Ово је шира верзија текста који је изашао у "Политици" под насловом "Ко је, у ствари, неумерен":
Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Ова мисао не тиче се само судбине и живота појединаца, узетих у њиховој издвојености и особености, већ много више карактерише дубље историјске процесе у којима се (пре)обликују друштвени колективитети. У својој сржи, ово су процеси дугог трајања. Ипак, да бисмо разумели наше текуће историјско време, оно које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо ићи оволико далеко у прошлост и рачунати читава три миленијума. Довољно је захватити последњих двадесет година и осмислити суштину збивања која су се у том периоду десила.
Пресудан и преломан догађај који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. Њему претходи пад Берлинског зида, односно уједињење и збијање Немачке. Ова два догађаја могу се разумети као радикална ревизија исхода Другог светског рата, као поништавање тековина које су на простору Европе требало да симболишу дефинитиван завршетак једне милитантне империјалне политике која је букнула из самог њеног средишта. Не треба стога да чуди што је последица оваквог историјског враћања уназад била обнова агресивне спољне политике Немачке и напад на Југославију. Југославија као велика, самостална и социјалистичка држава никако се није могла уклопити у „нови“, а заправо стари европски поредак о којем су немачки милитанти такође сањали тек коју деценију раније и тај сан претворили у кошмар за готово све европске нације...
Марио Калик, цео текст може се наћи на сајту Нове српске политичке мисли
Saturday, August 28, 2010
Komentar teksta Slobodana Antonica o Tadicevoj politici
Antonicev tekst
Komentar:
Бојим се да се у тексту претерало са истицањем једне нијансе, па се испустила из вида основна боја. Потреба за анализом и разумевањем диференцираности неке политике у односу на друге сама по себи није спорна. Спорно је када се тиме потисне синтеза и увид у суштину одређене политике, па се од појединачног дрвећа не види шума. А синтеза нам говори да је суштина, тј. она основна боја Тадићеве политике далеко од патриотске. Није довољно бити непотпуни квинслинг или дводимензионални издајник да би се постало патриотом. Односно није довољно не бити Чедомир Јовановић да би се престало бити издајником. Антонић нам заправо намеће Јовановића као лакмус за патриотизам, па би свака различита нијанса у односу на овог, ма колико била блага, требало да неку политику учини патриотском. Да ли то значи да је патриотизам у Србији данас толико проста ствар? Не, то само говори да Антонић у погледу њега поставља врло ниске критеријуме...
Нијанса која на спектру издаје/патриотизма разликује Тадићеву политику од Јовановићеве није оштрија од нијансе која ову политику разликује од Коштуничине, напротив, по свој прилици је блажа. Па ипак, Антонић наглашава прву разлику, а занемарују другу. Ако већ говоримо о одговорној анализи, ово је пропуст. На јавности је да процени зашто је он учињен. Не сматрам Коштуницу неким озбиљним, јаким патриотом, далеко од тога, али ако говоримо о патриотизму у бар некаквој, минималистичкој варијанти, онда он почиње са Коштуницом. А Тадић до њега не досеже.
Дипломатско надмудривање у УН је премало што једна власт може учинити да би се сматрала патриотском. Тачно је да Србија данас нема на располагању респектабилну војну силу. Али, то је превасходно Тадићева "заслуга", а не "објективан" чинилац. Ипак, Србија још увек има итекако других ресурса којима се може борити за своје интересе, од економских до политичких, па и дипломатских. То што их Тадић не користи не значи да они не постоје, како нам сугерише Антонић. То само значи да Тадић не жели да их користи.
