glasaju drugačije. Drugim rečima: neistina je da u demokratiji svaki glas jednako vredi - ne, u demokratiji se samo svaki glas jednako broji!

Teofil Pančić, objavljeno u nedeljniku "Vreme", 31.01.2008.

Polemika o socio-kulturnom rasizmu (1)

Socio-kulturni rasizam u Srbiji

Kada je život ispražnjen od svake vrednosti sem one da se u borbi preživi, zaista je prirodno što se u našoj svesti pojavljuju oni Drugi, koji ugrožavaju naš životni prostor

Klasno raslojavanje društva, kao posledica tzv. tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, neminovno se odražava i u svesti društvenih aktera. Mahnito društveno raslojavanje dovodi do erozije nekadašnje egalitarističke svesti. Društvo se više ne doživljava kao zajednica radnih ljudi koji sa jednakim pravima učestvuju u njegovoj izgradnji, već kao arena u kojoj se odvija borba za opstanak i u kojoj je „prirodno“ da nemaju svi jednaka prava. Naturalističke metafore široko prodiru u javni govor, razarajući političku zajednicu i jačajući pretpolitičko stanje u kome je čovek čoveku vuk, a ne najviše biće, i u kome vlada borba svih protiv svih, a ne solidarnost. Kada život postane vrhunski zakon, ispražnjen od svake vrednosti sem one da se u borbi za život preživi, zaista je prirodno što se u našoj svesti pojavljuju oni Drugi, oni koji ugrožavaju naš životni prostor i protiv kojih se, samim tim, moramo boriti. Oni su pretnja za naš opstanak, za nesmetano ispoljavanje naše životne energije, i stoga njihova prava deluju sumnjivo. Prema njima se odnosimo sa prezirom ili, najčešće, sa gađenjem. Time su na društvenoj sceni rasizmu širom otvorena vrata. Ovaj rasizam prikriven je vatrenim polemikama koje s vremena na vreme dominiraju u našoj javnosti, u skladu sa dnevno-političkim potrebama ove ili one grupacije, i u kojima se ta pojava vezuje isključivo za pitanje odnosa prema drugim rasama. Rasizam je, međutim, pojava u kojoj se neke društvene grupe tretiraju jednostavno kao niža prirodna vrsta (rasa), kao skupine podljudskih jedinki, bez obzira da li je reč o drugoj rasi ili drugoj klasi. Tako se može govoriti o svojevrsnom socio-kulturnom rasizmu, i o njemu je ovde reč. U ovom obliku on je daleko prisutniji od onog na koji nam se napadno skreće pažnja i, naizgled paradoksalno, počinje upravo od društvenog miljea koje se bučno zalaže protiv diskriminacije, rasizma i fašizma. A s obzirom da je prećutan, i da se intenzivno širi, problem je utoliko veći, i zato ga valja razotkriti.

Ovaj rasizam valja se po Internet forumima i blogovima onih koji sebe vide kao avangardu modernizacije, u njihovim novinama i javnim nastupima. On izbija na površinu kada jedan poznati režiser sebi dozvoli da slikovito opisuje (ne)ljudski izgled pristalica drugačijih političkih stavova, ili kada se određene novine pune slikama starih ljudi, takođe pristalica drugačije politike, na čijim licima se vidi patnja, a čija je neskrivena poruka „vidi ove na šta liče“. U celini uzev, oni koji više nisu u punoj životnoj snazi, oni koji nemaju fakultetsku diplomu, i oni koji su se zadesili da ne žive u gradu, bivaju obeleženi kao niža rasa prema kojoj se treba odnositi sa mržnjom i gnušanjem. Naspram starih, neobrazovanih i ruralnih stoje horde mladih, obrazovanih i urbanih koji ove prve vide kao prepreku u borbi za opstanak, sa kojom se treba na ovaj ili onaj način obračunati. Politička volja prvih, takvih kakvi „po prirodi“ jesu, ne može biti legitimna i njihovo pravo glasa je stoga krajnje upitno. Iza zaglušujuće vike o „modernizaciji“ i „demokratizaciji“ krije se tako njihova suprotnost, retrogradni socio-kulturni rasizam koji deli građane na one prvog i one drugog reda. Najveću bizarnost u svemu predstavlja činjenica da se ne retko ove snage, u stanju potpune političke konfuzije, sebi ili drugima čine kao „levičarske“?!

