Polemika o liberalizmu (1)

Liberalni fašizam i rasizam u Srbiji

Osnovni zakon „tranzicije“ - „Život je zakon!“

Klasno raslojavanje društva, kao posledica tzv. tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, neminovno se odražava i u svesti društvenih aktera. Mahnito društveno raslojavanje dovodi do erozije nekadašnje egalitarističke svesti. Društvo se više ne doživljava kao zajednica radnih ljudi koji sa jednakim pravima učestvuju u njegovoj izgradnji, već kao arena u kojoj se odvija borba za opstanak i u kojoj je „prirodno“ da nemaju svi jednaka prava. Naturalističke metafore široko prodiru u javni govor, razarajući političku zajednicu i jačajući pretpolitičko stanje u kome je čovek čoveku vuk, a ne najviše biće, i u kome vlada borba svih protiv svih, a ne solidarnost. Parole koje najbolje izražavaju ovu suženu socijalnu svest, a kojima smo poslednjih godina preplavljeni, su „Život je zakon!“, „Prvo život, a onda sve ostalo!“, „Život ne može da čeka!“ itd. Život je u njima sveden na golu činjenicu opstanka; on nema drugu vrednost sem da bude sredstvo za preživljavanje. Čovekov život se dehumanizuje, lišava svega onoga što ga izdvaja iz prirodnog sveta, bolje rečeno, životinjskog carstva. Imperativ borbe za preživljavanje, i zakon opstanka jačeg, koji vladaju u ovom carstvu, postaju dominantni i u ljudskom društvu koje razjeda „tranzicija“. Razaranje elementarne socijalne zaštićenosti i sigurnosti, koje čitave mase ljudi neposredno suočava sa perspektivom fizičke smrti, provocira onaj primarni nagon za preživljavanjem, za koji smo naivno mislili da smo ga konačno podmirili tokom „civilizacije“. „Tranzicija“ nam je surovo pokazala da istorijski razvoj ne mora da bude progresivan, da je uvek moguća istorijska regresija, put unazad, čak i radikalan iskorak iz istorije i povratak ogoljenoj prirodnoj borbi za opstanak.

Infantilni egoizam - „Budućnost odmah!“

Kada puki život (preživljavanje) postane vrhunski zakon, onda ne treba da čudi da vlada samo-živost. Infantilni egoizam, oličen u pokliču „Hoću sve i hoću odmah!“, postaje preovlađujući oblik socijalnog ponašanja, čime se prikriva njegova sociopatska priroda. On ne zna i ne želi da zna za moral, državu, istoriju, sve ono što transcendira i relativizira njegov egoistički horizont, smeštajući individuu u šire i više društvene okvire. Sve to postaje smetnja na putu koji teži što bržem i neposrednijem zadovoljenju egoističkih potreba. Stoga su oni koji najviše robuju ovoj prinudi, pogrešno misleći da u tome žive svoju slobodu (u tolikoj meri da od toga čak prave „Povelju slobode“), u neprestanom sukobu sa moralom, koga proteruju u crkvu, sa vlastitom državom, na koju besomučno atakuju, na kraju sa sopstvenim narodom i njegovom prošlošću (istorijom), koje bezobzirno nipodaštavaju. Njihov nervozni karakter ne želi da se opterećuje sa „metafizikom“ i „mitovima“ koji su pohranjeni u ovim nadindividualnim tvorevinama; nasuprot njima, oni opsesivno ističu svoj „realizam“ i „pragmatizam“ kao spasonosnu društvenu formulu. Oni ne znaju i ne žele da znaju za staru latinsku izreku „Žuri polako!“. U svojoj nestrpljivosti oni hoće „Budućnost odmah!“ – takva neposredna budućnost nije ništa drugo do neposredna sadašnjost pošto istinska budućnost, koja treba da prevlada okvir sadašnjosti, nije nadohvat ruke, ona se mora stvoriti kroz dugu i tešku borbu sa tom sadašnjošću.

Fetiš Realnosti (Dominacije) - Otpor otporu

Njihovo božanstvo je stoga neposredna, sadašnja Realnost, ona je uzdignuta do fetiša. Otuda se oni tako lako usklađuju sa dominantom Realnošću (realnošću Dominacije), postajući lojalni zaštitinici njenog statusa quo. Otuda oni tako zagriženo napadaju svaki otpor toj Realnosti/Dominaciji, isprva se podsmevajući njegovoj „iluzornosti“, a kada otpor postane ozbiljan, preteći povratkom u „mračnu prošlost“. Svaki zahtev koji servira ta moćna Realnost oni spremno prihvataju i dosledno ga sprovode, nastojeći da obesmisle i podriju ideje i snage koje se tim zahtevima suprotstavljaju. Zato potpuno groteskno deluje kada oni ovaj notorni konformizam podmeću kao vrhunski akt bunta i subverzije. Da, oni su otpor, ali otpor otporu, subverzija subverzije, reakcija na revolucionarne pokušaje destabilizovanja dominantnog globalnog poretka. Dakle, najobičnija kontra-revolucija koja je opsednuta maštanjima o „gvozdenoj metli“ i „vešanju na bandere“ (1). Oni uporno sanjaju svoju „Kristalnu noć“ (mitski „6. oktobar“), trenutak kada će kucnuti čas „konačnog rešenja“ problema „društvenog otpada“, svih onih koji stoje na putu njihovom nesmetanom zadovoljenju života, proširenju njihovog „životnog prostora“. Fašizam zaista nije definitivno poražen; i danas, kao i nekada, on izbija iz ideologije i retorike onih koji sebe smatraju liberalima (setimo se samo da je Đovani Đentile slavio Musolinija kao uzornog liberala)...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu "Nove srpske političke misli"

Samoizolacija "Evrope"

Istorija Evrope prepuna je protivrečnosti. U njoj su se ljudi uzdizali do najviših sfera duhovnosti i emancipacije, ali i padali u najstrašnije varvarstvo i ropstvo. Evropa je postojbina filozofije, demokratije, prava, humanizma, prosvećenosti, socijalizma itd. Ali, istovremeno, i rodno mesto inkvizicije, verskih ratova, kolonijalnog osvajanja, rasizma, imperijalizma, fašizma itd. Da bi bilo kakav objektivni sud o Evropi bio moguć, neophodno je imati u vidu obe strane njenog identiteta. Progresivna strana otkriva univerzalne vrednosti, koje se tiču čoveka kao čoveka, bez obzira kada i gde živeo, dok regresivna strana predstavlja potpunu negaciju tih vrednosti. Naročito se treba čuvati perfidne zamene ta dva evropska lika, u kojoj se onaj regresivni nameće kao oličenje progresivnosti.

Takva obmanjujuća zamena na delu je u nasrtljivoj dogmi o „ulasku u EU“ kao vrhuncu procesa modernizacije. Ova dogma je toliko jaka da nju otvoreno ne poriču ni oni koji su označeni kao „nacionalisti“ - za njih nema principijelnog spora oko „evropskih integracija“; ove se odbacuju samo zbog određenih okolnosti. Tako na našoj sceni dominira „evrodogmatizam“ koji negira pravo na sumnju u samozvanu „Evropu“. A sumnja je autentični gest evropskog mišljenja, od Sokrata, preko Dekarta, do Ničea. Borci protiv nacionalnih „mitova“ promovišu stoga jedan istinski mit, mit o EU, čiji je fatalizam izražen stavom da „EU nema alternativu“. Ona nam se isporučuje kao ostvarenje društvene utopije, kao krajnji cilj evropske istorije. Međutim, upravo se u politici EU prema Jugoslaviji i Srbiji još jednom razotkrila ona tamnija strana evropske istorije. Evropska Zajednica (kasnije EU) je direktno učestvovala u razbijanju jedne države utemeljene na progresivnim principima dostignutim u evropskoj istoriji, njenom ekonomskom i političkom terorisanju, na kraju, direktnom fizičkom uništavanju putem vojne agresije, i to samo zato jer je ta zajednica nepopustljivo branila tekovine koje ostali evropski narodi i države takođe brane u svom slučaju. Pre svega, teritorijalni integritet i nacionalnu slobodu (suverenitet), koji su inače zaštićeni u svetskim i evropskim pravnim dokumentima. Recimo, između Francuske i Nemačke su danas granice svakako propustljivije, ali Nemačkoj (bar za sada) ne pada na pamet da prisvaja Alzas ili Lorenu, a Francuskoj da prisvaja Rursku ili Sarsku oblast. Takođe, EU odlučuje o raznim stvarima, od kojih su neke svojevremeno bile u nadležnosti njenih država-članica, ali nije poznato da se ona upliće u izborni proces u Nemačkoj ili Francuskoj. Međutim, poštovanje tih principa očigledno ne važi u slučaju Srbije. Tako je bilo juče, tako je i danas. EU otvoreno narušava teritorijalni integritet naše države šaljući svoju misiju na Kosovo, koja treba da pomogne u stvaranju institucija nezavisne kosovske države (sledeći odbačeni Ahtisarijev plan), i to bez odobrenja UN, još važnije, same države Srbije. Poređenje sa Hitlerom ne može se izbeći - i njegov pohod na Evropu, zarad stvaranja „novog evropskog poretka“, započeo je nasilnim prisvajanjem tuđih teritorija, uz prethodni izlazak Nemačke iz Društva naroda (preteče UN). Tako je u našem slučaju reč o ogoljenom imperijalizmu, ovog puta predvođenog otuđenom briselskom mašinerijom. Stoga groteskno deluju poruke naših evrodogmata da „Osvojimo Evropu!“ - izrečene u samom trenutku kada „Evropa“ osvaja nas, one treba da prikriju njen imperijalizam. Uz sve to, „visoki funkcioner“ EU Oli Ren preti da je pobeda na predstojećim izborima onih političkih snaga koje se suprotstavljaju ovom imperijalizmu - „put u nigde“. Takve pretnje izdašno eksploatišu domaći „evroentuzijasti“, pokušavajući da uteraju našu državu u EU, mimo referenduma i otvorene javne diskusije o tako važnom patnju. Ukoliko se to ne desi, kažu oni, doći će do „samoizolacije“ Srbije.

Ali, protivno njihovim željama i planovima, otpor evroatlantskom imperijalizmu nije „put u nigde“, niti je ostanak Srbije izvan EU njena „samoizolacija“. Jer, EU nije Evropa, a kamoli čitav svet, ma koliko njena birokratska elita sebe smatrala svemoćnom. Ova elita, uz pomoć svojih apologeta kod nas, želi da Evropu svede na EU, a EU na sopstveno mišljenje i volju, tako da otpor toj volji ispadne „anti-evropski“ čin. Međutim, u tom otporu sadržana je upravo odbrana onih progresivnih ideja stvaranih u toku evropske istorije, pre svih, slobode kao osnovne vrednosti pojedinačnog i društvenog života. Slobode da se odlučuje o sopstvenoj sudbini i budućnosti svoje nacije, bez moćnih tutora sa strane. Slobode da se odbije tuđa volja sve dok sami nismo preneli deo svog suvereniteta na drugoga, i time ga ovlastili da donosi odluke koje se tiču nas samih. To je suština ideje suvereniteta, iscrpno razvijane u evropskoj političkoj filozofiji.