Komentar:
Бојим се да се у тексту претерало са истицањем једне нијансе, па се испустила из вида основна боја. Потреба за анализом и разумевањем диференцираности неке политике у односу на друге сама по себи није спорна. Спорно је када се тиме потисне синтеза и увид у суштину одређене политике, па се од појединачног дрвећа не види шума. А синтеза нам говори да је суштина, тј. она основна боја Тадићеве политике далеко од патриотске. Није довољно бити непотпуни квинслинг или дводимензионални издајник да би се постало патриотом. Односно није довољно не бити Чедомир Јовановић да би се престало бити издајником. Антонић нам заправо намеће Јовановића као лакмус за патриотизам, па би свака различита нијанса у односу на овог, ма колико била блага, требало да неку политику учини патриотском. Да ли то значи да је патриотизам у Србији данас толико проста ствар? Не, то само говори да Антонић у погледу њега поставља врло ниске критеријуме...
Нијанса која на спектру издаје/патриотизма разликује Тадићеву политику од Јовановићеве није оштрија од нијансе која ову политику разликује од Коштуничине, напротив, по свој прилици је блажа. Па ипак, Антонић наглашава прву разлику, а занемарују другу. Ако већ говоримо о одговорној анализи, ово је пропуст. На јавности је да процени зашто је он учињен. Не сматрам Коштуницу неким озбиљним, јаким патриотом, далеко од тога, али ако говоримо о патриотизму у бар некаквој, минималистичкој варијанти, онда он почиње са Коштуницом. А Тадић до њега не досеже.
Дипломатско надмудривање у УН је премало што једна власт може учинити да би се сматрала патриотском. Тачно је да Србија данас нема на располагању респектабилну војну силу. Али, то је превасходно Тадићева "заслуга", а не "објективан" чинилац. Ипак, Србија још увек има итекако других ресурса којима се може борити за своје интересе, од економских до политичких, па и дипломатских. То што их Тадић не користи не значи да они не постоје, како нам сугерише Антонић. То само значи да Тадић не жели да их користи.
Jos jedna polemika sa nacionalistima
Povodom teksta novinarke Ane Radmilovic imao sam na sajtu NSPM-a jos jednu polemiku sa srpskim nacionalistima, antikomunistima.
Tekst ove polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/415714220/Polemika_sa_nacionalistima_povodom_teksta_Ane_Radmilovic.doc.html
Tekst ove polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/415714220/Polemika_sa_nacionalistima_povodom_teksta_Ane_Radmilovic.doc.html
Thursday, August 26, 2010
Коментар једног текста о светској кризи
Поводом текста новинара Слободана Рељића, објављеном у НИН-у, а пренетом на НСПМ, дао сам следећи коментар:
Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".
Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.
Ово подсећање не тиче се само европске и светске прошлости, него и садашњости и будућности. Јер, тамо где је стао Трећи Рајх, након Другог светског рата наставиле су САД. Оне су водиле и још увек воде неколико десетина ратова мањег или већег обима у којима су страдали милиони људи. Исти узрок је у основи свих ових ратова, без обзира које (капиталистичке) силе га започињу: империјална експанзија зарад грабљења туђих материјалних ресурса који ће се ставити на располагање крупном капиталу и његовим интересима профита. А они из најнижих слојева се користе у овим ратовима као муниција не зато што су њихови услови живота значајно побољшани, па гаје искрену патриотску веру у државу која им обезбеђује социјално благостање, како на почетку отприлике сугерише Рељић, већ зато што им недостаје властита класна свест, што због владајуће идеолошке индоктринације што због државне репресије према било којем радикалнијем радничком или комунистичком покрету. Ако се ишта може замерити Марксу, онда је то да је потценио снагу ових заштитних механизама најразвијенијих капиталистичких земаља.
Тачно је додуше да су у периодима државног капитализма, након великих економских криза до којих је доводио либерални модел, предузимане унутрашње реформе система како би се очували, спасили његови темељи, а то је у капитализму увек примат приватног власништва и тржишта. Социјално незадовољнима су даване мрвице друштвеног колача како би његов далеко већи део и нож којим се дели остао у рукама мањине богатих и моћних. И те мере су трајале све док незадовољство није сасвим утихнуло или било сузбијено, када су либерални јастребови могли поново да крену у необуздану грабеж.
Тако се унутар капитализма стално смењују периоди државног и либералног модела, као и плиме и осеке ратне претње по остатак човечанства, али сам капитализам и потенцијални милитаризам који је с њим у нужној вези, никад не пролазе. Једини начин да се изађе из овог зачараног круга сиромаштва и ратова, јесте социјализам, тј. револуција.
Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".
Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.
Ово подсећање не тиче се само европске и светске прошлости, него и садашњости и будућности. Јер, тамо где је стао Трећи Рајх, након Другог светског рата наставиле су САД. Оне су водиле и још увек воде неколико десетина ратова мањег или већег обима у којима су страдали милиони људи. Исти узрок је у основи свих ових ратова, без обзира које (капиталистичке) силе га започињу: империјална експанзија зарад грабљења туђих материјалних ресурса који ће се ставити на располагање крупном капиталу и његовим интересима профита. А они из најнижих слојева се користе у овим ратовима као муниција не зато што су њихови услови живота значајно побољшани, па гаје искрену патриотску веру у државу која им обезбеђује социјално благостање, како на почетку отприлике сугерише Рељић, већ зато што им недостаје властита класна свест, што због владајуће идеолошке индоктринације што због државне репресије према било којем радикалнијем радничком или комунистичком покрету. Ако се ишта може замерити Марксу, онда је то да је потценио снагу ових заштитних механизама најразвијенијих капиталистичких земаља.
Тачно је додуше да су у периодима државног капитализма, након великих економских криза до којих је доводио либерални модел, предузимане унутрашње реформе система како би се очували, спасили његови темељи, а то је у капитализму увек примат приватног власништва и тржишта. Социјално незадовољнима су даване мрвице друштвеног колача како би његов далеко већи део и нож којим се дели остао у рукама мањине богатих и моћних. И те мере су трајале све док незадовољство није сасвим утихнуло или било сузбијено, када су либерални јастребови могли поново да крену у необуздану грабеж.
Тако се унутар капитализма стално смењују периоди државног и либералног модела, као и плиме и осеке ратне претње по остатак човечанства, али сам капитализам и потенцијални милитаризам који је с њим у нужној вези, никад не пролазе. Једини начин да се изађе из овог зачараног круга сиромаштва и ратова, јесте социјализам, тј. револуција.
Кратка дискусија поводом текста о Светозару Марковићу
Поводом једног текста о Светозару Марковићу, објављеном на НСПМ-у, имао сам кратку дискусију с аутором:
Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.
Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!
Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.
Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.
Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".
Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.
Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.
Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!
Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.
Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.
Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".
Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.
Још један драстичан пример историјског ревизионизма
Поводом текста у "Блицу" који је пренео и НСПМ, о открићу "масовне гробнице жртава комуниста" написао сам коментар. Вреди пренети и сведочанство претходног коментатора:
Нешко
А шта, Руси дошли и побили малољетне њемачке војнике, опњачкали град и силовали Српкиње.
Е шупљи сте до бола.
Ја могу рећи да се још увијек сјећам приче коју ми је мајка као дјетету причала, а што је њена мајка њој испричала како су Руси (Црвена Армија) прошли кроз њено село (Шумадија) и при томе неки момчић (војник) скинуо са жице вунене чарапе ваљда се смрзавао.
Моја баба (у то доба жена/дјевојка) то пријавила (није видјела ко је ни када то урадио) и постројио командир читав вод да би баба препознала вунењаке и ето злом срећом премозна вунењаке на момчићу.
Што злом срећом?
Па ту га изведоше из строја и стрељаше на лицу мјеста док се баба шокирала јер јој није било на памети да би га срељали (не би јој пало на памет да пријави да је знала). Била је неимаштина па је мислила само ће их добити назад кад оно смртна казна за безалезну крађу.
Ето шта ћете Срби су имали од кога учити да краду, убијају и силују док се Њемци само свете за унакажене убијене војнике. То је била поента блицовог текста.
Дно дна!
Марио Калик
Разумем да је Блиц наклоњен Немцима јер га ови финансирају. Али, није ваљда да то подразумева и наклоњеност нацистима. Ако су на то спали, сваки даљи коментар је сувишан. Овај текст крцат је пронацистичким сугестијама, од почетка до краја, и представља одличан пример како ради искривљавање историје које више није само њена ревизија, већ тотално изокретање. Како је лепо приметио први коментатор, нацистички зликовци су постали готово невини, а ослободиоци су претворени у зликовце.
Већ у другој реченици спомиње се "наводно ослобођење" Крагујевца из октобра 1944 (касније се експлицитно стављају наводници и о ослобођењу говори као о "трагедији"). Дакле, по Блицу, поразом нацистичког окупатора није се десило никакво стварно ослобођење. Ко зна, можда ни немачка окупација није била окупација, него слобода. Када се крене у овакво прекрајање, ништа није немогуће. Како год, у најгорем случају по немачку окупацију, ова је изједначена са комунистичком (у оваквом погледу на историју комунизам, а не нацизам, мера је за злочин). Крагујевац није доживео никакву слободу са новом комунистичком влашћу, то је закључак који нам се намеће.
Даље нам се каже да су за убијене Крагујевчане криви партизани (и четници), а не нацисти. Да ови први нису масакрирали убијене немачке војнике, Хитлер се не би изнервирао и не би дошло до одмазде. Да, познато нам је да је Хитлер био веома смирен и сталожен човек којег су само такве настраности, својствене бандитима и одметницима, могле да изведу из такта. Питам се, међутим, шта ли су то Јевреји, Пољаци, Руси, па и ми 27. марта, учинили тако страшно Немцима да је Хитлерова агресија била разумљива.
На крају нам се каже да је "Титова војска" убила "најмање толико Шумадинаца" (што значи више) колико и нацисти октобра 1941. Још горе, овим првима се ни гроб не зна. Дакле, нацисти су мањи зликовци од партизана. За разлику од ових, они су стрељане уредно пописивали. Ех да нам је више те немачке уредности и уљудности, а не партизановштине..
Нешко
А шта, Руси дошли и побили малољетне њемачке војнике, опњачкали град и силовали Српкиње.
Е шупљи сте до бола.
Ја могу рећи да се још увијек сјећам приче коју ми је мајка као дјетету причала, а што је њена мајка њој испричала како су Руси (Црвена Армија) прошли кроз њено село (Шумадија) и при томе неки момчић (војник) скинуо са жице вунене чарапе ваљда се смрзавао.
Моја баба (у то доба жена/дјевојка) то пријавила (није видјела ко је ни када то урадио) и постројио командир читав вод да би баба препознала вунењаке и ето злом срећом премозна вунењаке на момчићу.
Што злом срећом?
Па ту га изведоше из строја и стрељаше на лицу мјеста док се баба шокирала јер јој није било на памети да би га срељали (не би јој пало на памет да пријави да је знала). Била је неимаштина па је мислила само ће их добити назад кад оно смртна казна за безалезну крађу.
Ето шта ћете Срби су имали од кога учити да краду, убијају и силују док се Њемци само свете за унакажене убијене војнике. То је била поента блицовог текста.
Дно дна!
Марио Калик
Разумем да је Блиц наклоњен Немцима јер га ови финансирају. Али, није ваљда да то подразумева и наклоњеност нацистима. Ако су на то спали, сваки даљи коментар је сувишан. Овај текст крцат је пронацистичким сугестијама, од почетка до краја, и представља одличан пример како ради искривљавање историје које више није само њена ревизија, већ тотално изокретање. Како је лепо приметио први коментатор, нацистички зликовци су постали готово невини, а ослободиоци су претворени у зликовце.
