"Evropa" - element zločina

Živimo u vremenu histeričnog pozivanja na „Evropu“. Nema nijednog dela našeg društvenog bića koje nije zahvaćeno prisilom „reformi“ koje treba da nas dovedu u „sklad sa evropskim vrednostima“. Sve se oko nas i u nama temeljno razgrađuje i preuređuje u cilju dostizanja „evropskih standarda“. Pod njihovim imperativom sve postaje standardizovano, od veličine poljoprivrednih proizvoda do programa za visoko obrazovanje. Oni su izvan kritičke diskusije, samoproklamovani i nametnuti građanstvu Evrope u stihiji njihovog društvenog života. Ipak, ova stihija standardizovanja, prinudnog usklađivanja sa dominantnim obrascima, predstavlja se kao trijumf slobode i individualnosti. U „Evropu“ se pohranjuju naši fantazmi o slobodnom, mirnom i srećnom životu. „Evropa“ (p)ostaje krajnji cilj Balkana i njegovih naroda, preko nje se mogu razumeti njihove istinske težnje. „Ulaskom u Evropu“ čeka nas „sigurna budućnost“; ona nam se već smeši sa bilbordova koji propagiraju „evropsku“ opciju. Naspram te „svetle evropske budućnosti“ preteći stoji „mračna nacionalistička prošlost“. Ako ne izaberemo prvo, sledi nam drugo, upozoravaju agitatori „Evrope“, ovdašnji i tamošnji. U njihovoj imaginaciji „Evropa“ i „Balkan“ sudaraju se kao Svetlost i Tama, Raj i Pakao, Život i Smrt. Ovaj izvorni rascep, koji je u poslednje vreme postao opsesivan za veći deo naše javnosti, ponavlja mitsko-religioznu podelu na Dobro i Zlo. Tako oni koji se smatraju avangardom „prosvećenosti“ i „modernizacije“ obnavljaju i izdašno koriste arhajske mantre koje zahtevaju slepo verovanje, a ne kritičko razmišljanje.

Međutim, upravo iz „Evrope“ stižu glasovi koji raščaravaju ove magijske formule, pomažući nam da se odupremo njihovoj hipnotišućoj moći. Neki slovenački filozofi, na primer, kažu - „Balkan“ je nesvesno Evrope. Znači, ne važi toliko da ćemo preko „Evrope“ upoznati Balkan, već obrnuto, „Balkan“ upućuje na samu Evropu, na neku njenu istinu koju ona želi da potisne. Imaginarna predstava o „Balkanu“ kao nekakvom tamnom vilajetu u kojem vladaju etnički ratovi, politički haos, materijalno siromaštvo, i duhovna beda, zapravo je projekcija same evropske prošlosti. Ne tako davno Evropa je bila postojbina i poprište najvećeg varvarstva u ljudskoj istoriji, sačinjenog od agresivnog šovinizma i rasizma, nekontrolisanog materijalnog razaranja i duhovne pustoši. Današnja „Evropa“ zasniva se na deklarativnom raskidu sa tom svojom bliskom prošlošću. Njena (samo)svest je „multikulturalistička“ i „pacifistička“ - „mračnu nacionalističku prošlost“ smešta ona na prostor Balkana, namenjujući tu sintagmu prvenstveno Srbima. Zlo fašizma tako je uspešno locirano i izolovano - „Evropa“ sa njim nema (više) nikakve veze, ona sada može mirno da nastavi sa svojom „antifašističkom“ svešću i životom.

Na ovu mračnu prošlost koje „Evropa“ uporno želi da se oslobodi upućuju filmovi čuvenog danskog reditelja Larsa fon Trira („Evropa“ i „Element zločina“). Oni nam takođe pomažu da savladamo zavodljivo dejstvo današnjih „proevropskih“ čini. U njima se do onog nesvesnog Evrope dolazi posredstvom hipnoze, ali ona ovog puta oslobađa istinu, umesto da očarava našu svest iluzijama. Ova istina o Evropi istiskuje na površinu ono što se želelo potisnuti - sama Evropa kod fon Trira nije prostor svetlosti i života, već područje tame i vlage, na kraju, direktnog zločina, pojedinačnog i masovnog. Fon Trir je samo umetnički prikazao nedavnu evropsku stvarnost. Sa prirodnim osvetljenjem i bez naknadne montaže i scenskih efekata, u skladu sa svojom filmskom estetikom. Rasterećena tih dodataka koji je doteruju , fon Trirova Evropa je potpuna suprotnost onoga što današnja „Evropa“ misli o sebi i većina nas o njoj. Glavne junake njegovih filmova ona progoni kao trauma koja ih vodi u psihičko rastrojstvo ili smrt. Za većinu nas ona je još uvek sladak san o savršenom društvenom uređenju.

Fon Trir potiče iz strogo komunističke porodice, a njegova majka je samo jednom putovala u neku stranu državu. Čak je u jednom trenutku htela da se, zajedno sa porodicom, preseli u tu zemlju. O tome on kaže sledeće: „Tokom detinjstva sam slušao o divoti te zemlje, u kojoj su ljudi živeli u savršenoj harmoniji...Majku su odveli tamo u zvaničnu posetu i ona je mislila da upravo tako treba da izgleda idealno društvo na našoj planeti. A sada je moja majka mrtva a ta zemlja je potpuno dezintegrisana. Često mislim o svemu tome“.

Ta zemlja bila je - Jugoslavija. U njoj su ljudi uveliko živeli ono o čemu danas samo maštaju, vezujući svoje snove za „Evropu“ koja je bila glavna snaga u razbijanju same Jugoslavije. Na primeru Jugoslavije, a danas Srbije, „Evropa“ je pokazala element zločina o kojem je fon Trir govorio. U našem slučaju je ona prošlost Evrope, prošarana zločinom, provalila na površinu, u gotovo identičnom obliku. Zato nam danas, umesto slepog verovanja, više nego ikad treba kritičko razmišljanje o Evropi. U tome nam dragocenu pomoć pružaju upravo evropski intelektualci i stvaraoci.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.10, 25.04.2008.