I zato Srbija, braneći svoj suverenitet, brani upravo jednu vrednost poniklu na evropskom tlu, i time potvrđuje svoj evropski identitet. Tu borbu priznaje većina država sveta, ne slažući se sa politikom EU prema našoj zemlji. Zato danas, u odbrani Srbije, nikako nije reč o njenoj „samoizolaciji“. Samoizoluje se upravo EU, lažno izjednačena sa „Evropom“ - ona se ograđuje od progresivne strane same evropske istorije, ali i ostatka sveta. Onima koji i dalje opsesivno ponavljaju da treba da „uđemo u Evropu“ stoga treba poručiti - mi smo oduvek bili, i jesmo, u Evropi, pa u nju ne možemo ući. O tome treba da razmišljaju upravo oni koji se na to uporno pozivaju.

Mario Kalik, objavljeno u kraćem obliku u nedeljniku "Pečat" br.6, 28.03.2008.

Izdaja levice

Sa padom Berlinskog zida započela je strahovita invazija kapitalističkog Zapada na socijalistički Istok. Ovaj istorijski blitzkrieg zahvatio je i prostor Jugoslavije i Srbije. Nakon razbijanja države i njene vodeće partije, utemeljenih na socijalističkim načelima, ovdašnju levicu neminovno je zadesila dezorijentacija i sumorna perspektiva brzog odumiranja. Trebalo se nekako suprotstaviti istorijskoj regresiji iz socijalizma u kapitalizam, koja je lansirana pod umivenim izrazom „tranzicija“. Ova se u suštini svodi na uterivanje u evroatlantske kapitalističke strukture, uz istovremeno drastično socijalno raslojavanje. Levica je tako, kao i uvek, morala biti antiimperijalistička i antikapitalistička.

Jedina značajnija politička snaga koja je koliko-toliko istrajavala na ovim principima bila je Socijalistička partija Srbije. Iako ona svakako nije predstavljala potpuno ostvarenje levičarskih ideala, bila je od njih, u odnosu na ostale političke snage, najmanje udaljena. A u istorijskom trenutku obeleženom slomom ovih ideala, i bankrotom snaga koje su morale da ih brane, svaki odlučniji pokušaj njihov odbrane je istorijski uspeh. SPS je, pre svega, pružao otpor evroatlantskom imperijalizmu koji se silovito obrušio na Jugoslaviju. Zbog tog otpora naša država je bila izložena sankcijama i bombardovanju, a ovo varvarsko delovanje dovelo je, između ostalog, do naglog osiromašivanja naših građana. Najveća slabost naše države u toj situaciji bila je u nedovoljnom obuzdavanju bogaćenja jednog broja ljudi koji su koristili mehanizme „sive ekonomije“, neizbežne u uslovima ekonomske blokade zemlje. A naročito u nesuzbijanju njegovih pojavnih oblika. Ova slabost bacila je senku na levičarski karakter države čija je vodeća snaga bio SPS. Ali, uprkos ovoj slabosti, SPS je ostao privržen antikapitalističkoj politici time što nije prihvatao sistemsku privatizaciju društvenog i državnog vlasništva. I pored teške ekonomske situacije, istrajavalo se na snažnom socijalnom učešću države. Iako je veliki broj radnika zbog ekonomskih sankcija ostao bez posla, njihovo radno mesto bilo je zagarantovano. Takođe, ljudi su mogli da se obrazuju i leče, bez obzira na njihov imovinski status. Stoga se može se zaključiti da je nekadašnji SPS, uz svu neodlučnost i mestimična skretanja sa tog puta, bio u osnovi vođen levičarskim idealima borbe protiv zapadnog imperijalizma i odbrane nekih osnovnih socijalnih prava čoveka.

Ovakav karakter SPS-a drastično se promenio nakon izručenja tadašnjeg predsednika SPS-a Haškom tribunalu. Rukovodstvo SPS-a koje je ostalo u zemlji, nakon pobede nad konkurentskim grupama unutar partije, počelo je da postepeno tupi oštricu dotadašnje politike. Umesto da se nastavi sa radikalnim otporom dominantnom društveno-političkom toku, stvarajući jednu jaku i ozbiljnu opozicionu partiju levice, ono je krenulo da paktira sa njim. Antiimperijalistički i antikapitalistički naboj iščezao je pred novom retorikom rukovodstva SPS-a. Počeli su da se zalažu za „integracije“ sa onima koji su nas bombardovali i nametnuli nam sankcije, čak da se hvale kako bez njih ne bi bili doneseni zakoni neophodni na tom putu. Oni nemaju ništa ni protiv „saradnje“ sa Haškim tribunalom, samo ako je zasnovana na „dobrovoljnoj predaji“. Kao što nemaju ništa ni protiv privatizacije, samo ako je „poštena“. To što ovi izrazi zvuče gotovo kao „drveno gvožđe“, njih mnogo ne brine, u sveopštoj političkoj konfuziji to se lako previdi. Oni su dalje podržali manjinsku vladu u kojoj su bili i neoliberalna stranka G17+, kao i SPO, čije se delovanje već godinama zasniva isključivo na propagiranju otvorene mržnje prema samom SPS-u i njegovom predsedniku. Oni su glasali i za to da predsednik SPO-a bude ministar spoljnih poslova. Oni se danas zalažu „samo“ za konzularne i ekonomske odnose sa onim državama koje su priznale Kosovo, dakle, za isto ono za šta se zalaže DS. Oni danas pozivaju na „stabilnost“, dakle, na isto ono na šta poziva DS. Treba li onda da čudi njihov predlog da se formira vlada „nacionalnog jedinstva“, u kojoj će biti i DS? Ili to što aktuelni predsednik SPS-a „ne isključuje“ eventualnu koaliciju sa DS-om nakon predstojećih izbora?

