Danas dominantna liberalna ideologija demokratiju vezuje isključivo za oblast politike, za koju se smatra da treba da bude strogo odvojena od ekonomije, i da se ne meša u njeno „slobodno“ kretanje. Po liberalima, u ekonomiji nema mesta za demokratiju. Međutim, liberalno shvatanje demokratije ne svodi ovu samo na oblik političkog života, koji postaje otuđen u odnosu na ostale oblike društvenog postojanja. Unutar te otuđene dimenzije političkog demokratija se dodatno svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U liberalno shvaćenoj politici tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Demokratija, shvaćena kao vlast samih građana, kod liberala je prognana i iz ekonomije i iz politike - u prvoj vladaju anonimni zakoni tržišta, a u drugoj otuđena elita političkih eksperata.
U svetu u kome politika nije više delatnost samih građana, već je postala posebna profesija, elita profesionalnih političara bori se za naklonost birača posredstvom modernih naučno-tehnoloških dostignuća, pre svih, masovnih medija. Građani postaju objektom političke manipulacije, umesto subjektom političkog života. Njihova politička delatnost uglavnom se svodi na povremeno glasanje na izborima, na kojima biraju između ponuđenih opcija, često toliko ograničenih i sličnih da svaka sloboda izbora obesmišljava. Umesto istinske političke slobode postoji samo njena simulacija. Stvaranje bitno drugačijih alternativa, izvan onih koje kreiraju i nameću nosioci otuđene političke moći, uveliko je iluzorno u postojećem poretku u kome ozbiljniju šansu dobijaju samo oni koji raspolažu moćnim finansijskim resursima.
To je naročito vidljivo u angloameričkoj „demokratiji“, koju mnogi nazivaju „najrazvijenijom“, gde već decenijama funkcioniše sistem u kome se na vlasti smenjuju dve ili tri moćne političke oligarhije. A još početkom 20. veka sociolog politike Robert Mihels ustanovio je „gvozdeni zakon oligarhije“ koji upravlja modernim partijama - naspram rukovodstva koje unutar partije ima monopol nad tokovima političkog odlučivanja, informisanja i finansiranja, mogućnost značajnijeg uticaja partijske baze (tzv. običnih članova) na politiku partije je sasvim mala, i svedena na puku normu zapisanu u partijskom statutu ili programu. Unutar ovakve čisto formalne demokratije moć običnih građana, koji ostaju izvan partija, može biti samo još manja. Takva demokratija lišena je stvarne društvene supstance, i iscrpljuje se u poštovanju procedura vezanih za organizovanje izbora i funkcionisanje parlamenta. Depolitizacija ogromne većine građana, koja se ogleda u potpunoj apstinenciji od izbora, ili svođenju vlastite političke delatnosti na skandiranje i aplaudiranje tokom izbornih kampanja i izvršenje izbornog rituala, njen je nužni rezultat. Na glavninu političkog života, koji je prepušten njihovim „predstavnicima“, građani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Njihova politička nesloboda prikrivena je ideološkim floskulama o „slobodnim“ i „poštenim“ izborima. Misleći da zaista biraju svoje predstavnike, oni samo potvrđuju volju nametnutih političkih grupacija.
Čini se da trenutna situaciji u Srbiji veoma jasno odslikava svu ograničenost i nedovoljnost parlamentarne demokratije. U situaciji rastuće nacionalne i socijalne katastrofe, koja bi trebalo da mobiliše građane na intenzivnu političku delatnost, na delu je, međutim, izostanak svake građanske inicijative. Formira se nelegitimna vlast, zasnovana na izbornoj krađi, koja podstiče ovaj negativni društveni trend; postojeće opozicione partije su lišene političke imaginacije i paralisane, što je učinak njihove bornirane vezanosti za parlamentarni sistem, a inače najglasnije i najuticajnije „nevladine“ organizacije, naravno, ćute. Zato je velikom broju građana koji se osećaju žrtvom političke prevare, i koji se protive ovom vladajućem toku, ostalo da svoje nezadovoljstvo demonstriraju izvan aktuelnog političkog sistema. Da bi povratili vlastitu sudbinu u svoje ruke, oni se moraju organizovati u pokret za odbranu nacionalne slobode i socijalne pravde, u kome njihova politička volja više neće biti otuđena od njih samih, postavši vlasništvo partijske elite koja ih navodno predstavlja.
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.19, 04.07.2008.
No comments:
Post a Comment