Danas dominantna liberalna ideologija demokratiju vezuje isključivo za oblast politike, za koju se smatra da treba da bude strogo odvojena od ekonomije, i da se ne meša u njeno „slobodno“ kretanje. Po liberalima, u ekonomiji nema mesta za demokratiju. Međutim, liberalno shvatanje demokratije ne svodi ovu samo na oblik političkog života, koji postaje otuđen u odnosu na ostale oblike društvenog postojanja. Unutar te otuđene dimenzije političkog demokratija se dodatno svodi na tzv. parlamentarnu ili predstavničku demokratiju. U liberalno shvaćenoj politici tako nema mesta za neposrednu demokratiju koja je zapravo izvorni oblik demokratije. Neposredna građanska inicijativa i aktivnost vezuju se samo za sferu tzv. građanskog društva koje se smatra odvojenim od države, prepuštene upravljačkoj delatnosti profesionalnih političara.
Stoga je demokratija, shvaćena kao vlast samih građana, kod liberala prognana i iz ekonomije i iz politike - u prvoj vladaju anonimni zakoni tržišta, a u drugoj otuđena elita političkih eksperata. Autonomni i kritički pojedinci, koji su osnova autentične demokratske zajednice, u ovoj ideologiji figuriraju samo u maglovitom „nevladinom sektoru“ kome se daje nekakvo povlašćeno moralno mesto - njegove predloge i savete bi trebalo da slušaju i prihvataju pripadnici ekonomske i političke elite. I ne samo da je ovde postalo bezupitno, sa stanovišta istinske demokratije inače sporno, postojanje podele na elitu i one koje bi elita trebalo da sluša (a ne mora, niti to čini). U samoj društvenoj stvarnosti najuticajnije „nevladine“ organizacije daleko su od ovih proklamovanih ideala kritičkog držanja i autonomije. One većinom predstavljaju samo ideološku poslugu ekonomske ili političke elite u celini, ili neke od njenih sukobljenih frakcija. Njihova uloga je da legitimišu odluke ove elite, prikazujući ih kao stav do koga dolaze i „nezavisni“ pojedinci angažovani u „nevladinom sektoru“, čija se objektivnost, samim tim, postavlja izvan svake sumnje.
Politička nauka i filozofija odavno su uočile ovu krizu demokratije, naročito izraženu u savremenom društvu. Zato neki teoretičari nazivaju današnji politički sistem „poliarhijom“, a ne demokratijom - politička vlast ne pripada samim građanima, već je skoncentrisana unutar nekoliko konkurentnih političkih elita koje se bore za naklonost birača. Ova naklonost postaje učinak modernih naučno-tehnoloških dostignuća, pre svih, masovnih medija. Tako građani postaju objektom političke manipulacije, umesto subjektom političkog života. Njihova politička delatnost uglavnom se svodi na povremeno glasanje na izborima, na kojima biraju između ponuđenih opcija, često toliko ograničenih i sličnih da svaka sloboda izbora obesmišljava. Umesto istinske političke slobode postoji samo njena simulacija. Stvaranje bitno drugačijih alternativa, izvan onih koje nameću nosioci otuđene političke moći, uveliko je iluzorno u postojećem poretku u kome ozbiljniju šansu dobijaju samo oni koji raspolažu moćnim finansijskim resursima.
To je naročito vidljivo u angloameričkoj „demokratiji“, koju mnogi nazivaju „najrazvijenijom“, gde već decenijama funkcioniše sistem u kome se na vlasti smenjuju dve ili tri moćne političke oligarhije. A još početkom 20. veka sociolog politike Robert Mihels ustanovio je „gvozdeni zakon oligarhije“ koji upravlja modernim partijama - naspram rukovodstva koje unutar partije ima monopol nad tokovima političkog odlučivanja, informisanja i finansiranja, mogućnost značajnijeg uticaja partijske baze (tzv. običnih članova) na politiku partije je sasvim mala, i svedena na puku normu zapisanu u partijskom statutu ili programu. Unutar ovakve čisto formalne demokratije moć običnih građana, koji ostaju izvan partija, može biti samo još manja. Takva demokratija lišena je stvarne društvene supstance, i iscrpljuje se u poštovanju procedura vezanih za organizovanje izbora i funkcionisanje parlamenta. Depolitizacija ogromne većine građana, koja se ogleda u potpunoj apstinenciji od izbora, ili svođenju vlastite političke delatnosti na skandiranje i aplaudiranje tokom izbornih kampanja i izvršenje izbornog rituala, njen je nužni rezultat. Na glavninu političkog života, koji je prepušten njihovim „predstavnicima“, građani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Njihova politička nesloboda prikrivena je ideološkim floskulama o „slobodnim“ i „poštenim“ izborima. Misleći da zaista biraju svoje predstavnike, oni samo potvrđuju volju nametnutih političkih grupacija. Zato je u savremenoj parlamentarnoj demokratiji na delu ozbiljna kriza legitimiteta vlasti.
No comments:
Post a Comment