Politika SPS-a poslednjih godina svela se na pomaganje vladajućim strankama u njihovom dolasku i održanju na vlasti. „Konstruktivan“ rad u parlamentu postao je važan deo imidža socijalista, oni se ne retko pozivaju na to kao na svoj uspeh. Umesto da se ide na radikalizaciju političkog nastupa, u skladu sa radikalizacijom same društvene i političke situacije, oni vode pomirljivu politiku neobičnu za jednu opozicionu partiju, pogotovo ako pretenduje da je levičarskog karaktera. To se naročito ispoljilo prilikom prošlogodišnjeg formiranja Vlade. Mučno je bilo gledati predstavnika socijalista na mestu predsedavajućeg parlamenta kako poziva na što brže odvijanje sednice da se ne bi probio zakonski rok za formiranje Vlade; on se čak izvinjavao mandataru što je njegovo obraćanje kasnilo sat vremena. Ispalo je da je glavni interes i zadatak leve opozicione partije da se što pre obrazuje vlast desničarskih partija?! To pobuđuje opravdanu sumnju da iza tih suviše apsurdnih pojava stoji zadovoljavanje nečijih ličnih interesa u samom SPS-u. Kako drugačije objasniti ponašanje te partije i njenu napadnu brigu da „država ne ostane bez institucija“, kao da odgovornost za to u krajnjem ne snose same vladajuće stranke? Kada se saznalo da su sadašnji predsednik SPS-a i njegov blizak saradnik učestvovali u jednoj sumnjivoj raboti zajedno sa visokim funkcionerom vlasti, bio je to snažan udarac moralnom rejtingu partije. A u situaciji kada se partija nalazi u vrlo teškom položaju, njen ugled u očima onih čije bi interese trebalo da štiti je najvažnija stvar koju treba da poseduje. Osiromašene i obezvlašćene žrtve tranzicije ne smeju da u partiji koja bi trebalo da ih zastupa prepoznaju one koji su tu zarad nekog privatnog interesa, naročito ako su u rukovodstvu.

Levica mora da ima viziju, da vidi šire i dalje od postojećeg institucionalnog okvira, da se ne podredi u potpunosti njemu. Ona ne sme da zaboravi da taj okvir treba da bude u službi ostvarivanja interesa samih građana, a ne da se nameće njima kao moćna društvena realnost. Zato se njena delatnost nikako ne sme svesti na rad u parlamentu, pogotovo ako je taj rad „konstruktivan“. Ona mora delovati, pre svega, van parlamenta, u neposrednom, svakodnevnom životu samih građana, sa jasnim ciljem da im ponudi istinsko rešenje njihovih problema. Ona mora organizovati javna okupljanja, tribine, peticije itd., koji će jačati političku samosvest građana i artikulisati njihovo nezadovoljstvo postojećim poretkom. Ona ne sme biti „pragmatična“, izgubljena u dnevno-političkim dešavanjima, sa jedinim interesom da u njima ostvari neki svoj uski partijski interes. Ona mora biti odlučna i energična, principijelna i beskompromisna, a ne kalkulantska i špekulantska, konfuzna i povodljiva. Kada na društvenoj i političkoj sceni vlada desnica, levica mora biti ozbiljna i hrabra opozicija, a ne privezak i saučesnik desničarske vlasti. Suviše je bilo političkog prostituisanja u politici SPS-a poslednjih godina, suviše trulih kompromisa i neshvatljivih političkih zaokreta. Ako SPS planira da opstane kao levičarska partija, mora što pre raskinuti sa takvom mizernom politikom. Naročito sa jadnom samosvešću da je prelazak izbornog cenzusa i učestvovanje u parlamentarnim kalkulacijama i kombinacijama vrhunski cilj partije.

U slučaju da se to ne desi, a naročito u slučaju koalicije sa DS-om nakon izbora, SPS će bespovratno krenuti na put brzog odumiranja. Ova koalicija biće definitivno ispunjenje višegodišnje težnje rukovodstva SPS-a da bude „konstruktivna opozicija“. Jer, opozicija je najkonstruktivnija kada prestane da bude opozicija i postane deo vlasti. Ali, biće to samim tim i političko samoubistvo partije, ili bar njenog rukovodstva. I svedočanstvo o potpunoj izdaji ideala levice. U tom slučaju, simpatizeri i članovi SPS-a koji se osećaju kao istinski levičari moraće da razvlaste postojeće partijsko rukovodstvo. Ili da pronađu neki drugi put za ostvarenje svojih političkih ideala.

Mario Kalik, objavljeno u skraćenom obliku u nedeljniku "Pečat" br.5, 21.03.2008.

"Demokratski" šovinizam

Povodom Kosova i kosovskih Albanaca mogle su se, između ostalih, čuti sledeće izjave. “Nas iznutra izjeda neki 'osmi putnik'”, “nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje”. “Treba seći prst kako bismo sačuvali ruku”. “Imajući u vidu ovakve demografske trendove, jasno je da bi s demografske tačke gledišta Kosovo preraslo u grobnicu srpske državnosti i nacije”. Ako mislite da su ovo izjavili oni koji se deklarišu kao “srpski nacionalisti” ili bivaju označeni kao “srpski šovinisti”, grdno ste se prevarili. Ove umotvorine pripadaju onima koji sebe vide kao “demokrate”. Jedna od njih pripada “prvom demokratskom premijeru Srbije”, druga pozorišnom reditelju bliskom “liberalno-demokratskim” krugovima, a treća političkom analitičaru koji “demokratiju” brani od raznih “ekstremista” s leva i s desna. Da ove izjave nisu slučajni i površni ispadi pojedinaca, već izraz dubljeg pogleda na kosovski problem koji je uvrežen u jednom delu naše “demokratske” elite, pokazuju nedavne poruke: “Ne možemo sigurno da naplaćujemo poreze tamo gde su crnci, Albanci i ostali, jer prosto, jedino da neka se kosmička sila desi, pa da padne meteorit i da nestane 2 miliona Albanaca sa Kosova”. “Ja mogu da potpišem 'Srbija kosovskim Srbima, baš me briga za kosovske Albance'”. Ova dva citata doprinos su aktuelnog ministra za ekonomiju, koji se takođe smatra jednom od “perjanica demokratije” kod nas. Sve ovo kod albanske “demokratske” elite na Kosovu nailazi na razumevanje i prihvatanje. Tako jedan prištinski sociolog kaže: “Za Srbiju je Kosovo u njenom sastavu, gangrena i rak-rana”. Na prvi pogled je paradoksalno da se jedan intelektualac iz redova kosovskih Albanaca slaže sa onima koji na iste te Albance gledaju šovinističkim očima. Paradoks nestaje kada se shvati da je interes velikog dela naše i albanske, “demokratske” elite, isti - Kosovo treba da bude izvan Srbije. U postizanju ovog cilja objektivno su udružene ove dve elite, a sve pod pokroviteljstvom zapadne političke, ekonomske i vojne elite.

Otvoreni ili prikriveni šovinizam onih koji se kod nas vide kao “demokrate” u potpunosti je prećutan na našoj javnoj sceni, zahvaljujući njihovoj hegemoniji u medijima, i u celini nadmoćnoj društvenoj poziciji. On tako ostaje neproblematizovan, dok se sva naša pažnja ciljano usmerava na šovinističko delovanje nekih marginalnih, često opskurnih, ekstremno nacionalističkih grupacija. Gore navedene izjave pokazuju svo licemerstvo takvog poduhvata. Za naše “demokrate”, ništa manje nego za naše “fašiste”, izgleda važi da je “samo mrtav Albanac dobar Albanac (za Srbiju)”. Ili, bar, samo onaj koji ne živi u Srbiji. Ako je živ, odnosno živi u Srbiji, može biti samo “uljez”, “gangrena” ili “rak-rana” u našem “organizmu”. Kosovo je toliko “inficirano” ovom “bolešću” da ga se moramo osloboditi kako bismo preživeli. Otuda podrška, manje ili više direktna, naših “demokrata” projektu nezavisnog Kosova.

Pitanje Kosova je, naravno, ozbiljan problem za našu državu. Među kosovskim Albancima veliki je broj onih koji su neprijateljski nastrojeni prema Srbiji, i ispoljavaju šovinizam prema Srbima, i drugim nacionalnim zajednicama. Ali, do istinskog rešenja ovog problema nećemo doći ako na te ljude gledamo kao na nekakvu prirodnu nepogodu ili maligno tkivo. Ovakva naturalistička poređenja, koja su u korenu svakog šovinizma, samo čine problem težim, jer zamagljuju istorijski karakter kosovskog problema. Netrpeljivost kosovskih Albanaca prema Srbiji i Srbima nije, naime, neko njihovo neiskorenjivo, prirodno stanje, koje se može otkloniti jedino njihovim “medicinskim” odstranjivanjem iz Srbije (zajedno sa Kosovom). Ili nekakvom, podjednako prirodnom, katastrofom (udar meteorita). U ovu netrpeljivost gurala ih je kroz istoriju njihova elita, uporno radeći na projektu nezavisnosti Kosova od Srbije/Jugoslavije. I u tome je redovno imala podršku nekih svetskih sila, što je i danas slučaj. Ono što je, međutim, danas novo, i što čini ovaj problem još težim, jeste da se po prvi put u našem društvu pojavila jedna elita koja blagonaklono gleda na ovu nezavisnost. Perfidno podstičući šovinizam prema Albancima.

Mi proziremo svu perfidnost ove manipulacije. Zajednički život Srba i Albanaca u okviru jedne države je, priznajemo, težak poduhvat, ali nije nemoguć. Nemogućim žele da ga predstave svetski moćnici koji su se uvek vodili starom imperijalnom logikom “Zavadi, pa vladaj!”, strepeći od jake zajedničke države “malih” naroda koju ne bi mogli da kontrolišu. U tome im pomažu njihovi domaći glasnogovornici, “demokratska” elita kod Srba i Albanaca, koja podmuklo podstrekuje šovinizam s jedne i s druge strane. A mogućnost zajedničkog života vidi se u izjavama Srba i Albanaca, običnih ljudi, koji jedni o drugima govore kao o dobrim komšijama. Ili u uveliko zaboravljenoj Kritskoj deklaraciji s kraja 1997. godine, koju su potpisali predstavnici svih balkanskih država, prvi i jedini put bez prisustva zapadnoevropskih i američkih tutora. U njoj su naveli “da će afirmisati privrženost za odustajanje od primene nasilja, za nemenjanje granica, za uvažavanje ljudskih prava i sloboda, kao i prava na slobodu veroispovesti”. Par meseci nakon ovoga krenula je agresija na SR Jugoslaviju, kršeći redom sve ove principe (jer su bili pretnja za agresore). Da li je to onda bilo slučajno?

