Demokratija je vladavina naroda. U demokratiji narod ima vrhovnu vlast. Vrhovna vlast znači suverenost. Ona podrazumeva da niko iznad ili mimo naroda ne može odlučivati o njegovoj sudbini.
U demokratiji narod vlada samim sobom. On se potčinjava samo vlastitoj volji, zakonima koje je sam doneo. Tu je sadržana ideja autonomije (samozakonodavstva). Autonomija naroda znači da je narod zreo da sam odlučuje. Njemu ne treba staratelj koji će mu govoriti šta je dobro za njega. Niti ga takvo mišljenje uopšte obavezuje. Imati poštovanja prema nekom narodu znači poštovati njegovu zrelost. Imati poverenja u neki narod znači dopustiti mu da sam donosi odluke o sopstvenoj sadašnjosti i budućnosti.
O temeljnim pitanjima vlastite budućnosti narod se mora izjašnjavati neposredno, na referendumu. Njemu treba da prethodi temeljna rasprava, javna i slobodna. Samo takva rasprava omogućava slobodu izbora na samom referendumu. Slobodno birati znači biti oslobođen straha. Straha koji se vezuje za jednu od alternativa i koji određene društvene grupe mogu smišljeno širiti kroz javni prostor.
Ako neka politička sila, unutrašnja ili spoljašnja, pokuša da preuzme vlast od naroda, da odlučuje o njemu nezavisno od njega, narod ima pravo da se tome suprotstavi. I ne samo pravo, nego i dužnost. On mora braniti svoju slobodu ako misli da i dalje postoji kao narod. U suprotnom, postojaće samo gospodari i sluge, nadmoćni i nemoćni. U takvoj zajednici bilo kakav napredak je nemoguć. Tačnije, on je rezervisan samo za nadmoćne gospodare.
Iza ovih ideja stoji bogato istorijsko iskustvo. Sve moderne revolucije, bilo buržoaske bilo socijalističke, vezane su za ovu ideju demokratije. Njihovi datumi slave se kao najvažniji državni praznici oko kojih se narod okuplja da bi proslavio svoju slobodu. U revolucijama je narod preuzimao vlast od dotadašnjih gospodara, postavljajući samog sebe za vrhovnog i jedinog gospodara. Amerikanci, na primer, slave Dan nezavisnosti kao sećanje na svoju revoluciju. U njoj je vodeće geslo bilo „nema oporezivanja bez predstavljanja“. Američki kolonisti suprotstavili su se poreskim zakonima koji su bili doneseni u engleskoj skupštini, u kojoj nisu imali svoje predstavnike. U tom otporu sadržana je ona ideja narodne suverenosti.
U ovome što smo do sada naveli verovatno nema ničeg spornog. Samo smo izneli na videlo šta demokratija u suštini znači. A gotovo svi se danas zaklinju u demokratiju. Međutim, kada dođemo do Srbije, čini se da ove inače nesporne ideje nekima postaju itekako sporne. Oni kao da u potpunosti zaboravljaju na izvorni smisao demokratije koji smo upravo izložili. U njihovim očima za Srbiju i njen narod kao da ne važi ono što inače važi za druge - naša suverenost i autonomija nisu priznati. Tako se o stvarima u pogledu kojih naš narod ima suverenu vlast neprestano izjašnjavaju organizacije u kojima Srbija nije član. I ne samo da se izjašnjavaju, nego i donose odluke, i pretenduju da one za nas imaju obavezujuće dejstvo. Još žalosnije, u takvom stavu naročito se ističe država koja svake godine ponosno obeležava svoj Dan nezavisnosti. Ona slavi svoju nacionalnu slobodu, ali istovremeno istu tu slobodu odriče drugim nacijama. Uz to, našom javnošću se širi strah koji ograničava slobodu izbora. Naš narod biva prisiljavan da izabere „Evropu“ (zapravo EU) - ako to ne učini, navodno će se suočiti sa „strašnim posledicama“. Takvo zastrašivanje biva pojačano stavom jednog visokog predstavnika EU koji u poslednje vreme uporno ističe da je svaki drugi izbor osim onoga u kome se bira ulazak u „Evropu“ - „put u nigde“.
A na primeru naših izbora postaje potpuno jasno koliko je njihovo shvatanje demokratije problematično. Demokratija, po njima, nije u tome da narod izrazi svoju volju na izborima koji se u uobičajenom smislu smatraju demokratskim, već samo ako se na tim izborima opredeli za one koje su oni označili kao „demokratske“ snage. Znači, nije više važno da li su izbori demokratski ili ne, već je važno da li će na njima pobediti one snage koje neki smatraju demokratskim.
U ovakvom ophođenju nekih organizacija i njihovih predstavnika prema našem narodu uveliko je osporena ona izvorna ideja demokratije. Na primeru Srbije se pokazuje da je demokratija u dubokoj krizi. Našem narodu se odriče suverenost, jer se iznad i mimo njega odlučuje o njegovoj sudbini. Odriče mu se i njegova autonomija, jer se osporava njegova zrelost da sam odlučuje o tome šta je za njega dobro. Neke organizacije nameću se, naime, kao staratelji koji bolje od nas znaju šta su naši interesi. Time se pokazuje da niti nas poštuju niti imaju poverenje u nas. Sve ovo dešava se u atmosferi zastrašivanja, u kojoj se izbor nacionalne slobode predstavlja kao „samoizolacija“ ili „katastrofa“. Zato ne čudi što je kod nas danas na delu organizovani zaborav smisla demokratije, da u demokratiji odlučujemo isključivo mi, građani Srbije.
No comments:
Post a Comment