Sloboda nema alternativu!

Istorija je, pre svega, borba za slobodu. U njoj se sloboda napada ili brani, suzbija ili zadobija. Oni koji imaju dominaciju teže da svoju moć što više uvećaju i učvrste. A da bi se narodi i njihove države u potpunosti potčinili, potrebno je slomiti volju naroda za pružanjem otpora. Pobeda je osigurana tek onda kada napadnuti narod sam prizna da je nemoćan ili poražen. Zato i ne čudi što mnogi kod nas rade na obesmišljavanju otpora moćnima. Otpor je prokažen kao „nerazuman“, „sulud“.

Važno mesto u potkazivanju otpora ima revizija slobodarske istorije. O 27. martu „istoričari“ u zadnje vreme uglavnom pišu kao o fatalnoj „grešci“. Smatra se da bi bolje bilo da je na snazi ostalo pridruživanje Trojnom paktu. Izbegli bismo velika stradanja, čak doživeli napredak. Međutim, varamo se ako mislimo da je ovde reč o pitanju koje se isključivo tiče istoriografije. Ono danas ima važnu ideološku funkciju. Jer, i danas je aktuelan „novi evropski poredak“ u koji nas uteruju naše „proevropske“ elite. Revizionistički pogled na 27. mart treba da nam stavi do znanja da se tome ne protivimo, da ne pravimo istu istorijsku „grešku“ kao nekada. 27. marta 1941. „suludo“ smo odbacili „mir“ i „blagostanje“. Slično tome, odbijanje da se pridružimo Evropskoj Uniji, kako kažu njeni glasnogovornici, biće „put u nigde“, dakle, u Ništavilo. „Suludo“ je boriti se protiv „moćnih“, „razumno“ je prihvatiti „saradnju“ sa njima.

Moćni vladaju preko nametanja svesti o njihovoj svemoći. Neposlušni će biti kažnjeni, poslušni nagrađeni. Na ovo se svodi proces (pre)vaspitavanja naših građana za „Evropu“. Međutim, kao i nekada, reč je o iluzornoj svesti. Kao što Treći Rajh nije bio svemoćan, a naročito ne zainteresovan za blagostanje okupiranih država i naroda, tako i EU nije svemoćna, niti iskreno posvećena ostvarivanju naših interesa, uprkos tome što njeni predstavnici smatraju da bolje poznaju naše interese od nas samih. I što kažu da nas „vole“. Čak je EU mnogo manje moćna nego Treći Rajh nekada. Izvan EU postoji svet koji se ubrzano razvija i sa kojim možemo uspostaviti istinsku saradnju, bez ponižavajućih uslova koji nam se postavljaju zarad ulaska u EU. S druge strane, ulaskom u EU postojeća socijalna nejednakost bi se još više produbila, i na kraju zacementirala, tako da je iluzorno govoriti o nekakvom opštem blagostanju i napretku. A ni perspektiva mira nije izvesna svrstavanjem uz jedan blok koji se sve više konfrontira sa drugim silama na globalnom nivou. Zato priča o slobodi nije puka „metafizička“ tlapnja. Sloboda nije samo duhovna vrednost, već uslov bilo kakvog napretka, i materijalnog i duhovnog. Narodi lišeni slobode ispadaju iz istorije, bez traga o njihovom postojanju. Stoga je sasvim razumno braniti svoju nacionalnu slobodu. A sasvim suludo ne pružati otpor evroatlantskom imperijalizmu.

U prošlosti su nam bili nametani izbori „pakt ili rat“, „rob ili grob“ itd. To je bilo 1914., 1941., 1999., u ovom ili onom vidu. I pretnje su zaista bile ozbiljne. Naš narod se opredelio za „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“. Hegel je mislio da se do istinske slobode dolazi upravo preko takve odlučnosti za borbu na život i smrt, u kojoj se pruža otpor porobljavanju i brani sloboda po cenu smrti. Onaj ko nema hrabrosti za takvu borbu, plašeći se smrti, postaje rob, dobrovoljno se odričući svoje slobode. A ponovo postaje slobodan kada počne da se bori. Stoga ne možemo izbeći odgovornosti za vlastito ropstvo. Kako reče Sartr, osuđeni smo na slobodu. I onda kada biramo da ne budemo slobodni, to je naš izbor.

Danas se ne nalazimo pred tako ozbiljnim pretnjama kao nekada. Uprkos tome, previše podležemo uticaju onih koji po javnosti šire strah, defetizam, kapitulantsku svest. Onima koji na sve načine podrivaju otpor evroatlantskoj imperijalnoj mašineriji. Nasuprot njima, treba nam što više vere u otpor. Ne odustaje se od otpora zato što je neko „svemoćan“, već je neko „svemoćan“ zato što se odustaje od otpora. Kada se sa punom svešću prihvati da jedino sloboda nema alternativu, ono što nam se čini da je nemoguće, postaće itekako moguće.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.9, 18.04.2008.