Mario Kalik, objavljeno u kraćem obliku u nedeljniku "Pečat" br.4, 14.03.2008.

Bojkot ima smisla!

Žalosno je kakvih reakcija ima na predlog da se bojkotuju proizvodi i usluge onih kompanija koje dolaze iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Čak i ovakav predlog, koji u sebi ne sadrži inače legitiman otpor nasilju silom, nailazi na oštra, pa i ostrašćena, reagovanja vladinih činovnika zaduženih za ekonomiju ili njihovih eksperata-lakeja dobro rapoređenih po ekonomskim institucijama i publikacijama. U poplavi kvazi-argumenata koji za cilj imaju slabljenje otpora nasilju, i od kojih većina vređa zdrav razum, izdvajaju se dva. Jedan kaže da ćemo ostati bez onoga što većina ionako nema, naime, po rečima guvernera Jelašića, bez „sadašnjeg boljeg standarda, urednih penzija, novih radnih mesta, kredita...“. Drugi kaže da mi bojkotom ne nanosimo štetu stranim kompanijama, već nama samima, jer te kompanije zapravo nisu strane, već naše. Nešto slično moglo se čuti kada su neki govorili da napadima na strane ambasade mi u stvari uništavamo našu imovinu. Biće da je i onih osam marinaca, u punoj ratnoj opremi, uključujući oružje za trenutno sagorevanje ljudskog tela, štitilo našu imovinu od nas samih. U stanju naše „ksenofobije“ mi suludo pomislismo da štite svoju državu.

Glavni cilj ove vladajuće neoliberalne garniture duboko usidrene u vodećim ekonomskim institucijama, i njihove ideološke posluge, jeste da obesmisli ili obezvredi svaki pokušaj ozbiljnijeg ekonomskog otpora nasilju kojem smo izloženi. Vidimo da su ti poduhvati obesmišljavanja uglavnom besmisleni, uprkos njihovoj galami. Besmisleno je pozivati se na „argument“ da će bojkotom nekih stranih kompanija mnogi ljudi ostati bez posla, kada je agresivni prodor istih tih kompanija na naše tržište praćen masovnim gubitkom posla kod naših građana. I kada čitava vladajuća ekonomska logika počiva na neprestanoj „fleksibilizaciji“ i „racionalizaciji“ radne snage, što su samo ideološki korektni izrazi za surovu ekonomsku stvarnost u kojoj nema sigurnog i stalnog radnog mesta. Besmisleno je i predstavljati multinacionalne korporacije kao donatore, a ne eksploatatore, kao dobročinitelje, a ne tlačitelje. Slušajući fraze ovih tzv. eksperata lakoverni zaiste pomisle da su ove kompanije ovde prisutne zarad iskrene ljubavi prema našim građanima, a ne zarad interesa sopstvenog profita. Kada ih sluša kako slatkorečivo opisuju projekte stranih ulaganja, čovek je sklon da poveruje da je reč o Crvenom Krstu ili UNICEF-u, a ne čudovišnom ekonomskom oragnizmu čiji su pipci ovde, a centralni organi u zapadnim metropolama. Da poveruje da se on ovde razmnožava ne zbog jeftinije radne snage, već zbog blagostanja zemlje domaćina.

Ovi bučni ekonomski ideolozi imaju zadatak da u građane usade osećanje potpune slabosti spram dominantne ekonomske politike, da ih uvere da ona nema alternativu, bolje rečeno, da svaka alternativa vodi u kataklizmu. Oni usplahireno upozoravaju – „Doći će do nepoverenja stranih investitora!“ Pa, to nam je i cilj! „Strani investitori“ treba da osete pretnju i da izvrše pritisak na svoje vlade da preispitaju ili odustanu od određene politike, u ovom slučaju priznanja nezavisnosti Kosova. Oni moraju da se suoče sa mogućom ekonomskom štetom, budući da razumeju samo takav jezik. Za njih bojkot ima smisla, što je sigurno razočaravajuće za ovdašnje glasnogovornike njegovog besmisla. Tako, recimo, slovenački menadžeri već upozoravaju svoju vladu da bude oprezna u postupanju prema našoj državi, kako ne bi bili ugroženi njihovi poslovni interesi.

Od građana se, dakle, očekuje samo to da imaju više poverenja u sebe, da shvate da to što im se događa ima alternativu, da prihvate da otpor ima smisla. Za početak, da samo mimoiđu proizvode i usluge određenih kompanija. Kada su SAD napale zemlju koja je od nje udaljena na hiljade kilometara, a Francuska ih u tome nije podržala, Amerikanci su organizovali bojkot francuskih proizvoda. Francuska ekonomija je to itekako osetila. Možemo li mi preduzeti nešto slično, i to kada je reč o odbrani naše vlastite zemlje? Da li je to preveliko odricanje? Mislimo da nije. Da li se može podneti bar ta „žrtva“ zarad naše države i našeg dostojanstva? Verujemo da može.

Mario Kalik, objavljeno u nedeljniku "Pečat" br.3, 07.03.2008.

