Proteklo je 160 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta i 125 godina od Marksove smrti. U našoj javnosti se o ovim godišnjicama napadno ćuti. Ali, takva pojava ne treba da čudi. Srbija je danas jedan od bastiona antikomunističkog totalitarizma. U zemlji u kojoj gotovo svi dogmatski veruju da kapitalizam nema alternativu, uključujući čak i (rastrojenu) radničku klasu, podsećanje na Marksa i komunizam može predstavljati samo nekorektno uznemiravanje tranzicionih vernika. Korektno može biti samo ophođenje prema Marksu i komunizmu kao prema lipsalom psu. Onaj ko pokušava da mu pomogne ili ga (od)brani, može računati samo na ćutanje ili prezir upodobljene javnosti, čija je kritička svest gotovo sasvim umrtvljena. Antikomunističko jednoumlje, prikriveno iza simulakruma političkog pluralizma, efikasno suzbija svaku istinsku opoziciju postojećem kapitalističkom poretku.
Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.
Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.
Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.
Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.
Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.
Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.
Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.
Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.
Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.
Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.
Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.
Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.
Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.22, 25.07.2008.
No comments:
Post a Comment