Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (5)

 
5. октобра радили су за Империју

Морам да признам да сам имао дилему да ли да поново реагујем на Павловићеве тезе којима се за целокупну нашу трагедију из 90-тих година, у маниру повампирене ДОС-ове пропаганде, острашћено и једнострано окривљује политика Слободана Милошевића, а 5. октобар оцењује као дан који је отворио "шансу" за радикалну промену на боље. Јавност окупљена око овог сајта својим коментарима сасвим је јасно рекла шта о овим тезама мисли, што је само по себи довољно. Ипак, чини ми се да силина површности и пристрасности која, уз већ препознатљиву претенциозност, опет избија из Павловићевих ставова једноставно заслужује да им се посвети још мало пажње. Нарочито ако имамо у виду последњи интервју Вилијама Монтгомерија, главног стратега петооктобарског преврата, у којем је јавности по ко зна који пут стављено до знања која је права позадина овог догађаја. Надам се да ова додатна разјашњења неће деловати као непотребно и већ помало замарајуће бављење стварима које су огромној већини очигледне, тј. да ће читалачка публика овог уваженог сајта у њима наћи нешто корисно и занимљиво. Биће то анализа не само Павловићевих ставова, већ укупног идеолошког и политичког миљеа којем је он дуго припадао и од кога се, као што ћемо видети, у довољно забрињавајућем степену није еманциповао...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (4)

Милошевић је био лош (II)

Када оцењујемо Милошевића или било ког другог политичара, не можемо доказивати да је неко добар зато што је неко други лошији политичар. Како нам искуство говори, сасвим је могуће да су сви водећи политичари у континуитету лоши, односно недорасли историјској ситуацији у којој су обликовали државну политику Србије.

У оцени пре свега треба поћи од једноставног принципа: какви су резултати политике коју је водио, уз настојање да се објасни како су се догађаји одвијали.

1. Резултати Милошевићеве политике су: а) Срба у великом делу Хрватске нема, а у преосталом делу у завршној фази је огромна асимилација Срба, преобраћањем у Хрвате, уз значајни број погинулих Срба б) Срба у значајном делу Босне и Херцеговине нема, погинуло је више десетина хиљада (око 3% од укупног броја) и створена је Република Српска (у значајном делу упркос Милошевићу), в) већи део Срба је исељен са Косова и Метохије, погинуло је преко 2.000 Срба, уведен међународни протекторат са значајним јединицама НАТО, г) потпуно сломљена економија са многоструко мањим БДП од оног из 1989. године, д) значајан одлив образованих људи из земље, ђ) створен организовани криминал и успостављени механизми крупне корупције, е) фактички национализована девизна штедња грађана, ж) нарушене институције система партијским кадрирањем и нарушавањем деценијама изграђиваним правилима струке по којима се у институцијама поступа, з) лична и партијска контрола медија, и) грубо нарушавање независности судског система, ј) стварање услова у којима специјалне јединице ДБ могу да убију кога желе, к) изборне крађе, дакле рушење елементарних демократских услова...

Бранко Павловић, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

 

 

Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (2. део)

 