Kritika Tadićeve politike

Razlozi za sumnju

Nije lako onome ko ima dominaciju da odustane od tumačenja koje treba da legitimiše istu tu dominaciju

Predsednik Tadić je na nedeljnoj sednici Glavnog odbora svoje stranke izložio političku platformu za naredni period. Ona se u osnovi svodi na stav da Srbija mora ući u EU ako želi da sačuva Kosmet. Drugim rečima, EU nema alternativu. Podršku za ovu politiku predsednik nalazi u rezultatu nedavnih izbora. Ono što smo, odmah nakon tih izbora, mogli da čujemo samo od vatrenih promotora evropskih integracija, za koje problem Kosmeta svakako nema naročiti politički prioritet, sada čujemo i od predsednika. Po njemu, ti izbori su bili referendum za ili protiv ulaska Srbije u EU. Bili smo izgleda u zabludi kada smo mislili da jednostavno biramo između dva predsednička kandidata.

Pogledajmo malo bliže ovu logiku. Ona kaže da je nužno ući u EU da bismo sačuvali Kosmet. Međutim, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost i postalo priznato od vodećih država EU, iako (još uvek) nije ušlo u EU. Čak je na tom putu „evropskih integracija” udaljenije od same Srbije, bar sudeći po formalnoj proceduri koja se u tom procesu primenjuje. Zašto je ulazak u EU nužan uslov za Srbiju, kada je reč o ostvarenju njenih interesa u vezi sa Kosovom, ali nije za Kosovo? Zašto su interesi kosovske vlasti, koja je iz naše perspektive nelegalna, nadjačali interese Srbije? S druge strane, čini se da je problematična ne samo ova teza o ulasku u EU kao nužnom uslovu da Srbija sačuva Kosmet, već da je takva i teza o ulasku u EU kao dovoljnom uslovu za ostvarenje ovog cilja. Naime, i Kosovo može postati član EU, možda čak i pre Srbije. Zašto bi interesi Srbije u tom slučaju imali prednost u odnosu na interese nedavno samoproglašene države Kosovo, kada su oboje podjednako članovi EU? Kakve će argumente Srbija ponuditi EU, a nije ih do sada ponudila, i zašto mislimo da će EU, bar njene vodeće članice, promeniti svoj stav? Ovakvo verovanje (možda pre nada) suočava se sa još jednim prigovorom. Republika Kipar postala je članica EU pre četiri godine, ali još uvek nema niti će izgleda u skorijoj budućnosti zadobiti faktički suverenitet nad severnim delom svoje teritorije, na kojem je formirana „Turska Republika Severni Kipar”. Još gore po nas, ovu „tursku republiku” priznala je samo Turska, dok su Kosovo već priznale mnoge zemlje EU. Zašto bismo mi bili u povlašćenijem položaju od Kipra?

Možemo se sada pitati zašto EU ne uvažava nacionalni interes Srbije u pogledu Kosmeta, čak i kada o njemu postoji saglasnost svih značajnih aktera na našoj političkoj sceni. Bolje rečeno, zašto više uvažava interese jedne separatističke vlasti? Odgovor je možda, pre svega, u inerciji karakterističnoj za one koji imaju dominaciju. Priznanje da je Kosmet deo Srbije, i da tako mora biti, srušilo bi mnoge stereotipe koje evropske sile imaju o uzrocima i prirodi sukoba na tom prostoru. Nije lako onome ko ima dominaciju da odustane od tumačenja koje treba da legitimiše istu tu dominaciju. To bi moglo ozbiljno da je uzdrma. S druge strane, odgovor može biti u politici koju vode predsednik i ljudi iz njegovog okruženja. Od njih se neprestano može čuti šta Srbija neće da uradi povodom trenutne situacije, ali ne i šta hoće. Tačnije, ono što se kaže da će se raditi zapravo je istrajavanje na dosadašnjem putu na kojem se pokazalo da je Kosovo sve udaljenije od Srbije. Taj pristup, dakle, nije doneo ozbiljniji rezultat i mora se menjati. Izbor između Srbije sa Kosmetom u svom sastavu, i nezavisnog Kosova, treba odlučnije nametnuti samoj EU. Umesto toga, predsednik vrlo izričito odbacuje svaku promenu dosadašnje politike, govoreći da ona vodi u „katastrofu”. Kada su zapadne sile čule, sa najvišeg mesta u našoj zemlji, i to u potpuno otvorenom obliku, da naša država neće prekidati diplomatske odnose niti preduzimati ekonomske mere prema zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, a kamoli ratovati zbog svoje teritorije, ne treba se čuditi što su one dale prednost interesima kosovske vlasti. Od ove su se mogle čuti ozbiljne pretnje u slučaju da Kosovo ne dobije nezavisnost. Pojačane militantnim delovanjem pokreta „Samoopredeljenje” i paravojnih albanskih formacija. Ovakvo delovanje, zajedno sa pogromom Srba 17. marta 2004. godine, nimalo nije ugrozilo „ugled” Kosova na njegovom putu ka nezavisnosti. Naprotiv, izgleda da ga je povećalo.

Bez obzira na sva ova pitanja i probleme, mi nećemo reći da predsednik „obmanjuje javnost” kada nas uverava da ćemo lakše ostvariti svoje nacionalne interese ulaskom u EU. Ali, javnost svakako očekuje da predsednik na njih odgovori. Sve dok se jasno ne vidi na čemu počiva njegov entuzijazam u pogledu „evropskih integracija“, imamo dužnost, a ne samo pravo, da budemo skeptici. Trenutno nam se čini da je njegova politika u pogledu rešavanja problema Kosmeta doživela krah. Izneverene su nade da će, nakon „demokratskih promena”, uz dosledno ispunjavanje „preuzetih obaveza”, doći do razumevanja „prijatelja sa Zapada”. Naš narod je stoga s razlogom sumnjičav, i treba uložiti znatno više napora da bi se kod njega podstakao „evroentuzijazam”. Naročito, treba ga uveriti da će ga danas-sutra, ako i kad budemo ušli u EU tamo čekati priznanje celovitosti njegove države, a ne zahtev da se prizna nezavisnost jednog njenog dela.

