Polemika o (anti)komunizmu (10)

Mogu li nacionalisti da prevaziđu sebe?

Taktički, ne i strateški, savez komunista i nacionalista

Drago mi je što je Pavić otvoren za saradnju sa (pravim) komunistima zarad, kako je naveo, ostvarenja socijalne pravde i oslobođenja nacije (države) od okupacije. To su zaista bili i ostali ciljevi samih komunista, i tu nema ničeg spornog. Kao što ratne 1941. za partizane nije bila sporna saradnja sa četnicima, o čemu se danas malo govori. Na žalost, ovaj taktički kompromis tada nije trajao onoliko koliko je trebalo, dok se ne završi borba protiv okupatora, i sledbenici partizana i četnika verovatno se nikada neće složiti oko toga ko je odgovoran za njegovo kršenje. Ali, poučeni tim iskustvom, koje je bilo za partizane teško, a za četnike katastrofalno, možda se možemo danas drugačije postaviti. Jer, situacija nije bitno različita od one iz leta 1941.; jedino nemamo direktno prisustvo strane vojne sile na našoj teritoriji, za čim i nema potrebe, pošto sadašnja vlast, za razliku od one nastale pučom 27. marta, a još više za razliku od slobodarskog dela naroda, sasvim spremno sarađuje sa (novim) okupatorima. Ali, sve ostalo je tu - od presudnog uticaja stranih izaslanika-protektora, preko propagande usmerene na slabljenje otpora okupaciji, do nagrada raspisanih za pomoć u hvatanju nekada komunističkih, a danas nacionalističkih „zločinaca“.

Dakle, ako je Paviću iskreno stalo do prevazilaženja ovog stanja, a verujem da jeste, onda se na tom planu može sarađivati. Ako je za njega, kao za komuniste, danas kao i nekada, glavni neprijatelj okupator, a ne ideološki neistomišljenici unutar vlastite nacije, u komunistima može naći (privremene) saveznike. U svom radu, ponekad u obliku polemika na samoj levici, branio sam ovaj (taktički) savez komunista sa desnim nacionalistima, i za to, od strane, a(nti)nacionalnih levičara, bio čašćavan „epitetima“ poput „socijal-šovinistički šljam“ ili „obična četničina“. Za njih, kao i za liberalne jurišnike „Druge Srbije“, svaki patriotizam nužno je nacionalizam, onda šovinizam, na kraju najmračniji fašizam i nacizam. Za razliku od njih, ja diferenciram ove pojmove - neko može biti patriota, a da ne bude nacionalista, kao što može biti nacionalista, a da ne bude šovinista, ili da bude šovinista, a da ne bude fašista ili nacista. U skladu sa tim, desni nacionalisti, koji danas imaju vodeću poziciju u borbi protiv kvinsliške vlasti (i u koje ubrajam Pavića), po meni, nisu fašisti ili nacisti, uprkos manje ili više prisutnom šovinizmu. Očekujem da će Pavić takođe biti korektan, pa neće više izjednačavati liberale i komuniste. Jer, kao što je za njega sigurno uvreda da ga nazovu fašistom, samo zato što se predstavlja kao nacionalista, tako je i za komuniste uvreda da ih stavljaju u isti koš sa ekstremnim pobornicima i slugama liberalnog kapitalizma, samo zato što se komunisti nacionalistima (pogrešno) čine kao „antisrpski“ orijentisani. Niti su nacionalisti nacisti, niti su liberali komunisti. U svakom slučaju, u razumevanju ovih značajnih razlika Pavić pokazuje izvestan napredak, što uliva nadu da će se neki nesporazumi moći otkloniti.

Međutim, ova obostrana korektnost, neophodna za šire političko delovanje protiv zajedničkog neprijatelja, ne znači zanemarivanje ili potiskivanje bitnih neslaganja između komunista i nacionalista. Taj savez je taktički, ali ne i strateški, jer bi ovaj podrazumevao neku dublju ideološku saglasnost. A o toj dubljoj saglasnosti ovde nema govora. Iako je glavnina mog rada do sada bila usmerena na kritiku ideološke pozicije liberalne, transnacionalne desnice i a(nti)nacionalne levice, na antikomunističke invektive koje neprestano bivaju upućivane iz tabora nacionalističke desnice više se nije moglo ćutati. Naročito kada su se pojavile u direktnom provokativnom obliku kakav je bio Pavićev tekst. Dalje prećutkivanje takvih napada počelo bi da pruža izvesno pokriće već spomenutim a(nti)nacionalnim levičarima koji ne (žele da) vide važnu razliku između patriotski orijentisanog komunizma i nacionalistički orijentisanog antikomunizma. Iako je kritika kapitalizma za komuniste glavni zadatak, naročito danas (što, na žalost, ne uviđa popriličan broj onih koji se deklarišu kao levičari, pa čak i komunisti), to ne znači da se o kritici nacionalizma mora ćutati. Za komuniste je (srpski) nacionalizam danas, doduše, sporedan protivnik, ali ipak protivnik. To naročito važi u ovakvim debatama koje su više teorijske, nego političke prirode. Jer, u njima se rukovodimo (i) imperativima (istorijske) istine i snage argumenata, a ne (samo) trenutne političke celishodnosti. Imajući u vidu te zahteve, na novoiznesene Pavićeve tvrdnje mora se odlučno odgovoriti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli