Polemika sa Brankom Prpom (2)

Tlapnja o Apokalipsi

Intervju sa istoričarkom Brankom Prpom, objavljen u poslednjem broju „Kulturnog dodatka“, zanimljiv je iz više razloga. Pre svega, on u potpuno skoncentrisanom obliku izražava kolektivno (ne)svesno jednog malog, ali nadasve glasnog, dela naše intelektualne i političke „elite“. Nažalost, to (ne)svesno krcato je netačnostima, protivrečnostima, sasvim spornim stavovima. Zaista treba biti majstor da se na tako malom prostoru izruči toliko mnogo tlapnje. I nakon svega se smatrati intelektualcem!

Pođimo od netačnosti. Prpa na početku optužuje našu „političku elitu“ da nije pozvala nijednog intelektualca da „pomogne oko rešavanja državnih pitanja“. Uzmimo samo nedavne pregovore vezane za pitanje Kosmeta, pošto sama Prpa pravi poređenje sa Mirovnom konferencijom u Parizu nakon Prvog svetskog rata. Teško je naći nekoga u sastavu naše delegacije ko nije intelektualac, bar u formalnom pogledu. Ali, Prpi se takvi priviđaju. Možda u njenim košmarnim „apokaliptičnim“ snovima o kojima nas je obavestila u intervjuu. Dalje, nije samo u „Evropi“ liberalizam konzervativan, on je takav i kod nas. Naši liberali zapravo ništa drugo ne rade nego što pomažu u ostvarivanju interesa evro(atlantskih) liberalnih elita u našoj državi. U globalnim odnosima ove elite još uvek imaju dominaciju. Naši liberali se kod nas isključivo bore protiv onih koji pružaju otpor toj dominaciji. I zato je njihova uloga konzervativna, bolje reći, reakcionarna.

Pređimo na protivrečnosti. Prpa kaže da u rešavanju državnih pitanja treba mobilisati „sve“, da bi odmah zatim rekla kako neki, a to su „poluobrazovani“, „neuki“, oni koji „nisu kompetentni“, koji „nemaju znanje“, „ne mogu da definišu geopolitičko i geostrateško pitanje države Srbije“ (ma šta ovo poslednje značilo, ali slutimo da ima veze sa onim državnim pitanjima). Zatim, ona sama tvrdi da „mi nemamo drugu budućnost osim evropske budućnosti“ i da smo „oduvek bili evropska država“, a istovremeno iznosi svoje „apokaliptične“ vizije o nekoj sasvim drugoj budućnosti u kojoj su sabrani njeni najveći strahovi, a koja se, kao i obično, prosto naziva „Istokom“. U tom smislu, voleli bismo da nam Prpa objasni kako je moguće da nas bilo šta „koči da brže ulazimo u ono čemu zapravo pripadamo“. Da ne bude zabune, drage su nam protivrečnosti ali, nažalost, nije svaka protivrečnost izraz mudrosti. Većina njih su izraz nečeg drugog. A ima i mesta koja su sasvim izvan granica našeg konačnog, ljudskog uma (ako pomislite da su zaumna, to nismo mi rekli), što i ne čudi, jer Prpa, kao svaki prorok koji govori o Apokalipsi, izgleda komunicira sa natprirodnim i nadljudskim. Ali, ipak bismo je zamolili da nam bar malo približi sledeću tvrdnju: „Mi ličimo na Evropljane ne zato što smo antropološki takav tip, nego zato što smo sofisticirani kao Evropljani“.

Na kraju, ali i najvažnije, pregršt potpuno spornih konstatacija i zaključaka. Sporno je već ono isključivanje velikog broja ljudi iz Prpinog pogleda na rešavanje državnih pitanja. U tom kontekstu je pozivanje na iskustvo nakon Prvog svetskog rata sasvim obmanjujuće. Jer, upravo je diplomatski uspeh Srbije u tom periodu za pretpostavku imao herojsku borbu mase bezimenih, „neukih“, „poluobrazovanih“ ili, što da ne, otvoreno ćemo reći, nepismenih i neobrazovanih ljudi. Isto je bilo sa srpskim ustancima početkom 19. veka, Drugim svetskim ratom, pa i poslednjim ratom na prostoru bivše Jugoslavije. Oni koji su zemlju branili, ali i hranili i gradili, sada treba, po Prpi, da budu isključeni iz odlučivanja o njenoj budućnosti. Čini se da ovde izbija socijalni rasizam prema određenim društvenim grupama. E neće proći! Dalje, Prpa kaže kako će naša država „uvek biti potrebna Evropi“ (što opet sugeriše da smo na neki način izvan nje), pa navodi za to jedan opsceni primer - eto, „u nekom trenutku i moderne tehnologije mogu da dožive kolaps, pa ćete morati konjićem negde da prođete“?! Šta reći o ovome nego da je reč o (ne)svesnom izlivu ogoljenog kulturnog rasizma prema vlastitom narodu i njegovoj državi. Po Prpi, Srbija je izgleda neki primitivni, zaostali tamni vilajet koji će biti potreban „Evropi“ kada ova iživi blagodeti „civilizacije“. Ona još kaže da „oni, Evropa, bolje vide nas nego mi sebe“. Da, toliko nas vole da od tog zagrljaja ne možemo da dišemo. Mi suludo pomislismo da nam državu razbijaju iz nekog drugog interesa, kad ono, reč je o najfinijoj emociji. Kako li tek izgleda kad nas vide lošije nego mi sebe?!

Kako uopšte objasniti svu ovu tlapnju? Koliko god izgledala nesuvisla i konfuzna, ona ipak ima jednu dozu racionalnosti, kao sredstvo za ostvarenje određenog političkog cilja. Ona, naime, treba da nas zastraši „Apokalipsom“ koja navodno sledi ako ne savijemo kičmu pred „Evropom“, ako ne prihvatimo sram i poniženje koji nam se nanose (koje čak ni Prpa ne spori), naročito ako tome pružamo otpor. I da nas zavede pričom o „normalnoj državi“ i ostvarenju „prava na sreću“ u toj istoj „Evropi“ u koju ulazimo posramljeni i poniženi. Međutim, kako reče Maks Horkhajmer, „verovati u filozofiju znači ne dozvoliti strahu da na bilo koji način zaguši sposobnost mišljenja“. Pošto se filozofija zasniva na umu (intelektu), ova misao se odnosi na intelekt uopšte. Biti intelektualac u istinskom smislu znači ne dozvoliti da nam mišljenje bude paralisano strahom. Naročito ako je taj strah pritvoran i manipulativan, kao ovaj koji nam pokušavaju nametnuti Prpa, ali i svi ostali koji nas čas „dobronamerno“, čas preteći savetuju da jednostavno ćutke pređemo prego onoga što nam se radi, jer „život mora da ide dalje“. I jer nam, u suprotnom, može biti samo gore. Ne budimo, dakle, naivni, ništa „apokaliptično“ se neće desiti ako budemo branili svoje dostojanstvo i slobodu. Niti ćemo „jesti korenje“. Možda će samo nečiji privatan Dolce vita (i Gabana) biti manje slađi. Pa čak i da se desi nešto izdaleka nalik tome; da li time priznajemo da „Evropa“ surovo kažnjava one koji jedino brane iste one vrednosti koje brane i ostale njene države u svom slučaju? Da li je to „porodica“ u koju treba da „uđemo“?

Mario Kalik, tekst u kraćem obimu objavljen u Kulturnom dodatku "Politike", 05.04.2008.