"Kapitalizam nema alternativu!"
Već četrdeset godina živimo u epohi kontrarevolucije. Poslednji revolucionarni talas, koji je vrhunac dostigao 1968., predstavljao je istovremeno kulminaciju socijalne drame koja je potresala svetsku istoriju u kontinuitetu dugom skoro 200 godina. Uzdrmane njegovim udarom, snage kapitalističkog poretka uzvratile su kontraofanzivom, temeljno razgrađujući tekovine dotadašnjih revolucionarnih borbi. Nakon destrukcije socijalne države na Zapadu, kapitalistička reakcija izvršila je invaziju na socijalistički Istok. Pad Berlinskog zida nije značio samo istorijsku regresiju na kapitalizam; sa njim je usledio i sunovrat svake radikalne društvene imaginacije, drastično urušavanje projekata usmerenih na prevazilaženje dominantne kapitalističke stvarnosti. Ne sme se izgubiti iz vida da je poredak tzv. realnog socijalizma, uprkos određenom odstupanju od izvornih socijalističkih ideala, predstavljao ozbiljan izazov i pretnju kapitalističkim sistemu i njegovoj ekspanziji; ali, takođe, i podsticaj na osmišljavanje autentičnijih oblika socijalizma koji su u većoj meri čuvali vezu sa njegovim teorijskim izvorima. Stoga je rušenjem ovog poretka sa istorijske scene nestao, pre svega, neposredan protivnik kapitalizma, zatim, moćan zaštitnik revolucionarnih pokreta (npr. kubanskog ili vijetnamskog) sa kojima je kapitalizam takođe bio u frontalnom sukobu, na kraju, hegemoni socijalistički sistem koji je provocirao otpor unutar socijalističkog pokreta i motivisao drugačije puteve u socijalizam. Zato ne treba da čudi da je, uklanjanjem tako snažnog protivnika, trijumfujući kapitalizam inaugurisao kraj istorije, svoju definitivnu pobedu koju nikakva budućnost neće moći da ospori. Ovaj optimizam naročito crpi snagu iz nesumnjivo teškog položaja levice, čije je radikalno krilo marginalizovano, a ono socijaldemokratsko, inače od početka sklono kompromisima sa kapitalizmom, izgubilo i poslednji antikapitalistički naboj.
Organizovana mreža ideoloških aparata (tzv. nevladine organizacije, „nezavisni“ mediji, „autonomni“ univerziteti, instituti i eksperti za ovo i ono), hranjena iz fondova transnacionalnog kapitala, započela je histeričnu kampanju promovisanja nove dogme: "kapitalizam nema alternativu!". I ne samo da je nema, nego i ne može i ne treba da je ima. Iza floskula o demokratiji, toleranciji, pluralizmu i sličnom, krilo se tako totalitarno i represivno zatvaranje univerzuma rasuđivanja i delanja u kome će čitava društvena svest i praksa imati samo jednu dimenziju, onu kapitalističku. Nakon sloma realnog socijalizma, ali i svake imaginacije koja ostaje na tragu utopijskog jezgra socijalizma (komunizma), kontrarevolucija deluje preventivno - svim sredstvima treba sprečiti novo pojavljivanje bauka komunizma, u korenu zaseći mogućnost njegovog oživljavanja. Presudna operacija u ovoj subverziji svake alternative kapitalističkom statusu quo jeste svođenje komunizma na „mračnu totalitarnu prošlost“. Izjednačavanjem ovog „totalitarizma“ sa onim drugim (nacističkim), započeto usvajanjem Rezolucije Saveta Evrope o „osudi komunističkih zločina“, ne samo da se denuncira komunizam, već se i relativizuju nacizam i njegovi zločini. A sa njim i zločini kolonijalizma, rasizma, imperijalizma počinjeni u prošlosti i sadašnjosti kapitalizma. Kada se emancipacija od ovog kapitalističkog poretka zločina ideološki predstavi kao nužno zapadanje u još gori poredak zločina, onda zločini kapitalizma postaju dovoljno opravdani. Kao takvi, oni mogu nesmetano da se nastave. Ako i nije najbolji, kapitalizam je bar najmanje loš od svih mogućih svetova.
I kod nas se neprestano oglašavaju aparatčici nove ideologije koji sebe i druge uvek iznova treba da uvere da kapitalizam i njegovi derivati (privatizacija, „Evropa“ itd.) nemaju alternativu, i da je dobro što je tako. (P)ovlašćeni dežurni tumači pitanja kapitalizma i socijalizma, levice i desnice, daju dijagnoze i prognoze koje se mahom svode na jedno: levice kod nas nema, ne može i ne treba biti. Njihov autoritet u pogledu tih problema u javnosti biva utoliko veći ukoliko su nekada imali mutne veze sa levom inteligencijom. Među njima se naročito ističe prof. Mladen Lazić. U svom intervjuu „Politici“ on se pridružuje orkestru koji prati formiranje nove vlade, i koji daje podršku i opravdanje za njen program. Lazić je dovoljno iskren, pa kaže da se ova vlada nikako ne može smatrati levičarskom. Ali, po njemu, to nije argument protiv vlade, već protiv levice. Naime, levica se nalazi pred nepremostivim teškoćama, naročito kod nas. Ona hoće da ostvari ideju jednakosti, čiji je pojavni oblik radikalnija preraspodela društvenog bogatstva; međutim, ova ideja „odstupa od glavnog toka savremene ekonomije“, a „posebno od ekonomskih mogućnosti zemlje koja želi da postigne ekonomski rast“, jer je ovaj rast vezan za ideju slobode koju, pak, ideja jednakosti isključuje. Motor ekonomskog rasta su, po Laziću, najbogatiji, i zato protiv njih ne smeju biti primenjene radikalnije mere. Lazić nam tako poručuje - bogati, slobodno nastavite da se bogatite, tu su socijalisti koji će demagoškim zavođenjem „gubitnika“ tranzicije zaštiti vas, njene „dobitnike“.