Da ovaj sindrom sve više uzima maha, pokazuje žalosni performans koji su na Trgu Rerpublike organizovale neke studentske i omladinske organizacije, sa ciljem da motivišu mlade da u što većem broju izađu na izbore. U opscenoj predstavi mogli smo videti kako studenti, preobučeni u penzionere i seljane, sprečavaju mlade da dođu do glasačkih kutija. Krajnja poenta izražena je na poleđini propagandnog letka: „Da li ti želiš da o tvojoj budućnosti presuđuju oni kojima je svejedno u kakvoj ćemo zemlji da živimo u narednih 5 godina? Oni koji su ionako najbolje godine već proživeli!“ U osnovi ove nastrane logike stoji uverenje da je starima svejedno, jer su ionako pri kraju života (možemo se pitati zašto uopšte žive kada su „najbolje godine već proživeli“), da je seljanima takođe svejedno, jer ionako ne žive u „pravoj“ životnoj sredini (urbanoj), i da je neobrazovanima svejedno, jer ne mogu, kao takvi, osetiti blagodeti savremenog života koji se zasniva na obrazovanju. Sve u svemu, nejasno je zašto uopšte postoje, a naročito zašto imaju pravo da glasaju.

Ovi simptomi društvene patologije koji bujaju na talasu aktuelne tranzicije svedočanstvo su tragičnog sloma nekadašnjih društvenih ideala. Dok su mladi i obrazovani nekada isticali vrednosti socijalne pravde, danas su dominantne socijalna diskriminacija i segregacija, a društvenu solidarnost sa prezrenima i poniženima zamenio je resantiman spram njih. Nekada su se vodile borbe za drugačiji, bolji svet, danas se iscrpljujemo u borbi za opstanak u ovom svetu, imajući pred sobom belu šengensku vizu kao ispunjenje najviših ideala. U suludoj trci ka tom cilju devastirane su univerzalne vrednosti ljudske emancipacije. Umesto da konačno zakoračimo u carstvo slobode, vratili smo se nazad u varvarstvo klasne eksploatacije i socijalnog rasizma.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno, uz neke izmene, u "Politici", 29.01.2008)

Intelektualci i tranzicija

Intelektualci u službi kapitalizma

Današnji intelektualci uglavnom služe kao obični serviseri vladajućeg poretka, promoteri dominantne liberalne ideologije

Ovdašnja restauracija kapitalizma, odnosno eufemistički nazvana „tranzicija“ iz socijalizma u kapitalizam, neminovno je zahvatila i intelektualce kao posebnu društvenu grupu. Nekadašnja „kritika svega postojećeg“ ustuknula je pred apologetikom kapitalističke Realnosti. To je vidljivo i u tematskom bloku „Politike“ posvećenom „tranziciji“ u našoj zemlji. Uprkos tome što smo ponovo mogli da čujemo za gotovo zaboravljenu reč „kapitalizam“ (doskora se govorilo samo o „građanskom društvu“), akcenat je stavljen na njegovu afirmaciju, ne na temeljno kritičko ispitivanje. Čak i ako se dozvoli da kapitalizam nije „najbolji od svih mogućih (društvenih) svetova“, granica kritike je u konstataciji da je on ipak najmanje loš od svih mogućih svetova. Kapitalizam se može tu i tamo popravljati („reformisati“), ali se ne treba ili čak ne može radikalno menjati (revolucionisati). Od novinara, preko „istraživača javnog mnenja“ i menadžera za „ljudske resurse“, pa do „eksperata“ iz oblasti društvenih nauka, svi se slažu u jednom - kapitalizam nema alternativu! Satanizacija socijalizma je, naravno, jedno od osnovnih ideoloških oružja - govori se o „čistilištu“ kroz koje moramo da prođemo da bismo iz socijalističkog „pakla“ stigli u kapitalistički „raj“, drugim rečima, da bismo iz „mračne“ socijalističke prošlosti zakoračili u „svetlu“ kapitalističku budućnost. Tu je i odveć prežvakana priča o socijalizmu kao zemlji Dembeliji. Sve to začinjeno socijal-darvinističkom retorikom o „dobitnicima“ i „gubitnicima“ u „tranzicionoj“ borbi za opstanak. Iz ljudskog sveta vratili smo se natrag u životinjsko carstvo. Ili čak u anorgansku prirodu - u kapitalističkom novogovoru čovek je „resurs“, sveden na prirodnu sirovinu, puki materijal. Što je materijal elastičniji, odnosno prilagodljiviji kapitalističkoj Realnosti, to bolje! Prepreku u tom procesu adaptacije na nove uslove životne sredine predstavljaju „prevaziđeni načini razmišljanja“, zaostali iz one „mračne“ socijalističke prošlosti. Zato su profesori Univerziteta tu da nam unaprede „nedovoljno razvijenu svest“ o (novoj) Realnosti. Tako nas profesorka psihologije savetuje da, umesto da pružamo otpor, bez oklevanja prihvatimo gubitak posla kao životnu šansu, i time demonstriramo „ličnu odgovornost“. Profesor sociologije nam poručuje da moramo da shvatimo da ono što je (do juče) bilo naše, recimo preduzeća, jednostavno više nije naše, i tačka! Profesor politikologije lamentira nad „nedovršenom demokratizacijom“; demokratija se, po njemu, sastoji u tome da o „gubitnicima“ „brine“ Njegovo Veličanstvo Slobodno Tržište. Njihovo pravo glasa, međutim, predstavlja prepreku na tom putu, pa je država prinuđena da sa takvima pravi kompromis. Ne možemo ovde da ne osetimo žal za idiličnim „demokratskim“ vremenima kada nije postojalo opšte pravo glasa. Zato bi rešenje ovog problema „nedovoljne demokratizacije“ moglo da bude ponovno uvođenje imovinskih cenzusa, da lepo glasaju samo onih 15 odsto za koje se kaže da shvataju o čemu se u našem društvu radi i znaju da zaštite sopstvene interese. Bahati „realizam“, ali i apsurdnost, koji izbijaju iz svih navedenih stavova, više su nego očigledni. Pri tome, naročito je upadljiva hipokrizija – reč je, naime, o profesorima državnog Univerziteta, ujedinjenim u atacima na tekovine (socijalne) države. Oni koji su ceo radni vek proveli u okrilju jedne državne institucije bez imalo obraza dele lekcije onima koji su „provodili ceo radni vek na istim radnim mestima i verovali da će tako dočekati penziju“?!

Od Sokrata do Sartra lik intelektualca nezamisliv je bez kritičkog stava spram dominantnih društvenih praksi. Istinski intelektualac derealizuje realnost, već samim tim što pokazuje da je svaka stvarnost stvorena, pa i promenljiva. Time ona gubi mistični status apsolutne činjenice koja parališe sposobnost kritičkog mišljenja. U ovom konkretnom slučaju to znači tragati za uzrocima nesumnjivo teške ekonomske situacije; oni se možda mogu naći ekonomskom i ratnom nasilju spram naše države tokom 90-tih godina, ali i nakon toga, u bezobzirnoj pljački društvene i državne imovine, sprovedenoj tokom privatizacije. Većina preduzeća u kojima postoje problemi realizacije imala su uspešno poslovanje pre ovih procesa. Današnja situacija je, dakle, proizvod određenih istorijskih okolnosti. Intelektualci su dužni da o njima reflektuju; oni treba da podrede postojeću realnost imperativima slobode, istine i pravde, a ne te imperative diktatu postojeće realnosti. Oni ukazuju da (treba da) postoji sloboda od tržišta, ili bar mimo njega, da istina nije tek odraz postojećeg stanja, i da postoje i socijalna, a ne samo politička, prava. Nažalost, videli smo da ogromnu većinu intelektualaca čine glasnogovornici kapitalističkog fakticiteta. Danas je, recimo, državni Univerzitet jedna od najizrazitijih poluga postojećeg poretka, njegov udarni ideološki aparat. Nekada buntovan i subverzivan, danas ućutkan - glas diže samo kada se treba suprotstaviti i najmanjim naznakama promene statusa quo. I za to je dobro plaćen, većinom parama onih „izgubljenih u tranziciji“, koji „ne znaju sopstvene interese“. Za te pare, razno-razni „eksperti“ koji nam stižu sa Univerziteta prodaju svoje usluge tako što pomažu „gubitnicima tranzicije“ da „razviju“ svest, odnosno artikulišu svoje društvene interese. Pa im interes vladajućih predstavljaju kao njihov sopstveni interes. To je temeljni efekt ideologije; ovi intelektualci služe kao obični serviseri vladajućeg poretka, promoteri dominantne liberalne ideologije. Nasuprot njima, istinski intelektualci kritički seciraju postojeće stanje i njegovu ideologiju, razvejavaju ideološke magle u kojima vlada (kon)fuzija između interesa vladajućih i interesa potčinjenih. Takva intelektualna avangarda tek treba da se pojavi.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno, uz neke izmene, u "Politici", 15.11.2007)

Bauk Osme sednice

(Zlo)duh u raznim oblicima

Nije sporno podsećanje na Osmu sednicu, sporni su metodi koji se koriste kao legitimni u njenom tumačenju

Ovih dana svedoci smo naročitog političkog egzorcizma na našoj javnoj sceni. Povodom dvadeset godina od održavanja Osme sednice CK SK Srbije imali smo prilike da vidimo koje se metode upotrebljavaju u njenom tumačenju. Razni (samo)zvani interpretatori ogledali su se u veštini isterivanja bauka „Miloševićeve“ politike iz našeg bića i mišljenja. Trudili su se da nam ožive sećanje na 90-te godine, kada je vođena herojska borba protiv zloduha koji je iz boce izašao baš na Osmoj sednici. Da slučajno ne bismo zaboravili, podsetili su nas da je ON kriv (između svega ostalog strašnog što nam se desilo) za fizičku likvidaciju političkih protivnika, suzbijanje opozicionih medija i ugrožavanje prava nacionalnih manjina. Činjenice da je u tom periodu više ubijeno funkcionera vlasti od predstavnika opozicije, da je bilo daleko više opozicionih medija od vladinih, i da je Srbija jedina zemlja bivše Jugoslavije koja je sačuvala multietnički sastav stanovništva, samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Naime, mora biti da je ON ubijao i „svoje“, kako bi za to optužio političke protivnike (videti takođe bombardovanje RTS-a), kao što mora biti da su opozicioni mediji i multietničnost bili samo maska kojom je manipulisao zarad održanja na vlasti. Kao što su maske bile njegov „komunizam“, odnosno „nacionalizam“. „Zapravo, on nije mario ni za jedno od ovih opredeljenja, samo je gledao da mu posluže na učvršćenju i održanju vlasti“ (Vaso Milinčević, Politika, 16.09.2007) „U tome je imao izdašnu pomoć supruge Mire Marković, takođe patološki opsednute vlašću“ (isto). Od Miloševića je gora jedino njegova supruga; zajedno su činili zločinački par koji je od rane mladosti sanjao dijabolične snove o neograničenoj vlasti. Da je nesumnjivo reč o đavoljskoj raboti potvrđuje jedan novinar - Milošević, po njemu, liči na „šegrta koji je ušao u đavoljsku radionicu“ i kome se svidelo ono što je tamo video (Milan Milošević, emisija „Oko“, RTS 26.09.2007). A medicinsku dijagnozu ovog fenomena dobili smo od jednog publiciste: Milošević je zapravo bolovao od „autističnog psihopatskog poremećaja“ koji ima genetsku osnovu (Đorđe Jončić, Politika, 27.09.2007) Sada nam postaje jasno otkuda prekopavanje po porodičnom stablu Miloševića i njegove supruge.

Kada smo već kod psiho(pato)logije, treba reći da ovakvi metodi tumačenja pokazuju osobine paranoje. U paranoičnom sistemu mišljenja čitava, inače složena stvarnost, redukovana je na delovanje jednog principa. U ovom slučaju, brojni politički, društveni, kulturološki, pa i (socijalno)psihički faktori koji deluju u jednoj istorijskoj situaciji, svedeni su samo na jedan - navodno bolesne ličnosti jednog bračnog para. Nije Milošević bio predstavnik jedne politike, već je jedna politika bila izraz Miloševićeve ličnosti. Otuda neprestana personalizacija i psihologizacija svih društvenih fenomena – umesto da se u njima traži delovanje objektivnijih struktura, oni se predstavljaju kao puke manifestacije jednog individualnog (zlo)duha. Svi smo bili svedoci, a mnogi i učesnici kolektivne paranoje u pogledu Miloševića. Ona se nastavlja i nakon njegove smrti, u ovakvim tumačenjima istorijskih događaja, u fantazmima da smo mi i sedam godina nakon njegovog odlaska s vlasti tu gde jesmo (a nismo tamo gde bi trebalo da budemo) zbog Miloševića. On je krivac za sve, čak i ako je uradio nešto pozitivno, to je samo privid koji prikriva onu suštinu, njegovu „zločinačku“ prirodu i istu takvu politiku. Zato je paranoični sistem logički savršen, svaka kontraevidencija biva objašnjena upravo kao delovanje te suštine. Kao (zlo)duh on se pojavljuje u raznim oblicima, u liku NATO bombardera ili vojnika Armije BiH koji raznose telo rođake jednog novinara. A protiv takvog bića su, naravno, sva sredstva dozvoljena, od nekrofilnog performansa povodom njegove sahrane, do slikanja s glogovim kolcem na njegovom grobu. U ovome su učestvovali upravo oni koji sebe smatraju modernim, koji valjda kao takvi ne veruju u vampire i veštice.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno, uz neke izmene, u "Politici", 2.10.2007.)

Polemika o levici i patriotizmu (4)

Moj drugi odgovor prof. Kuljiću:

O levom karakteru patriotizma

Povodom teksta „Ni Tucović, ni Čavez”

Profesor. Kuljić voli da kaže da se njegova pozicija sastoji u kritici kapitalizma i kritici nacionalizma. Međutim, izuzimajući odličan tekst „Skandalizovati nejednakosti” („Politika”, 11. maj ), njegovo delo u poslednje vreme karakteriše isključivo ova druga kritika. Pri tome, glavni predmet kritike je ono što on smatra nacionalizmom kod „malih” naroda; nacionalizam „velikih” se spominje uzgred, više kao izgovor.

U ovakvim istorijsko-teorijskim analizama, koje nisu bez praktičnih, političkih učinaka, naglasak je često odlučujuća stvar. Može se reći da je kod profesora Kuljića naglasak takav da kritika kapitalizma, koji danas nastupa sa „transnacionalnih” pozicija, ostaje potpuno u drugom planu, štaviše, u obračunu sa „nacionalizmom” „malih” koriste se obrasci koje i „transnacionalni” kapitalizam „velikih” izdašno upotrebljava. Kada se kaže da „kod ′manjih′ naroda otpor konzervativnom isticanju apsolutnog prioriteta nacionalnog ima viši moralni značaj nego što to ima isti čin kod ′velikih′ naroda”, i da su za „ratni sukob” na prostoru bivše Jugoslavije „ipak odgovorniji domaći od stranih subjekata”, poruka je jasna – imperijalizam može mirno da nastavi da obavlja svoj posao, jer naspram sebe ima ovakvu „levicu”. Ovakva (kon)fuzija levice i dominantnog ideološkog pogleda koji stiže iz krugova kapitalističkih elita pobuđuje naravno sumnju. Ona se ne može odagnati lažnim pozivanjem na autoritete poput Marksa, Tucovića ili Čaveza („Ni Tucović, ni Čavez”, „Politika”, 5. jul) koji se navodno bitno razlikuje od Miloševića. Marks je govorio o radničkoj klasi u velikim kapitalističkim zemljama, i opasnosti od njenog potčinjavanja nacionalizmu imperijalističke buržoazije, dok sam ja govorio upravo o patriotizmu „malih” koji se suprotstavlja ovom imperijalističkom nacionalizmu „velikih”. Za njih je nacionalno oslobođenje uslov klasnog oslobođenja, ove dve stvari nisu potpuno odvojene; ne znam ni za jednu koloniju ili protektorat u kojima se razvijaju obrisi socijalističkog poretka. Takođe, Lenjin otvoreno govori da je odbrana otadžbine dopuštena u borbi protiv ugnjetavača, odnosno u ratu protiv imperijalističkih velikih sila. Tucović je kritikovao kolonijalnu politiku Austro-Ugarske ispoljenu u aneksiji Bosne i Hercegovine i poginuo je braneći svoju zemlju. Milošević se nije oborio na imperijalizam tek u Hagu, on se našao u Hagu zato što se prethodno oborio na imperijalizam. Suđenje u Hagu je trebalo da ovaj otpor „pravno” sankcioniše, da pruži legitimitet kažnjavanju onih koji se usude da pružaju otpor. Ne mogavši da izađu na kraj s Miloševićem, on je ubijen, slično mnogim ranijim borcima za slobodu.

Imajući sve ovo u vidu postaje jasan, inače, sporan stav da „posmatranje vlastite nacije ili države kao jedine ili kao glavne žrtve uvek smanjuje realističnost procene”. Njegova poenta je da „realističnim” učini posmatranje vlastite (srpske) nacije i države kao jedinih ili glavnih krivaca za sve ono tragično što nam se desilo. To je osnovna teza helsinške „levice”. Svojom podrškom predsednikovom gestu, profesor Kuljić daje svoj doprinos „denacifikaciji” Srbije. Ovakav postupak ne može imati levi karakter jer ne da ne dovodi u pitanje ideološku konstrukciju koju kapitalistički moćnici nameću, već je direktno preuzima i time konzervira. Zato je on konzervativan, na liniji liberalne ideologije, a ne leve kritike te ideologije.

Levica je kod nas u teškim iskušenjima. Ona nisu samo posledica objektivnog postojanja moćnog protivnika, već i konfuzije koja vlada u izvesnim krugovima koji se deklarišu kao levičarski. Jedna od najtežih je nerazumevanje levog, emancipatorskog karaktera nacionalnog identiteta kod „malih” naroda. Oslanjajući se upravo na tekst „Skandalizovati nejednakosti”, možemo reći da je „važna osnova tranzicijske tople zajednice nadanja” ne samo „satanizacija socijalizma kao mračne prošlosti”, već i satanizacija „nacionalizma” kao mračne prošlosti. Neprestano nam se ispira mozak izjavom da „Srbija mora da ostavi iza sebe svoju nacionalističku prošlost i okrene se evropskoj budućnosti”. Usudio bih se reći da levica kod nas nema šansi ukoliko ne poljulja aktuelnu dogmu o „nacionalizmu” kao mračnoj prošlosti.

Mario Kalik, diplomirani filozof, Beograd

(objavljeno u "Politici", 10.07.2007)

Polemika o levici i patriotizmu (3)

Odgovor prof. Kuljića na moj komentar:

Ni Tucović, ni Čavez

Povodom teksta „Ideološka konstrukcija”

U prilogu M. Kalika „Ideološka konstrukcija” („Politika” 3. jul) spore se neke teze iz mog priloga „Izvinjenje kao moralna toljaga” („Politika” 28. jun). Sažeto ću odgovoriti na tri glavna prigovora. (1) Pominjanje B. Tadića uz ime V. Branta može samo paranoidnom ili bar visoko senzibilnom „patriotskom” mišljenju zazvučati kao izjednačavanje Srbije sa Trećim Rajhom. Ni govora o tome. Zar nije dovoljan dokaz za to što sam nedvosmisleno zaključio da svi treba svima da se izvinjavaju. U Varšavi 1970. niko nije ni pomišljao na uzajamno izvinjenje.

(2) Jednostrana je Kalikova ocena da je Jugoslaviju razbio međunarodni imperijalizam. Koliko god bilo složeno međudelovanje unutrašnjih i međunarodnih činilaca u ovom procesu, za ratni sukob su ipak odgovorniji domaći od stranih subjekata. Na Vukovaru se nisu tukli rendžeri nego Srbi i Hrvati, a u Srebrenicu nisu ušli stranci nego domaći „oslobodioci” pod kokardama. Moramo biti svesni okolnosti da posmatranje vlastite nacije ili države kao jedine ili kao glavne žrtve uvek smanjuje realističnost procene, uzbuđuje i vodi lagodnom domišljanju, a ne samorefleksivnom kritičkom promišljanju.

