O tekstu Milovana Danojlića "Stari i novi iluzionisti"

Danojlićev tekst

Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.

Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.

Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.

Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.

Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".

Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.

Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.