Komunizam i nasilje

У оспоравању комунизма као историјског пројекта, како у целини, тако у Србији и Југославији, идеолошку хегемонију држи либерална перспектива. Она комунистичком „насиљу” супротставља „парламентарну демократију” као некакав изворни и безгранични простор слободе лишен насиља, у који комунизам споља проваљује да би успоставио своју једнопартијску „диктатуру”, праћену најчешће личном диктатуром комунистичког вође. Тако поводом 30 година од Титове смрти један историчар његову власт назива „тиранидом” („Политика”, 4. маја 2010) Парламентаризам се унутар овакве парадигме апстрахује од ширег историјског кретања у коме има своју генезу и постулира као једини легитиман облик политичког организовања.

На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.

Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.

Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.

Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.

Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.