Lazić je tako jasno pokazao ideološku poziciju na kojoj stoji - u sukobu savremene neoliberalne ekonomije i ideje socijalne jednakosti, on staje na stranu neoliberalizma. Od jednakosti koja navodno isključuje slobodu bolja je sloboda za koju se otvoreno govori i prihvata da isključuje jednakost. Sve ovo, naravno, prati obavezna kritika staljinizma koja odavno parališe svaku ozbiljnu kritiku kapitalizma. Jedino smo ostali uskraćeni za objašnjenje o kakvoj slobodi uopšte može biti govora tamo gde su eksloatatori „slobodni“ da eksploatišu, a eksploatisani „slobodni“ da bivaju eksploatisani.
Organizovana mreža ideoloških aparata (tzv. nevladine organizacije, „nezavisni“ mediji, „autonomni“ univerziteti, instituti i eksperti za ovo i ono), hranjena iz fondova transnacionalnog kapitala, započela je histeričnu kampanju promovisanja nove dogme: "kapitalizam nema alternativu!". I ne samo da je nema, nego i ne može i ne treba da je ima. Iza floskula o demokratiji, toleranciji, pluralizmu i sličnom, krilo se tako totalitarno i represivno zatvaranje univerzuma rasuđivanja i delanja u kome će čitava društvena svest i praksa imati samo jednu dimenziju, onu kapitalističku. Nakon sloma realnog socijalizma, ali i svake imaginacije koja ostaje na tragu utopijskog jezgra socijalizma (komunizma), kontrarevolucija deluje preventivno - svim sredstvima treba sprečiti novo pojavljivanje bauka komunizma, u korenu zaseći mogućnost njegovog oživljavanja. Presudna operacija u ovoj subverziji svake alternative kapitalističkom statusu quo jeste svođenje komunizma na „mračnu totalitarnu prošlost“. Izjednačavanjem ovog „totalitarizma“ sa onim drugim (nacističkim), započeto usvajanjem Rezolucije Saveta Evrope o „osudi komunističkih zločina“, ne samo da se denuncira komunizam, već se i relativizuju nacizam i njegovi zločini. A sa njim i zločini kolonijalizma, rasizma, imperijalizma počinjeni u prošlosti i sadašnjosti kapitalizma. Kada se emancipacija od ovog kapitalističkog poretka zločina ideološki predstavi kao nužno zapadanje u još gori poredak zločina, onda zločini kapitalizma postaju dovoljno opravdani. Kao takvi, oni mogu nesmetano da se nastave. Ako i nije najbolji, kapitalizam je bar najmanje loš od svih mogućih svetova.
I kod nas se neprestano oglašavaju aparatčici nove ideologije koji sebe i druge uvek iznova treba da uvere da kapitalizam i njegovi derivati (privatizacija, „Evropa“ itd.) nemaju alternativu, i da je dobro što je tako. (P)ovlašćeni dežurni tumači pitanja kapitalizma i socijalizma, levice i desnice, daju dijagnoze i prognoze koje se mahom svode na jedno: levice kod nas nema, ne može i ne treba biti. Njihov autoritet u pogledu tih problema u javnosti biva utoliko veći ukoliko su nekada imali mutne veze sa levom inteligencijom. Među njima se naročito ističe prof. Mladen Lazić. U svom intervjuu „Politici“ on se pridružuje orkestru koji prati formiranje nove vlade, i koji daje podršku i opravdanje za njen program. Lazić je dovoljno iskren, pa kaže da se ova vlada nikako ne može smatrati levičarskom. Ali, po njemu, to nije argument protiv vlade, već protiv levice. Naime, levica se nalazi pred nepremostivim teškoćama, naročito kod nas. Ona hoće da ostvari ideju jednakosti, čiji je pojavni oblik radikalnija preraspodela društvenog bogatstva; međutim, ova ideja „odstupa od glavnog toka savremene ekonomije“, a „posebno od ekonomskih mogućnosti zemlje koja želi da postigne ekonomski rast“, jer je ovaj rast vezan za ideju slobode koju, pak, ideja jednakosti isključuje. Motor ekonomskog rasta su, po Laziću, najbogatiji, i zato protiv njih ne smeju biti primenjene radikalnije mere. Lazić nam tako poručuje - bogati, slobodno nastavite da se bogatite, tu su socijalisti koji će demagoškim zavođenjem „gubitnika“ tranzicije zaštiti vas, njene „dobitnike“.
Lazić je tako jasno pokazao ideološku poziciju na kojoj stoji - u sukobu savremene neoliberalne ekonomije i ideje socijalne jednakosti, on staje na stranu neoliberalizma. Od jednakosti koja navodno isključuje slobodu bolja je sloboda za koju se otvoreno govori i prihvata da isključuje jednakost. Sve ovo, naravno, prati obavezna kritika staljinizma koja odavno parališe svaku ozbiljnu kritiku kapitalizma. Jedino smo ostali uskraćeni za objašnjenje o kakvoj slobodi uopšte može biti govora tamo gde su eksloatatori „slobodni“ da eksploatišu, a eksploatisani „slobodni“ da bivaju eksploatisani.
Mario Kalik, tekst u nešto kraćem i izmenjenom obliku objavljen u "Politici", 17.07.2008.
No comments:
Post a Comment