Моралне и друштвене обавезе хомосексуалаца

Ипак, има се онолико права колико се испуњава обавеза. Ово нарочито треба наглашавати у данашње време, када претерано истицање људских права прати занемаривање друштвених обавеза и превиђање да оне нису ништа мање важније од права. Тако и права хомосексуалаца морају у друштву бити употпуњена њиховим обавезама. Ове обавезе настају као последица неиспуњавања од стране хомосексуалаца моралне дужности рађања, односно стварања деце, због чега они неминовно бивају обавезани да тај дуг надокнаде на неки други начин. Јер, сваки човек, независно од тога да ли може или не да учествује у процесу стварања новог живота, има обавезу да допринесе на овај или онај начин том процесу. То подједнако важи и за хомосексуалце и за хетеросексуалце. Такође, као што оне горе набројане људске склоности које су морално неисправне и, у крајњем, друштвено штетне, бивају оптерећене разним ограничењима и накнадама моралне и правне природе, тако исто мора бити са хомосексуалношћу. Ако постоје, на пример, порези на алкохол, цигарете или коцку, не види се зашто нешто слично не применити на упражњавање хомосексуалности. Од ових пореза прикупила би се средства која би требало користити за подстицање наталитета и што квалитетнијег живота деце. Уопште, сасвим легитимну јавну промоцију мањинских права хомосексуалаца треба да прати ништа мање гласно указивање на њихове моралне и друштвене обавезе. Хомосексуалци не би смели да имају ништа против овога, нарочито у друштву које отворено признаје и штити њихова легитимна права. У супротном, јавност би имала право да помисли да они за себе траже привилегије, а не права, јер свако оно право које не прати одговарајућа обавеза претвара се у привилегију. Хомосексуалци тако имају право, све док су мањина, да буду изузети или да се искључе из учествовања у рађању деце. Али, зато имају обавезу да нарушавање ове важне моралне и друштвене дужности надокнаде испуњавањем неких обавеза које у крајњем доприносе рађању или подизању деце, и уопште биолошком опстанку човечанства (од давања својих полних ћелија до издвајања новца који је намењен деци, под условом, наравно, да код ових обавеза не настају неки други проблеми). Због прекршаја обавезе стварања нових људских живота они не смеју бити прогањани или повређивани на било који начин, али такође не смеју очекивати да за тај прекршај ни на који начин не одговарају, да немају никакву одговорност према тако важном питању као што је будућност човечанства. На овом месту хомосексуалци полажу кључни животни тест, онај из моралности. На њему они доказују да ли су искључиво посвећени задовољењу једне своје приватне склоности и бризи око њене што веће друштвене заштите, или имају истовремено свест о интересима човечанства у целини. Другим речима, они на овом тесту доказују да ли су себични егоисти или морално зрели алтруисти. Зато би требало да, упоредо са истицањем својих права, показују и свест о својим обавезама. Они не треба да чекају да им друштво намеће те обавезе, већ да их сами себи постављају, бивајући њих потпуно свесни и са њима сагласни. Није нељудски морално погрешити, а још мање је нељудски мимо своје воље учествовати у кршењу моралног закона (у случају да је хомосексуалност нешто детерминисано); али, нељудски је ту грешку или прекршај не признати и не исправити. На хомосексуалцима и геј-покрету је да ову моралну истину својим ангажовањем потврде. Након те потврде, нико не би имао права да им било шта замери...

Марио Калик, цео текст објављен  на сајту Нове српске политичке мисли

Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (1. део)

Како се приближава дан најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, јавност постаје, као и до сада поводом тог питања, све више узбуркана и поларизована. Једни изричито подржавају "Параду поноса", други је изричито одбацују. Чини се, ипак, како то обично бива код оваквих и сличних расправа које се одликују вишком страсти на обе стране, да неке битне ствари још увек нису примећене и разјашњене. Стога је, зарад повратка ове расправе у ток рационалне јавне дискусије, ако је она још увек могућа, потребно поставити и решити нека спорна питања.


Моралност хомосексуалности – конзервативна и модерна перспектива

На првом месту је упитно шта се заиста подразумева под називом "Параде поноса", односно који је смисао тог назива и какву јавну поруку он шаље. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална? Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву, на непосредан или посредан начин, угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало због тога раздвојити...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

"Парада поноса" - гостовање на РТС-у

Поводом теме "Параде поноса" гостовао сам у емисији "Да можда не" коју на РТС-у води новинарка Оливера Ковачевић.

Снимак емисије

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (3)

Шта сте радили 5. октобра 2000.?

Истовремено објављивање говора Слободана Милошевића, одржаног пар дана пре 5. октобра 2000., у више гласила која се декларишу и оријентишу као патриотска, може се слободно рећи, представља значајну новину, а можда и назнаку политичког померања на нашој јавној сцени. До сада се овај говор углавном могао чути, видети и коментарисати у уским круговима непосредно блиским Милошевићу и његовој породици, а мислим да је последњи пут био емитован на завршној конвенцији СПС-а уочи парламентарних избора 2008. Као што је познато, СПС је искористио овај говор да мобилише своје гласачко тело да би, свега пар месеци касније, формирањем владе са ДС-ом и Г17 плус, своје бираче безочно преварио, успостављајући коалицију са странкама које су баштиници свега оног негативног што Милошевић у свом говору тако визионарски спомиње. Али, то није тема овог текста. Тема су већински утисци и одјеци на Милошевићев говор који се могу ишчитати на овом сајту и другим местима где је говор пренесен, а пре свега, реакције оних који оспоравају овај говор, а самим тим и већинско мишљење које се поводом њега формирало у патриотском делу јавности...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (2)

 
 Милошевић је био лош

Овај текст је кратак осврт на обраћање Милошевића од 2.октобра 2000.године, у коме само у најкрупнијим цртама показујем зашто Милошевић, и сви од Добрице Ћосића до Милошевића, не заслужују прелазну оцену. Да не буде забуне, не заслужују је ни Ђинђић ни Коштуница (Тадић је у минусу), али се у овом тексту тиме не бавим.

1. - У нашој јавности донекле се расправљало о томе да ли је за остварење српског националног интереса Југославија добра или лоша. И ту расправу смо само започели, углавном са гомилом предрасуда и жељом да се оправдају политичке позиције, а не да се након расправе зна више него пре ње. Али ту неких, било каквих ,аргумената има.

Оно што је остало потпуно изван мисаоног опсега расправе је кључно питање: како 1989.године било ко спроводи геополитичке промене на Балкану ( Jугославији), а да није експонент онога што Антонић често назива Империјом? Мисли се наравно на скуп земаља НАТО пакта. Одговор је веома једноставан- никако. Нема аргументације која може такву бесмислицу да објасни.

Данас, 2010.године, се „Империја“ мора стављати под наводнике зато што су у међународним односима веома јаки и Кина и Индија и Русија и земље Јужне Америке (не само Бразил), Турска се осамостаљује,положај Израела је све тежи итд., али 1989.године (рушење берлинског зида), они су стварно били Империја. Совјетски Савез се распадао, Кина је била осам пута слабија него данас, Јужна Америка банкротирана под теретом дугова, Турска потпуно под контролом САД итд.

Заговарање да је за Србе 1989.година право време за геополитичке промене Југославије, без ослонца на Империју, је грешка невиђених размера, да не кажем неку тежу реч. Према томе сва господа која су то заговарала, од Ћосића до Милошевића, су била политички потпуно недорасла проблему пред којим су се нашли и не могу бити никакав узор, него само опомена како не треба радити.

2. - Често у нашој јавности чујемо списак интереса страних сила и онда се без икакаве даље расправе констатује да Србија нема куд, него утабаним стазама неоколoнијализма (од миља названо чланство у ЕУ). Најрадикалнији политички естаблишмет стигне мисаоно до тога да тај пут није добар. И ту се стане. Тако и Милошевић, набраја како нам све странци не желе добро, као да је икада било да  странци желе нама благостање. Наравно да су увек у питању њихови интереси. И тако је одувек и било. Питање је зашто су данас успешнији него икад раније? И кад знамо њихове интересе, шта ми радимо?

Набрајање страних интереса је банална почетна фаза анализе политичара. Констатација да то није добро и да тим путем не треба ићи је на нивоу матуранта боље гимназије, а онда тек почиње озбиљан мисаони напор- шта тачно мора да се ради. Тога код Милошевића нема (понављам још једном, ни код других од Добрице ћосића до Тадића).

3. - Део о криминалу је криминалан. Ми пре Милошевића уопште нисмо имали организован криминал. Још једном за млађе читаоце којима то вероватно звучи невероватно: нисмо имали организован криминал пре Милошевића. А онда смо добили Аркана, Чумета, Спасојевића, Гишку, Кнелета, Лаиновића, Андрију Драшковића, Цанета Суботића, Радоњића итд.итд.

Разлика је само у томе што су се они бојали Милошевића, а преживели од њих су са Ђинђићем били партнери.

4. - Милошевићева прича о сиромашнима и богаташима је испод сваког нивоа. Ајде да кажемо да за сиромашне има неко оправдање (санкције, бомбардовање, избеглице итд.), али његов син је био тај енормно богат на насерећи народа. Марко Милошевић је згртао милионе марака док се народ патио. И онда нам Милошевић доцира и чуди се што му већина не верује. Тиме он у ствари показује да је невероватно подцењивао народ и способност бирача да и поред пропагнаде виде ствари какве оне јесу.

Када се само ово има у виду, а тај списак погрешних потеза би могао прилично да се продужи, јасно је да Милошевић није политичар за којим треба жалити. И никаквим тачним запажањима и добрим потезима, којих је било, није могуће Милошевића вредновати позитивно у односу на проблеме  остварења српског националног интереса. Мала је утеха што он у релативним одмеравањима стоји од боље од већине својих наследника, а са некима је приближно исти. Сви су они недорасли проблемима Србије.

За мене је добро је што су сви политичари показали да су лоши, зато што би стање Србије било безизлазно само када бисмо били на овом нивоу уз вођство добрих политичара. Другим речима, Србија није ни пробала да резборито ради у свом интересу, па је оправдано очекивати да би ствари могле бити знатно боље ако би се то покушало.

Бранко Павловић, текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли 

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (1)

Поводом десетогодишњице 5. октобра у више гласила која се декларишу као патриотска (Печат, НСПМ, Видовдан, Нови стандард итд.) објављено је обраћање Слободана Милошевића грађанима Србије и СР Југославије од 2. октобра 2000. Већина коментатора на Интернету позитивно је оценила овај говор, док су неки показали да и даље остају на петооктобарским позицијама, бар када је Милошевић и његово оцењивање, боље рећи оцрњивање, у питању. Тако је на сајту НСПМ-а реаговао Бранко Павловић, након чега сам написао свој коментар на тај текст...




Слободан Милошевић

Обраћање грађанима 2. октобра 2000. године

Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило.


Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву...

(цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли)