- Vaša poslednja knjiga nosi naslov „Četiri predavanja o umu“. Svoj poziv, filozofiju, određujete kao umno, kritičko mišljenje. U kojoj meri današnji filozofi, ali i intelektualci uopšte, kritički misle, naročito imajući u vidu našu teorijsku scenu?
- Poznati filozof Teodor Adorno je na jednom mestu istakao da postajanje filozofije običnom strukom, jednom među drugim strukama, znači ustručavanje filozofije pred suštinskim problemima čoveka i njegovog sveta. Kakva je u tom pogledu situacija filozofije kod nas, ali i u svetu?
- Imajući u vidu Kantovo razlikovanje „školskog“ i „svetskog“ pojma filozofije, nije li filozofija danas uveliko postala stvar „škole“, i kao takva odvojena od svetskih, epohalnih problema i dešavanja?
- Hegel je shvatao filozofiju kao svoje vreme u mislima zahvaćeno. Pošto se vi često pozivate na Hegela, u kojoj meri filozofija danas zahvata (istorijsko) vreme, naročito kod nas?
- Može li se danas govoriti o filozofskom angažmanu, posvećenosti stvari umnog, kritičkog mišljenja, i šta bi on podrazumevao?
- Vi u krajnjem svoje mišljenje postavljate u horizont moderne filozofije. Međutim, je li danas još uvek aktuelna postmodernistička misao o kraju čoveka, istorije, utopije, ideologije, politike itd.? Šta ta misao u suštini znači, i kako na nju odgovoriti?
- Na našoj teorijskoj, ali i javnoj sceni u celini, široko se koriste razni pojmovi kojima se na svoj način bavi i filozofija. Npr. demokratija, sloboda, ljudska prava, evropski identitet itd. Koliko se ovi pojmovi koriste kao obični ideološki produkti, i kakav je uopšte odnos teorije i ideologije?
- „Realizam“ i „pragmatizam“ su kod nas postali opšte mesto političkih diskusija. S druge strane, filozofija pravi razliku između neposredno postojeće i istinske realnosti. Postojeće nije realno ako nije u skladu sa umom. Kako se ovaj uvid može koristiti u kritici „realizma“ i „pragmatizma“?
- Često se može čuti da je sa socijalizmom definitivno završeno. Međutim, Vama su bliski marksistička teorija i levičarska politička praksa. Koje su danas perspektive marksizma, i levice uopšte, s obzirom na duboku krizu kroz koju su prošli ti projekti?
- Jedina filozofska orijentacija po kojoj smo postali značajni unutar svetske filozofije bila je praxis filozofija. Međutim, može li se govoriti o tome da je kod većine nekadašnjih praxisovaca manje-više opravdana kritika staljinizma postala, na neki način, opsesija, i da je suštinski paralisala kritiku kapitalizma? Kako objasniti njihovo suviše naglo i nekritičko okretanje diskursu „građanskog društva“, „ljudskih prava“, „parlamentarne demokratije“ itd.?
- S tim u vezi, može li se, varirajući jednu čuvenu misao, reći: „neka ćuti o staljinizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu“?
- Demokratija je danas uveliko postala apologetski ideološki konstrukt. Šta je zaista demokratija, postoji li neko njeno autentično jezgro koje se suprotstavlja njenoj današnjoj upotrebi?
- Danas je kod nas, pod parolom „tranzicije“, na delu surova restauracija kapitalizma. Čini se da je taj proces uveliko zahvatio i sistem visokog obrazovanja. Koje su njegove krajnje društvene posledice?
- Još jedan topos koji je uveliko postao dogma je vladajući diskurs o „Evropi“. U njemu se Evropa kao istorijski i geografski prostor svodi na Evropsku Uniju, a ostanak izvan nje se tumači kao „samoizolacija“, na kraju, kao „samouništenje“. Šta je uopšte Evropa i ima li „Evropa“ alternativu?
- U trenutku kada prema našoj državi, ali i na globalnom nivou, jačaju akti represije, svedoci smo pojačanog pozivanja na „toleranciju“, po pravilu usmerenog na one koji pružaju otpor represiji. Da li onda takva „tolerancija“ maskira i podupire postojeću represiju? Kada je odbijanje tolerancije, i primena sile, legitiman čin?
- Čini se da u našoj javnosti, kao odgovor na istorijske izazove pred kojima se nalazimo, dominira sukob između (neo)liberalnih globalista i etno-nacionalnih tradicionalista. U središtu ovog spora je pojam nacije. Međutim, da li su obe ove alternative sporne? Da li je reč, u krajnjem, o sporu na desnici? Postoji li, pored njih, neki treći odgovor na istorijsku situaciju u kojoj se nalazimo?
- Ovaj problem naročito je vidljiv na pitanju Kosova. S jedne strane, imamo one koji nemaju ništa protiv evroatlantskog imperijalizma koji je tu na delu. S druge strane, postoje oni kod kojih se reakcija na taj imperijalizam svodi na odbranu „srpstva“, „pravoslavlja“ itd. Može li se problemu Kosova pristupiti van ova dva ključa?
- Da li je jedini uspešan odgovor na krizu u kojoj se nalazimo politika koja je istovremeno i levičarska i patriotska? Uprkos tome što većina smatra da se ova dva pojma isključuju? Da li taktički saveznik u toj političkoj borbi može, ili čak mora biti, neka od frakcija desnice?
- Oni koji rade na projektu „nezavisnog“ Kosova označavaju taj čin kao definitivan kraj procesa „raspadanja“ Jugoslavije. Među našim građanima dominira svest da je Jugoslavija bila samo „lep san“ ili, naprotiv, samo „ružna stvarnost“. Da li je i kako danas uopšte moguć jugoslovenski istorijski projekt?
- Pitanje o Jugoslaviji nužno nas dovodi do pitanja o utopiji. Čini se da je danas zaista na delu kraj utopijskih nadanja. Međutim, ako je „humanizam odrastao u utopiji“, kako reče Ernst Bloh, može li svet dostojan čoveka nastati i opstati bez utopije? Da li je i kako danas konkretno-istorijski moguća utopija o slobodnom i pravednom društvu?
Mario Kalik
No comments:
Post a Comment