Већ у другој реченици спомиње се "наводно ослобођење" Крагујевца из октобра 1944 (касније се експлицитно стављају наводници и о ослобођењу говори као о "трагедији"). Дакле, по Блицу, поразом нацистичког окупатора није се десило никакво стварно ослобођење. Ко зна, можда ни немачка окупација није била окупација, него слобода. Када се крене у овакво прекрајање, ништа није немогуће. Како год, у најгорем случају по немачку окупацију, ова је изједначена са комунистичком (у оваквом погледу на историју комунизам, а не нацизам, мера је за злочин). Крагујевац није доживео никакву слободу са новом комунистичком влашћу, то је закључак који нам се намеће.
Даље нам се каже да су за убијене Крагујевчане криви партизани (и четници), а не нацисти. Да ови први нису масакрирали убијене немачке војнике, Хитлер се не би изнервирао и не би дошло до одмазде. Да, познато нам је да је Хитлер био веома смирен и сталожен човек којег су само такве настраности, својствене бандитима и одметницима, могле да изведу из такта. Питам се, међутим, шта ли су то Јевреји, Пољаци, Руси, па и ми 27. марта, учинили тако страшно Немцима да је Хитлерова агресија била разумљива.
На крају нам се каже да је "Титова војска" убила "најмање толико Шумадинаца" (што значи више) колико и нацисти октобра 1941. Још горе, овим првима се ни гроб не зна. Дакле, нацисти су мањи зликовци од партизана. За разлику од ових, они су стрељане уредно пописивали. Ех да нам је више те немачке уредности и уљудности, а не партизановштине..
Wednesday, August 4, 2010
Ко је, у ствари, неумерен?
Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Да бисмо разумели време које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо да рачунамо читава три миленијума, довољно је захватити суштину збивања која су се десила у последњих двадесет година.
Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.
Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.
На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.
Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.
Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.
Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:
http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm
Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.
Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.
На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.
Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.
Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.
Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:
http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm
Mihailo Marković i Kosta Čavoški - mesta razilaženja
Академик Коста Чавошки представио је јавности свој осврт на личност и дело недавно преминулог професора Михаила Марковића. У њему је Чавошки обухватио делове посмртног говора одржаног на Марковићевој сахрани и излагање са промоције друге књиге Марковићевих мемоара „Јуриш на небо“, одржане у децембру прошле године у књижари „Просвета“. Као неко ко је такође познавао професора Марковића, на овом сајту сам имао прилику да изнесем своје мишљење о овом несумњиво великом човеку, мислиоцу и јавном делатнику. А пошто сам био присутан на оба догађаја на којима је Чавошки усмено изложио ставове које сада имамо пред собом у писаној верзији, осећам потребу да нешто поводом њих кажем...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
O tekstu Milovana Danojlića "Stari i novi iluzionisti"
Danojlićev tekst
Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.
Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.
Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.
Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.
Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".
Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.
Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.
Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.
Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.
Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.
Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.
Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".
Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.
Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.
О Pekićevim političkim stavovima
Komentari povodom polemike Marinka Vučinića i Alekse Đilasa o Borislavu Pekiću
Link: http://rapidshare.com/files/411041166/Djilas-Vucinic-komentari.doc
Link: http://rapidshare.com/files/411041166/Djilas-Vucinic-komentari.doc
Crveno i crno
У свом тексту „Машине за прљање“ Слободан Антонић, као и у неким ранијим приликама, полази од идеја Мила Ломпара, изнетих овог пута у есеју под називом „Титоизам и хрватска културна политика“. Пошто циљ овог текста није детаљно разматрање Ломпаровог есеја, већ преиспитивање његове основне идеје коју и Антонић следи у свом чланку, нећу се задржавати на појединостима посредством којих Ломпар покушава да докаже ову идеју. Довољно је за сврху овог текста изнети укупан закључак да је Ломпарова теза о титоизму, односно титоистичком југословенству, као оруђу хрватске политике на културном плану, крајње натегнута, заснована на подацима истргнутим из ширег контекста, од којих многи имају споредан значај. Стиче се утисак да је Ломпар у свом подужем тексту хтео да наброји све чињенице које могу поткрепити његову основну тезу, али упркос томе, оне то не успевају, иако су на први поглед уверљиве, боље рећи, заводљиве...
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли
Subscribe to:
Posts (Atom)