(3) Ne manje je sporna teza da danas odbrana nacije „ima levi karakter”. Još od K. Marksa prioritet levice nije nacionalni nego klasni interes, premda je levica u prošlosti, (a i danas) taktički koristila nacionalna osećanja u borbi protiv raznih imperijalizama i kolonijalizama. Odnos levice i nacionalizma je zamršen i višestruko oposredovan. Ipak, za razliku od liberalizma i konzervatizma, savez levice i nacionalizma jeste neprincipijelna koalicija. Doslednoj levici nacionalizam nikada nije bio strateški cilj, mnogim liberalima i konzervativcima jeste. Štaviše, levica je neretko prednjačila u kritici vlastitog nacionalizma i u tome je razlika između D. Tucovića i S. Miloševića. U tom smislu jeste nategnuto i Kalikovo poređenje Miloševića sa politikom H. Čaveza. Prvi se oslanjao na ratne profitere i tajkune, zalagao za „švedski socijalizam”, i tek se u Hagu oborio na imperijalizam. Drugi suzbija krupni kapital, brani latinoameričku sirotinju i dosledno se opire SAD. Prvi je prkosio svetu lišen međunarodnog oslonca, drugi se opire imperijalizmu, ali uz širi oslonac suseda. Prvi je delovao stameno, rečito i naizgled logički neoborivo, ali je vodio improvizovanu unutrašnju i hazardnu spoljnu politiku. Drugi deluje razuzdano, ali izgleda da nije neproračunat. Prvi je viđen kao neprijatelj kod skoro svih susednih nacija (sarađivao je sa krajnjom desnicom i izričito rekao da najviše poštuje Šešelja), drugi nalazi saveznike u srodnoj levici. Zbog napred rečenog pravdanje Miloševića Čavezom jeste ustvari „odbrambena agresija” koja se trudi da normalizuje spoj polarnih suprotnosti: nacionalizma i levice. Ovo zalaganje čak je blisko „revoluciji zdesna” kojom se na neki način rasterećuju od odgovornosti za rat i svi drugi u Srbiji koji su 1990-ih normalizovali nacionalizam (SRS, SPO, DS, DSS).

U prilogu mog oponenta nejasna je i upotreba rastegljivog pojma patriotizam. Treba jasno razdvojiti patriotizam od nacionalizma. Kritički, a ne slepi patriotizam jeste protivotrov nacionalizmu, ali može biti i opasan mit. Retko je patriotizam bio lišen nacionalizma, češće je bio fasada raznih isključivosti. Treba uvek u svakoj konkretnoj situaciji pažljivo pratiti procese nacionalizovanja patriotizma. Nije pitanje ima li čistog patriotizma, nego da li je ova vrsta lojalnosti vlastitoj državi i narodu nadmoćna nad nacionalizmom? Dakle, radi se o odmerenom određenju prioriteta unutar patriotske lojalnosti, a ne o potpunom isključenju nacionalnog osećanja iz patriotizma. Koliko god naš prostor negovao osobeno shvatanje nacije, o nekim univerzalnim kriterijima mora se voditi računa.

Levica se mora razdvojiti od nacionalizma. Za one koji su lojalni poreklu, demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. Šovinizam i imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće za pravdanje nacionalizma kod levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice.

Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

(objavljeno u "Politici", 05.07.2007)

Polemika o levici i patriotizmu (2)

Moj prvi odgovor na tekst prof. Kuljića:

Ideološka konstrukcija

Povodom teksta „Izvinjenje kao moralna toljaga” („Politika”, 28. 06.)

Profesor Kuljić završava svoj tekst „Izvinjenje kao moralna toljaga” stavom da će predsednik Tadić „verovatno biti pamćen kao balkanski Vili Brant”. I zaista, mnogi već dugo očekuju da se pojavi „balkanski Vili Brant”, počev od jednog dela domaćeg javnog mnenja, preko većinskog mnenja u susednim državama, do mnenja zapadne političke elite. Ovo mnjenje je imalo i još uvek ima dominantnu ulogu u tumačenju ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Imajući u vidu analogiju sa nekadašnjom Nemačkom, koja se neretko koristi u ovom diskursu, raspored uloga je sledeći: Slobodan Milošević je bio „balkanski Hitler” koji je, nalik svom istorijskom prethodniku, „vodio imperijalističke ratove na Balkanu”; Srbija kojom je vladao trebalo je da postane „Velika Srbija”, kao što smo nekada imali „Veliki Treći Rajh”; Srebrenica je „pandan Aušvicu”, a Haški tribunal „Nirnberškom sudu”. Bombardovanje SRJ dobija unutar ove slike svoj smisao, ono odgovara savezničkom bombardovanju nemačkih gradova. U skladu s ovakvom slikom, logično je i da neko bude Vili Brant; njegovu ulogu preuzeo je aktuelni predsednik Srbije, kome je inače cilj da „Srbija ne liči na nekadašnju”.

Prosvetiteljski postupak, vođen zahtevom za istinom/znanjem, razotkriva ovu dominantnu sliku kao ideološku konstrukciju. On kaže da je ovakva dominantna predstava o tragičnim događajima iz 90-tih godina izraz dominacije liberalno-kapitalističkih centara planetarne moći, koji su i glavni uzročnici poslednjih ratova. Vladajuća ideologija je ideologija vladajuće klase. Prvobitni zločin, onaj koji dovodi do rata, koji je uslov mogućnosti potonjih ratnih zločina, jeste zločin protiv mira, i za njega su odgovorne zapadne sile. Svojim delovanjem one su dovele do ratnog ishoda jugoslovenske krize koji nije bio „istorijska nužnost”. Ideologija treba da legitimiše ovakvo delovanje tako što će odgovornim za rat učiniti onoga koji je zapravo prva i neposredna žrtva tog rata, a to su vlast, država i narod koji su se suprotstavili razbijanju Jugoslavije. Nakon pada Berlinskog zida, postojanje jake, nezavisne države kakva je bila bivša Jugoslavija, bilo kao SFRJ ili SRJ, predstavljalo je smetnju prodoru pljačkaškog divljeg kapitalizma na Istok. Odbrana nacije tada ima levi karakter, što je inače slučaj u revolucionarnim kretanjima „malih” naroda, u kojima dolazi do plodotvorne sinteze nacionalnog i socijalnog oslobođenja. „Otadžbina ili smrt” lozinka je latinoameričkih revolucija koja danas ponovo dobija na snazi u Čavezovoj pojavi. Deo tog nasleđa može se iščitati u borbi srpskog naroda i države za nacionalni suverenitet i dostojanstvo tokom 90-tih godina, naspram agresivne invazije transnacionalnih korporacija i organizacija koje su zapravo instrumenti imperijalističkog nacionalizma SAD-a i evropskih sila. Liberalna ideologija ovih sila napada otpor „malih” kao „totalitarizam”, komunistički ili fašistički, uglavnom bez ikakve razlike. U slučaju „Miloševićeve” vlasti govorilo se o jednom i drugom, po potrebi. Patriotizam onih koji su sledili tu politiku ideološki se napadao kao „velikosrpski nacionalizam”, odnosno šovinizam. A trebalo je da prikrije istinski šovinizam „velikih” koji i danas „brani” svoje nacionalne interese desetinama hiljada kilometara daleko od granica svoje države. U tu svrhu poslužila je ona analogija sa nacističkom Nemačkom, vešto plasirana kroz dominantne medije, tako da većinsko javno mnjenje na Zapadu, a dobrim delom i kod nas, i dalje deli taj stav prema prirodi ratova u bivšoj Jugoslaviji. Uprkos tome što analogiju daleko pre treba tražiti u postupanju onih koji, nalik Hitlerovoj Nemačkoj, ne poštuju međunarodno pravo i vode imperijalističke ratove po čitavom svetu. Kao i tada, materijalni resursi su u osnovi svega.

Mario Kalik, diplomirani filozof, Beograd

(objavljeno u "Politici", 03.07.2007)

Polemika o levici i patriotizmu (1)

Povodom izvinjenja predsednika Srbije Borisa Tadića hrvatskom narodu, prof. Todor Kuljić napisao je tekst za "Politiku" sa kojim je započela ova polemika.

Izvinjenje kao moralna toljaga

Ko prvi počne sa izvinjenjima ostaće u moralnopolitičkom preimućstvu

Kod svakog izvinjenja oslobađamo se stida, ali i krivice. Stid je teže preraditi od krivice jer se, spontano ili sračunato, stid može lako preusmeriti u agresiju. Izvinjenje političara je prilično redak oblik službene samorefleksije i empatije (viđenja stvari iz perspektive drugog). Vili Brant je prvi klekao u Varšavi na mestu gde je bio geto 1970, ali tek nakon što su mladi nemački levičari prelomne 1968. godine počeli da prozivaju svoje roditelje zbog njihove fašističke prošlosti: „Gde si bio, šta si radio, koga si ubio”? Nasuprot levičarima, konzervativci svuda upozoravaju da javno izvinjenje pretvara krivicu za zločin u teret i nacionalnu sramotu. Na prvi pogled, samo su konzervativci budni, tj. samo oni izgledaju akutno svesni toga da se kod izvinjenja može preterati s kajanjem i priznavanjem. Utisak se menja kada se uoči da je kod njih važnija računica, tj. bojazan da ne izgube podršku birača nacionalista, nego što je kalkulacija vidljiva kod onih koji se javno izvinjavaju. Štaviše, ovi drugi danas trpe svakako veći rizik u atmosferi normalizovanog nacionalizma. Malo je ako se kaže da danas na zapadnom Balkanu nema mesta bojazni da se može preterati u javnom izvinjavanju. Treba otići korak dalje i usprotiviti se onima koji sećanje na masovne zločine vlastite nacije nastoje da pretvore u stvar lične savesti i prepuste ih pravosuđu. A nakon toga tobože treba samo podvući crtu i dalje spokojno negovati sliku slavne nacionalne prošlosti. Upravo ova verzija konzervativnog samosmirivanja je skraćeno suočavanje sa prošlošću. Dubinska struktura domaćih masovnih zločina bila je logika pljačkaškog divljeg kapitalizma. Odbrana nacije najčešće je ideologija. Iako nisu suštinska, nego tek simbolična alternativa minulom međunacionalnom ubijanju, međunacionalna izvinjenja ipak mogu pomoći kao javne moralne toljage.

Njih ne treba podržati samo zbog otpora nacionalnom konzervatizmu, nego i zbog opštijih načela. Javna zaokupljenost mračnim stranama prošlosti vlastite grupe jeste pokazatelj civilizovanosti političke kulture, pa u vezi s rečenim treba odlučno ukazati na to da lažna briga da će izvinjenjem predsednika države biti uzdrman ponosni nacionalni identitet spada u anahrone obrasce nacionalne države 19. veka. Za istinskog intelektualca nema apsolutne vrednosti koja je izvan kritike, pa to nije ni nacionalni interes, kome ne treba žrtvovati univerzalna prosvetiteljska načela. Konzervativci, koji se tome protive, pokazuju antiintelektualizam. Ne samo otuda što onaj ko zaboravlja žrtve, iste po drugi put ubija, nego i zato što se iz zločina mora učiti moral. Nažalost, mi odveć imamo osnova za pouke ove vrste. Nije na odmet podsetiti da kod „manjih” naroda otpor konzervativnom isticanju apsolutnog prioriteta nacionalnog ima viši moralni značaj nego što to ima isti čin kod „velikih” naroda. Javna veličina je moralna, a ne fizička kategorija.

Sociološki posmatrano, javno izvinjenje samo je korak ka razvijanju alternativne kulture sećanja u čijem je središtu složeni identitet koji se ne iscrpljuje u etničkoj komponenti, već obuhvata multikulturnu samosvest i usmerenost. Ono podrazumeva i prevazilaženje krute asimetričnosti koja se ogleda u pripisivanju pozitivnih crta ili normalnosti svojoj grupi, a negativnih i nenormalnih drugoj grupi. Osim toga, javno izvinjenje podstiče prevazilaženje samoviktimizacije (viđenje sebe kao žrtve) kao ose etnocentrične prošlosti koja traži osvetu. Što je ne manje važno, izvinjenje traži decentralizaciju tj. univerzalizaciju pojma žrtve u sloganu „svi smo bili žrtve”. Time se neutralizuje eksplozivno revanšističko pamćenje. Odveć smo iskusili činjenicu kako žrtve lako postaju okvir kolektivnog pamćenja, kako emocionalizuju i politizuju sećanje i traže brutalne odštete. Treba li uopšte podsećati na to da je prošlost složenija od šablona dželat-žrtva. Prosto rečeno, na Balkanu je stradanje uvek bilo provereni politički kapital za budućnost. Žrtve su se lako pretvarale u dželate pripomognute bivšim lakejima. I ovu neugasivu dijalektiku balkanske političke kulture trebalo bi neutralisati novom kulturom uzajamnog izvinjavanja.

Praksa izvinjenja polako potiskuje imperativ nalaženja nepobitne i zajedničke istine, traženjem novih obrazaca za budućnost izvan krute samoviktimizacije koja rađa odmazdu. Uslov je poznat – priznavanje drugog kao ravnopravnog. Poštovanje drugog, pa i dojučerašnjeg neprijatelja i razumevanje uslova njegovog drugačijeg sećanja, znači i prevazilaženje krute polarizacije „krivi – nedužni” stavom da smo svi krivi. Naravno da bi bilo bolje da svest o tome da su svi bili žrtve stiže odozdo, a ne da se dekretira odozgo. Ipak, primer treba dati s vrha.

Na kraju, da ne bi bilo nesporazuma, treba imati na umu da je istina celina i da kultura priznavanja i izvinjenja ima smisla samo ako je u zamršenom balkanskom karakazanu prihvate čelnici svih naroda, a pre svega stvaralačka inteligencija na svim stranama. Utoliko samo recipročna i uzajamna izvinjenja mogu biti iskorak. U protivnom izvinjenje B. Tadića ostaće fraza, a možda ga i može stajati karijere. Bez obzira na posledice, ko prvi počne sa izvinjenjima ostaće u moralnopolitičkom preimućstvu i verovatno će biti pamćen kao balkanski Vili Brant.

Todor Kuljić, sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
(objavljeno u "Politici", 28.06.2007)