Sa oktobarskom kontrarevolucijom iz 2000. godine naša država uveliko je izgubila ekonomski, politički i vojni suverenitet. Iako se nikada nismo izjasnili o evroatlanstkoj budućnosti tamo gde bi trebalo, na referendumu, nova vlast je odlučno započela sa uterivanjem naše države u evroatlantske strukture. Dovedeni smo u polukolonijalni položaj prema zapadnim silama i njihovim organizacijama. Od istinskog kolonijalnog statusa delilo nas je samo neposredno prisustvo stranih vojnih trupa na čitavoj našoj teritoriji. Ali, za tako nečim i nije bilo potrebe, pošto je „naša“ vlast ionako predano ispunjavala njihove zahteve, pardon, sve svoje „preuzete obaveze“. Naša ekonomija bila je izručena na (ne)milost stranim kompanijama, strani ambasadori su imali veći politički uticaj od izabranih predstavnika građana, a strani oficiri postali su savetnici u Ministarstvu odbrane. Otvoreno smo se svrstali uz jednu stranu sveta, očekujući da će nam odatle doći „svesrdna“ i „prijateljska“ pomoć. Međutim, kada je ekonomska situacija počela da biva sve teža, državna teritorija sve manja, a nacionalno dostojanstvo sve povređenije, shvatili smo da interesi zapadnih sila nisu isto što i interesi Srbije, štaviše, da su u suprotnosti sa njima. Evroatlantski entuzijazam je počeo da splašnjava, a na političkoj sceni da jačaju snage koje se protive daljoj bespogovornoj „saradnji“ sa zapadnim imperijalističkim blokom.
Od tada su reakcije predstavnika ovog bloka postajale sve nervoznije i ogoljenije, gubeći postepeno svaku demokratsku masku. Naročito u kriznim političkim trenucima. Bolje rečeno, kako je rastao otpor njihovim interesima, sve jasnije se ispoljavalo njihovo specifično i nadasve originalno razumevanje demokratije. Naime, po njima, demokratija je samo ono što se slaže sa njihovim pogledom na svet, demokratske su samo one snage koje su u skladu sa njihovom voljom i interesima. Iz te zaslepljene pozicije počeli su da komentarišu i da se upliću u pitanja koja bi trebalo da budu isključivo unutrašnja stvar jedne suverene države. Naravno, ako je uopšte suverena.
Tako je prošle godine, u vreme vrhunca krize oko formiranja Vlade Srbije, visoki predstavnik EU Havijer Solana poručio, valjda nudeći se da reši spor: „Predsednik Republike je odlučan da sarađuje sa Haškim tribunalom i zato je potrebno da pod kontrolom ima službe bezbednosti u Srbiji“. A povodom mogućnosti da SRS dobije mesto predsednika Skupštine, rekao je: „Za nas to predstavlja veliki problem jer bismo želeli da vidimo vladu koja će biti pozitivna i konstruktivna“. Zatim se u skandaloznom tajnom dokumentu nedavno otkrivenom u Sloveniji moglo videti kako se, povodom naših predsedničkih izbora, izjašnjava SAD: „SAD-u je više u interesu da Boris Tadić, a ne Tomislav Nikolić, bude izabran“. Ta podrška postala je nakon Tadićeve pobede potpuno otvorena: „Sjedinjene Države odlučne su da rade zajedno s predsednikom Tadićem i građanima na preobražaju Srbije”. Ambasador SAD u tom smislu kaže: „Dakako, mi smo, kao i svako ko živi u Srbiji, svesni da posao još nije završen. Svakako da smo posvećeni zadatku da pomognemo Srbiji da završi svoju, da tako kažem, demokratsku revoluciju, da joj pomognemo na tom putu koliko god možemo…Nadamo se da će na kraju u ovom demokratskom društvu pobediti ona ista ideja, one iste vrednosti koje delimo i u koje i mi duboko verujemo” (intervju nedeljniku “Evropa”). Zato SAD izlaze na predstojeće parlamentarne izbore sa sledećom porukom: „Verujemo da je narod u Srbiji posvećen evropskom putu i mi ćemo na sve načine podržati one stranke na izborima koje se zalažu za takvu politiku“. Oni koji nisu na tom putu, koji glasaju za neke druge stranke, na putu su za nigde, kako neumorno poručuje još jedan visoki predstavnik EU, Oli Ren.
Predsednik Tadić i njegova stranačka lista „posvećena evropskom putu“ nisu se ogradili od svih ovih izjava, koje grubo narušavaju politički suverenitet naše zemlje, izručujući je imperijalističkim interesima zapadnih sila (oni to zovu „idejom“ i „vrednostima“ „demokratskog društva“). A ćutanje je znak odobravanja. Poslednja vest je da ambasador Velike Britanije agituje među Albancima na jugu Srbije da izađu na izbore i to na jedinstvenoj listi „jer je jasno da će rezultat biti vrlo tesan, što će doprineti tome da i male stranke imaju mnogo uticaja u Beogradu“. Naravno, nije sporno da se građani Srbije, pa i Albanci, smeju politički animirati. Sporno je kada to radi predstavnik jedne strane države. Predsednik se nije oglasio ni povodom ovog diplomatskog ispada.
Zato se mora zaključiti da će lista predsednika Tadića na sledećim izborima imati, između ostalog, i podršku jedne političke grupacije koja je nelegalna i nelegitimna. Ali to izgleda njemu nije bitno. Važno je da je vrlo moćna, i da je zbog toga njena podrška možda odlučujuća. Predlažemo da se nazove Stranka Atlantskih Diplomata (skraćeno SAD). Naši građani trebalo da imaju to u vidu kada budu glasali. Glasajući za Tadićevu listu, glasaće, u stvari, za one koji iza njega stoje, SAD.
Mario Kalik, tekst u kraćem obimu objavljen u nedeljniku "Pečat" br.8, 11.04.2008.
No comments:
Post a Comment