Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone. I nikad ih među „elitom“ nije ni bilo, bar ne posle titoističkih čistki 1930-ih i 1940-ih. Od tada u Srbiji, čast vrlo retkim izuzecima, u vrhu institucija imamo samo titoiste koji se predstavljaju za komuniste i anti-fašiste. I, razume se, njihovu decu, koja se izdaju za "kapitaliste", "pro-evropljane", pa čak i "demokrate" (sa malim i velikim "d").
Da u Srbiji danas imamo komuniste a ne titoiste, već bi se uveliko govorilo - tj. ne samo govorilo već i činilo - protiv razbojničke "privatizacije" koja je u Srbiji sprovedena tokom poslednjih 15-ak godina, a već bi se i uveliko dizao glas da se "tajkunska" imovina mora nacionalizovati. Ustvari, da su oni i njihovi očevi to zašta se izdaju, nikad do takve „privatizacije“ ne bi moglo ni da dođe.
A da u Srbiji imamo anti-fašiste, ne bi nam anglo-američki ambasadori pravili vlade.
I, pitamo se sada, gde su svi ti nazovi-komunisti/anti-fašisti, ti nosioci Partizanskih spomenica i njihova biološka i duhovna deca? Gde je taj revolucionarni žar iz 1940-ih koji se tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima, kada se, uz pomoć Britanaca i tenkova Crvene armije, sa oreolom "oslobodilaca" nacionalizovala imovina "eksploatatora", "kulaka", "saradnika okupatora" itd, a optuženi bez suda bacani u tamnice, streljani ili izgnani iz "civilnog društva"?
Ili je po sredi ipak bilo samo ono staro "bolje naše nego vaše, naši vaše nadigraše"?...
Aleksandar Pavić, ceo tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli
No comments:
Post a Comment