Nepravda i bestidnost po ko zna koji put se obrušavaju na naš narod i državu. Posle Haradinaja i Ademija, i Naser Orić je oslobođen optužbi pred Haškim tribunalom. S druge strane, ambasade zemalja koje razbijaju našu državu, i jedan njen deo drže pod okupacijom, a ostatak u polukolonijalnom položaju, nesmetano slave svoje nacionalne praznike. U daljem opstajanju ove nepravde i simboličkog ponižavanja revnosno učestvuju neki domaći politički akteri, koji tako otvoreno pokazuju kolaboraciju sa agresorom i okupatorom. Deo vlasti, koja je dobila blagoslov nama neprijateljskih sila, i koja će, samim tim, sprovoditi njihove interese, ubuduće će činiti i SPS. Mučno je gledati predstavnike ove nazovi levičarske partije kako prisustvuju prijemu u čast rođendana britanske kraljice. I kako ćute o našem 4. julu, kojim je otpočela borba za nezavisnost naše države od fašističkog okupatora, dok istovremeno učestvuju u obeležavanju američkog 4. jula, njihovog Dana nezavisnosti.
Ovakav patološki odnos potčinjavanja tuđoj, neprijateljskoj volji i interesima, uz potpuno odricanje od vlastite političke volje i borbe za vlastite nacionalne interese, predstavlja kod nas trenutno dominantnu političku opciju. Bespogovorno služenje moćnijem, i dosledno izvršenje njegovih zahteva, pokazuju se na svakom koraku. Uzmimo samo primer jedne obične kafanske tuče u Americi, u kojoj je učestvovao naš državljanin Miladin Kovačević, a koja je ovih dana podignuta na najviši diplomatski nivo. I pre nego što je otpočela istraga u vezi sa ovim događajem, naše Ministarstvo inostranih poslova je, na izričit zahtev SAD, odmah razrešilo dužnosti generalnog konzula i vicekonzula, i pokrenulo protiv njih hitan disciplinski postupak. Na Srbiju se vrši jak pritisak da Kovačevića isporuči SAD-u. Pretpostavljamo da će naša vlada to učiniti, iako po našem Ustavu nisu dozvoljena izručenja srpskih državljana drugim državama. Jer, kada je na delu bezrezervno podređivanje moćnijim državama, ustav vlastite države, na žalost, nema nikakvu vrednost i težinu.
Svi ovi primeri, od načina na koji funkcioniše Haški tribunal, preko ponašanja nekih ambasada, do banalne kafanske tuče, pokazuju kako moćni manipulišu određenim pravima jedino ako pomažu očuvanju ili proširivanju njihove moći. I kako slabiji učvršćuju svoju nemoć, odustajući od otpora takvoj manipulaciji, odnosno pristajući na svaki njihov zahtev. Moćni traže od nas da i dalje izručujemo optužene Haškom tribunalu, sve u cilju „zadovoljenja pravde“, iako je ovaj sud do sada ubedljivo dokazao da je instrument nepravde, jer veliki broj odgovornih za teške zločine prema srpskom narodu nije optužen ili je oslobođen optužbe. Pri tom, SAD nisu podržale osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine, ponosno ističući da samo njihova država može da sudi njihovim građanima; one su čak primorale određene zemlje da potpišu sporazum o neizručivanju američkih državljana takvom sudu. Nije poznato da je ijedan visoki oficir ili državnik SAD-a ikada odgovarao za teške zločine koje je ova država počinila prema raznim narodima u novijoj istoriji. Ali, kada takve navodne zločine počine drugi, recimo Srbi, onda za njih ne važi taj princip, oni moraju biti izručeni međunarodnom sudu. Takođe, SAD ne samo da ne povlače svog ambasadora iz Srbije kada ovaj otvoreno krši najviši zakon naše zemlje, zagovarajući nezavisnost jednog njenog dela; one njega podstiču na takvo delo, jer je to njihova zvanična politika. Ali, kada jedan naš diplomata navodno prekrši njihov zakon, od naše države se ultimativno traži da ga razreši dužnosti. I naši državni organi, takvi kakvi jesu, predano izvršavaju ova naređenja.
