Naš region je već dugo vremena poprište krize i nestabilnosti. Drastično socijalno raslojavanje, kao nužna posledica tzv. tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, na ovom prostoru bilo je dopunjeno strahovitim oružanim sukobima i snažnim političkim previranjima. Ti razarajući procesi naročito su pogodili našu državu tokom 90-tih godina; pored ostalih negativnih činilaca, ona je bila dodatno izložena teroru ekonomskih sankcija i brutalnom bombardovanju od strane najjače vojne organizacije u svetu. Ni danas ti destruktivni procesi nisu utihnuli, jer je na delu dalje razbijanje naše države i još intenzivnije produbljivanje socijalnih razlika. Jedino što nema potrebe za sankcijama i bombardovanjem, budući da nova vlast bez ikakvog otpora prihvata i sprovodi volju zapadnih imperijalističkih sila i njihovih organizacija. Tamo gde nema otpora, nema ni potrebe za divljačkim slamanjem otpora.
Oko i unutar naše razbijene države i razorenog društva najednom je počela da se plete mreža tzv. međunarodnih grupa, navodno zabrinutih zbog tako duge i teške krize i nestabilnosti, i zainteresovanih za njihovo rešavanje. Samozvani iscelitelji i spasioci krenuli su napadno da nude svoju pomoć. Dobronamerni nasrtljivci pojavili su se kao sasvim nevini, izuzeti od svake krivice i odgovornosti za tragično stanje „pacijenta“ kome hoće da pomognu. Od tzv. Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, do tzv. Međunarodne krizne grupe, mnoštvo organizacija i pojedinaca radilo je na navodnom izbavljenu naše zajednice iz krize i nestabilnosti. U udžbenike i nastavu iz oblasti društvenih nauka uselio se opsesivni govor o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, a kao najvažniji društveni cilj istaknuta je „izgradnja demokratskih institucija“. Na kraju je šačica uzurpatora u ime naše države potpisala sa EU tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dominantan diskurs stabilizacije dobio je tako kvazidržavnu potvrdu.
Stabilnost, naravno, nije nešto što treba potpuno odbaciti; ona je poželjno društveno stanje. Ali, ona nije cilj po sebi, niti najviša društvena vrednost. Odlučujuće je da li je u konkretnom slučaju ona u skladu sa istinom, slobodom i pravdom, i njima podređena, ili je njima protivna i nadređena. A ovde je, nažalost, istina da je npr. Pakt za stabilnost bio važan faktor destabilizacije jedne vlasti koja je pružala otpor agresiji na vlastitu državu, da je Međunarodna krizna grupa, odnosno njeni predstavnici, bila bitan činilac podsticanja balkanske krize, i da je Sporazum o stabilizaciji zapravo element destabilizacije naše države. Stabilnost na koju se oni pozivaju, i koju žele da uvezu na ovaj prostor, jeste stabilnost postojećeg poretka raspodele globalne moći. Čitava mreža ovih organizacija i neformalnih grupa za pritisak je u službi konzerviranja poretka naspram koga sloboda i ravnopravnost država i naroda predstavlja samo pretnju. Sa takvom pretnjom se one razračunavaju na način koji toliko odudara od njihovog zvaničnog imena.
Kada se danas kod nas iz vladajućih krugova neprestano emituju pozivi na stabilnost i pomirenje, poruka je jasna - ne remetimo poredak koji počiva na laži, nacionalnom porobljavanju i socijalnoj nepravdi; pomirimo se oko ove poražavajuće politike, i podržimo njene predstavnike. Ne čudi kada takvu poruku šalju oni za koje se od početka zna da su samo zastupnici volje i interesa inostranih elita za konzerviranjem postojeće raspodele moći na globalom nivou. Ali, čudi kada se tom zovu nove ideologije tako odlučno, bez ikakvih dilema, pridružuju predstavnici jedne do juče, bar deklarativno, levičarske i opozicione partije. Umesto da podstiču destabilizaciju vladajućeg neoliberalnog poretka, oni (se) uporno mole za njegovu stabilnost, postajući čak važan deo tog poretka, i pokazujući time svoju političku nestabilnost; umesto da rade na osmišljavanju i stvaranju bitno drugačijih institucija, oni vape za popunjavanjem postojećih. O kakvom levičarskom i opozicionom delovanju još može biti govora kod tako konzervativne politike?
Zato ovoj politici treba suprotstaviti njenu radikalnu kritiku, koja ima za cilj da provocira krizu postojećeg poretka. Naspram ovog poretka, organizovanog i uveliko stabilizovanog protiv onih koji žele da žive od svog rada, i u zemlji čiju sudbinu sami određuju, valja jačati govor koji promoviše nestabilnost. A naspram onih koji po vladajućim ideološkim aparatima mantraju o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, treba uporno podsećati da demokrati(zaci)ja, u svom izvornom značenju, destabilizuje i dekonstruiše poredak koji ograničava vrhovnu i samozakonodavnu vlast naroda, zbog interesa dominacije neke unutrašnje ili spoljne elite. Kako kaže savremeni francuski filozof Žak Ransijer, „demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka“. Naročito danas, kada je „normalnim“ postala podela na moćne i nemoćne, bogate i siromašne, „dobitnike“ i „gubitnike“ u surovoj borbi za život kojoj se ne vidi nikakav kraj.