Mario Kalik, nastavnik filozofije (objavljeno u "Politici", 04.03.2008)

Represivna tolerancija

U poslednje vreme imali smo prilike da iz određenih političkih krugova čujemo uporna pozivanja na mir, razum, toleranciju i slične vrednosti. Takav diskurs naročito je upadljiv u nastupima predsednika Republike. On sve vreme naglašava da će naša država, u procesu rešavanja problema Kosmeta kao trenutno vodećeg, težiti isključivo miru, upotrebljavati samo diplomatska sredstva. On čak otvoreno kaže da nećemo ratovati zbog Kosmeta, jer to može, po njemu, samo produbiti krizu, pa je zato tako nešto nerazuman čin. On podjednako jasno osuđuje napade na strane amabasade i kompanije.

Naravno, za pohvalu je što je naš predsednik privržen ovakvim vrednostima. One su zaista među najvišim u hijerarhiji vrednosti. Ali, i tu nastaje glavni problem, one nisu na najvišem mestu. Jer, i roblje je mirno. U ljudskom životu, pa tako i u istoriji i politici, iznad gore nabrojanih vrednosti su sloboda i pravda. Njima moraju biti podređene sve ostale vrednosti. Ove dve su u temelju svih ostalih. Kada one bivaju uzdrmane ili poništene, urušava se čitav sistem vrednosti. Stoga je, u krizi ovih najviših vrednosti, pozivanje na ostale lažno ili licemerno. Lažno je pozivati se na mir kada je na delu rat koji nanosi nepravdu jednoj zemlji i narodu i atakuje na njihovu slobodu. A licemerno je osuđivati reakciju na globalno nasilje (nazivajući je „huliganstvom“) a podjednako glasno ne osuđivati samo globalno nasilje. Imali smo prilike da sve ovo čujemo, odnosno ne čujemo, od predsednika i ljudi iz njegovog okruženja.

Ovakva retorika je stoga moralno sumnjiva. Napadno se zalagati za miroljubiv stav žrtve prema agresorima samo omogućava agresoru da mirno nastavi sa svojom delatnošću. Sa najvišeg mesta u našoj državi mu se poručuje da ga žrtve neće uznemirivati. Takva tolerancija je represivna, jer održava postojeću globalnu represiju, ne suprotstavljući joj se na ozbiljan način, čak javno se odričući svakog ozbiljnijeg otpora. U ustavu svake zemlje, pa i našeg, stoji da država ima ne samo pravo, već i dužnost, da upotrebi svoju silu u slučaju nasilja koje se sprovodi nad njom. Naš predsednik se javno odriče ove ustavne dužnosti, i time ohrabruje nasilnike da mirno nastave sa svojim nasiljem. Njemu izgleda nije poznato ni to da pretnja uzvraćanja silom može biti baš u funkciji očuvanja mira, do kojeg mu je tako stalo. Ovo čak spada u školske diplomatske poteze. Naprotiv, po njemu, razumno je otvoreno pokazivati nespremnost za rat u situaciji kada druga strana čitavu svoju diplomatiju gradi upravo na pokazivanju takve spremnosti. Za velikog političkog filozofa Tomasa Hobsa ovakav gest bi bio nerazuman s obzirom na „opšte pravilo razuma“ koje kaže: „Svaki čovek treba da teži za mirom sve dotle dok se nada da će ga postići, a kad ne može da ga dobije, može tražiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi dio je osnovni zakon prirode: težiti miru i održavati mir, a drugi dio je najviše prirodno pravo: braniti se svim mogućim sredstvima“.

Ali, ne samo da otpada ova najjača pretnja, već se odbacuju i mnogo benignija sredstva. Mi nećemo preduzimati ekonomske mere prema agresorima, niti prekidati diplomatske odnose. Vrhunac odbrane od agresije na državu predsednik izgleda vidi u preimenovanju „ambasadora“ u „otpravnika poslova“. Važno je da mi pokazujemo da smo tolerantni, ma koliko ostali bili netolerantni. Na sve to, jedan drugi filozof, Herbert Markuze, imao bi šta da kaže. Po njemu, početi primenjivati kriterijum tolerancije „u trenutku kada se potlačeni bune protiv tlačitelja, siromašni protiv bogatih, značilo bi služiti stvarnom nasilju – slabeći pobunu protiv njega...Pokorene i potlačene manjine imaju 'prirodno pravo' na otpor, pravo da posegnu i za nezakonitim sredstvima – ako se pokaže da su zakonita sredstva nedovoljna...Ako primene silu, oni ne pokreću novi lanac nasilja, već pokušavaju prekinuti postojeći. Budući da će za to biti kažnjeni, oni su svesni rizika, a ako su spremni preuzeti taj rizik, niko nema pravo na to da im propoveda suzdržavanje“.

Savetujemo predsednika i njegove savetnike da obrate pažnju na misli ovih velikih filozofa.

Mario Kalik (objavljeno, uz neke izmene, u nedeljniku "Pečat" br.2, 29.02.2008.)