Tako ovaj izopačeni odnos služenja agresoru dovodi do potpunog obrtanja stvari - umesto da zahtevamo ukidanje Haškog tribunala, ili bar izručenje odgovornih za zločine prema Srbima, mi izručujemo optužene Srbe, kao da je sa haškom pravdom sve u redu. Umesto da proteramo određene ambasadore, ili bar tražimo njihovo povlačenje, zbog kršenja našeg Ustava, mi povlačimo naše diplomate, zbog kršenja tuđih zakona. U takvom izokrenutom položaju se danas Srbija nalazi, zahvaljujući onima koji je vode. I ćutanju i malodušnosti naroda. Imamo li snage da preokrenemo ovo stanje, da vratimo stvari na njihovo pravo mesto?
Ovakav patološki odnos potčinjavanja tuđoj, neprijateljskoj volji i interesima, uz potpuno odricanje od vlastite političke volje i borbe za vlastite nacionalne interese, predstavlja kod nas trenutno dominantnu političku opciju. Bespogovorno služenje moćnijem, i dosledno izvršenje njegovih zahteva, pokazuju se na svakom koraku. Uzmimo samo primer jedne obične kafanske tuče u Americi, u kojoj je učestvovao naš državljanin Miladin Kovačević, a koja je ovih dana podignuta na najviši diplomatski nivo. I pre nego što je otpočela istraga u vezi sa ovim događajem, naše Ministarstvo inostranih poslova je, na izričit zahtev SAD, odmah razrešilo dužnosti generalnog konzula i vicekonzula, i pokrenulo protiv njih hitan disciplinski postupak. Na Srbiju se vrši jak pritisak da Kovačevića isporuči SAD-u. Pretpostavljamo da će naša vlada to učiniti, iako po našem Ustavu nisu dozvoljena izručenja srpskih državljana drugim državama. Jer, kada je na delu bezrezervno podređivanje moćnijim državama, ustav vlastite države, na žalost, nema nikakvu vrednost i težinu.
Svi ovi primeri, od načina na koji funkcioniše Haški tribunal, preko ponašanja nekih ambasada, do banalne kafanske tuče, pokazuju kako moćni manipulišu određenim pravima jedino ako pomažu očuvanju ili proširivanju njihove moći. I kako slabiji učvršćuju svoju nemoć, odustajući od otpora takvoj manipulaciji, odnosno pristajući na svaki njihov zahtev. Moćni traže od nas da i dalje izručujemo optužene Haškom tribunalu, sve u cilju „zadovoljenja pravde“, iako je ovaj sud do sada ubedljivo dokazao da je instrument nepravde, jer veliki broj odgovornih za teške zločine prema srpskom narodu nije optužen ili je oslobođen optužbe. Pri tom, SAD nisu podržale osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine, ponosno ističući da samo njihova država može da sudi njihovim građanima; one su čak primorale određene zemlje da potpišu sporazum o neizručivanju američkih državljana takvom sudu. Nije poznato da je ijedan visoki oficir ili državnik SAD-a ikada odgovarao za teške zločine koje je ova država počinila prema raznim narodima u novijoj istoriji. Ali, kada takve navodne zločine počine drugi, recimo Srbi, onda za njih ne važi taj princip, oni moraju biti izručeni međunarodnom sudu. Takođe, SAD ne samo da ne povlače svog ambasadora iz Srbije kada ovaj otvoreno krši najviši zakon naše zemlje, zagovarajući nezavisnost jednog njenog dela; one njega podstiču na takvo delo, jer je to njihova zvanična politika. Ali, kada jedan naš diplomata navodno prekrši njihov zakon, od naše države se ultimativno traži da ga razreši dužnosti. I naši državni organi, takvi kakvi jesu, predano izvršavaju ova naređenja.
Tako ovaj izopačeni odnos služenja agresoru dovodi do potpunog obrtanja stvari - umesto da zahtevamo ukidanje Haškog tribunala, ili bar izručenje odgovornih za zločine prema Srbima, mi izručujemo optužene Srbe, kao da je sa haškom pravdom sve u redu. Umesto da proteramo određene ambasadore, ili bar tražimo njihovo povlačenje, zbog kršenja našeg Ustava, mi povlačimo naše diplomate, zbog kršenja tuđih zakona. U takvom izokrenutom položaju se danas Srbija nalazi, zahvaljujući onima koji je vode. I ćutanju i malodušnosti naroda. Imamo li snage da preokrenemo ovo stanje, da vratimo stvari na njihovo pravo mesto?
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.20, 11.07.2008.
No comments:
Post a Comment