“Dve” Srbije - jedan anti-komunizam
Aleksandar Pavić je u jednom u pravu - u Srbiji ima malo (pravih) komunista anti-fašista. Ali, gotovo sve ostalo što navodi je manje-više sporno. Jer, ne samo da ima malo pravih komunista anti-fašista nego, takođe, ima malo lažnih, tačnije rečeno, ja ih uopšte ne prepoznajem na javnoj sceni. Koji su to silni, a lažni, komunisti, oni koji sprovode kapitalizam, a pozivaju se na komunizam? Ko se danas tako snažno poziva na tekovine NOB-a, naročito na vlasti? Čini se da se, sem onih malobrojnih (pravih) komunista anti-fašista, na komunizam i NOB niko ne poziva. Oko anti-komunizma u Srbiji gotovo da postoji jednoglasje - na vlasti je neoliberalna desnica u službi transnacionalnih struktura moći, a vidljiviju opoziciju čini etno (i klero) nacionalistička desnica. Dakle, dominira sukob dve frakcije desnice pri čemu im je anti-komunizam zajednički. Prvima smeta komunistički egalitarizam (jer je anti-kapitalistički), drugima komunistički internacionalizam (jer je „anti-srpski“). Ako je Pavić mislio na neke koji se lažno pozivaju na anti-fašizam, na izvesne nevladine organizacije i pojedince koji pripadaju tom ideološkom miljeu, onda je u pravu. Oni jesu lažni anti-fašisti. Da su pravi, podjednako bi se, na primer, bunili protiv preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića (i uopšte protiv sličnih preimenovanja), kao što se bune protiv rehabilitacije Milana Nedića. Ali, oni nisu komunisti, već liberali, a i tako se predstavljaju.
Direktorka Centra koji u poslednje vreme, u manipualtivne svrhe, posvećuje pažnju sećanju na NOB istovremeno, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, piše: „Boris Tadić, Srbija kao otvorena mogućnost, ili Tomislav Nikolić i put ka Albaniji Envera Hodže…A odgovor je samo jedan - demokratija. Suprotno je Severna Koreja, Austrija posle anšlusa, Darfur …”. Ovde se određeni komunistički režimi koriste kao primer koji treba da diskvalifikuje političkog protivnika. Takođe, kada je (opet) Zoran Đinđić trijumfalno skidao (crvenu) zvezdu petokraku sa Gradske skupštine, “druga Srbija” je ćutala. O kakvom komunizmu tu još može biti reči?! Neki od njih jesu biološka deca partizanskih boraca i komunističkih funkcionera, ali duhovna sigurno nisu. Zašto je to tako, o tome se može razgovarati.
Za razliku od ovih liberala, koji samo grubom zamenom teza mogu biti proglašeni komunistima, pravi komunisti anti-fašisti se svakako bore protiv onoga o čemu i Pavić govori. Oni su protiv „razbojničke 'privatizacije'“ i protiv uticaja stranih ambasadora na formiranje ovdašnje vlasti. Razlog tome je što su, kao komunisti, za društvenu svojinu, a kao patrioti, za narodnu demokratiju, za to da naš narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Ali, da ne bude zabune, oni nisu protiv privatizacije zato što je razbojnička, već zato što je privatizacija. Za njih je poštena privatizacija oksimoron, jer je svaka privatna svojina u osnovi pljačka. Unekoliko je Pavić u pravu, nacionalizacija koja se sprovodi u revoluciji je otimanje; ali uz važan dodatak - otimanje od onih koji su oteli (Marks bi rekao „eksproprijacija eksproprijatora“). Drugim rečima, nije revolucija izgovor za otimačinu, već je otimačina razlog za revoluciju. To je kao 1941. i kao, nadamo se, u skorijoj budućnosti...
Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli
No comments:
Post a Comment