Oko i unutar naše razbijene države i razorenog društva najednom je počela da se plete mreža tzv. međunarodnih grupa, navodno zabrinutih zbog tako duge i teške krize i nestabilnosti, i zainteresovanih za njihovo rešavanje. Samozvani iscelitelji i spasioci krenuli su napadno da nude svoju pomoć. Dobronamerni nasrtljivci pojavili su se kao sasvim nevini, izuzeti od svake krivice i odgovornosti za tragično stanje „pacijenta“ kome hoće da pomognu. Od tzv. Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, do tzv. Međunarodne krizne grupe, mnoštvo organizacija i pojedinaca radilo je na navodnom izbavljenu naše zajednice iz krize i nestabilnosti. U udžbenike i nastavu iz oblasti društvenih nauka uselio se opsesivni govor o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, a kao najvažniji društveni cilj istaknuta je „izgradnja demokratskih institucija“. Na kraju je šačica uzurpatora u ime naše države potpisala sa EU tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dominantan diskurs stabilizacije dobio je tako kvazidržavnu potvrdu.
Stabilnost, naravno, nije nešto što treba potpuno odbaciti; ona je poželjno društveno stanje. Ali, ona nije cilj po sebi, niti najviša društvena vrednost. Odlučujuće je da li je u konkretnom slučaju ona u skladu sa istinom, slobodom i pravdom, i njima podređena, ili je njima protivna i nadređena. A ovde je, nažalost, istina da je npr. Pakt za stabilnost bio važan faktor destabilizacije jedne vlasti koja je pružala otpor agresiji na vlastitu državu, da je Međunarodna krizna grupa, odnosno njeni predstavnici, bila bitan činilac podsticanja balkanske krize, i da je Sporazum o stabilizaciji zapravo element destabilizacije naše države. Stabilnost na koju se oni pozivaju, i koju žele da uvezu na ovaj prostor, jeste stabilnost postojećeg poretka raspodele globalne moći. Čitava mreža ovih organizacija i neformalnih grupa za pritisak je u službi konzerviranja poretka naspram koga sloboda i ravnopravnost država i naroda predstavlja samo pretnju. Sa takvom pretnjom se one razračunavaju na način koji toliko odudara od njihovog zvaničnog imena.
Kada se danas kod nas iz vladajućih krugova neprestano emituju pozivi na stabilnost i pomirenje, poruka je jasna - ne remetimo poredak koji počiva na laži, nacionalnom porobljavanju i socijalnoj nepravdi; pomirimo se oko ove poražavajuće politike, i podržimo njene predstavnike. Ne čudi kada takvu poruku šalju oni za koje se od početka zna da su samo zastupnici volje i interesa inostranih elita za konzerviranjem postojeće raspodele moći na globalom nivou. Ali, čudi kada se tom zovu nove ideologije tako odlučno, bez ikakvih dilema, pridružuju predstavnici jedne do juče, bar deklarativno, levičarske i opozicione partije. Umesto da podstiču destabilizaciju vladajućeg neoliberalnog poretka, oni (se) uporno mole za njegovu stabilnost, postajući čak važan deo tog poretka, i pokazujući time svoju političku nestabilnost; umesto da rade na osmišljavanju i stvaranju bitno drugačijih institucija, oni vape za popunjavanjem postojećih. O kakvom levičarskom i opozicionom delovanju još može biti govora kod tako konzervativne politike?
Zato ovoj politici treba suprotstaviti njenu radikalnu kritiku, koja ima za cilj da provocira krizu postojećeg poretka. Naspram ovog poretka, organizovanog i uveliko stabilizovanog protiv onih koji žele da žive od svog rada, i u zemlji čiju sudbinu sami određuju, valja jačati govor koji promoviše nestabilnost. A naspram onih koji po vladajućim ideološkim aparatima mantraju o „demokratskoj konsolidaciji i rekonstrukciji“, treba uporno podsećati da demokrati(zaci)ja, u svom izvornom značenju, destabilizuje i dekonstruiše poredak koji ograničava vrhovnu i samozakonodavnu vlast naroda, zbog interesa dominacije neke unutrašnje ili spoljne elite. Kako kaže savremeni francuski filozof Žak Ransijer, „demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka“. Naročito danas, kada je „normalnim“ postala podela na moćne i nemoćne, bogate i siromašne, „dobitnike“ i „gubitnike“ u surovoj borbi za život kojoj se ne vidi nikakav kraj.
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.21, 18.07.2008.
No comments:
Post a Comment