U proces definitivnog zaokruživanja „proevropske“ vlasti u Srbiji , nakon NATO-a, EU, ambasada zapadnih sila, uključila se i Socijalistička internacionala (SI). Interes koji SI ima u pogledu naše države, po rečima samog njenog predsednika, jeste da se ovde obrazuje vlast koja „veruje u evropske integracije“. Pošto, po svojoj prilici, takva vlast ne može biti formirana bez SPS-a, nedavno je od strane SI potekla inicijativa za prijem SPS-a u njeno članstvo. Međutim, da bi se uopšte govorilo o „izgledima“ da SPS postane deo SI, SPS mora prethodno izvršiti „određene reforme“.
Predsednik SI nije konkretnije navodio o kakvim je „reformama“ reč, ali vrlo lako možemo da pretpostavimo. „Reformisani“ SPS je onaj koji se potpuno prilagođava dominantnom toku, ne remeteći idilu „evropskih integracija“. On treba sasvim da liči na zapadne socijaldemokratske partije koje su članice organizacije čija politička praksa sasvim odudara od njenog imena. Jer, niti je internacionalistička, a još manje socijalistička. Internacionalizam podrazumeva poštovanje drugih nacija i istinsku saradnju među njima. A upravo to je negirano u dosadašnjoj praksi „evropskih integracija“ u kojoj članice SI imaju značajnu ulogu. Prema manjim državama i narodima, što je naročito vidljivo u našem slučaju, ove integracije se sprovode sa otvoreno imperijalističkih pozicija. Članice SI, posredstvom država čije vlade predvode, predstavljaju deo transnacionalnih struktura koje brutalno gaze nacionalnu slobodu onih koji pružaju otpor njihovoj dominaciji. Ne sme se zaboraviti da su upravo vlade socijaldemokratskih partija predvodile agresiju NATO-a na Jugoslaviju. S druge strane, ove integracije nemaju nikakve veze sa socijalizmom; one su deo dominantnog procesa globalizacije kapitalizma. Sa proširenjem EU, krupni kapital osvaja nova tržišta i dolazi do jeftinije radne snage. Iza floskula o evropskom miru i prosperitetu krije se surova stvarnost eksploatacije namenjena onima na „periferiji“ evropskog prostora. Ulaskom naše države u EU, definitivno će se završiti već odmakao proces socijalnog raslojavanja. Siromašni će postati još siromašniji, ovog puta sa još manjom perspektivom da promene svoj očajnički položaj. Naročito kada uz sebe nemaju ozbiljnu političku snagu koja će se boriti za njihove interese. „Reformisani“ SPS, koji sasvim odustaje od otpora transnacionalnim kapitalističkim strukturama, i čak pomaže njihovoj vladavini, sasvim sigurno nije ta snaga. O tome treba da razmišlja njegovo rukovodstvo u trenutku kada „evropske integracije“ postavlja na najviše mesto svojih političkih prioriteta.
Nažalost, SPS već više godina zaista sprovodi ovakve reforme. On je preuzeo gotovo sva opšta mesta nove vladajuće ideologije, dovodeći sebe u potpuno defanzivnu poziciju. Za njega kao da više nema nikakvih principijelnih sporova u pogledu privatizacije, „saradnje sa Haškim tribunalom“, ili evropskih integracija. Oštrica njegovog opozicionog delovanja je vremenom sve više slabila, da bi na kraju ostala samo isprazna retorika koja svedoči o nedostatku političke imaginacije. Kontinuirano gubljenje identiteta, kao posledica raznih oportunih političkih koalicija i ad hoc poteza kojima nedostaje svako strateško osmišljavanje, dovelo je do njegovog odumiranja na političkoj sceni. U životu se održavao samo zahvaljujući savezima, skrpljenim zarad političkog preživljavanja određenih stranaka, bez ikakve ozbiljnije inicijative koja bi trebalo da karakteriše jednu levičarsku opozicionu partiju u uslovima divljačke restauracije kapitalizma. Zato se ovo reformističko (s)kretanje za SPS ispostavlja jedino kao stranputica.
Danas se on nalazi na kraju te stranputice, imajući pred sobom provaliju. Težina njegovog položaja samo prividno je olakšana pukim slučajem da od njega zavisi formiranje vlade, i biće najgore ako njegovo rukovodstvo u tome vidi neku veliku političku šansu. Radi se o kriznim trenucima njegove borbe za život, a ne o mogućnosti da vodi neku ozbiljnu, autentičnu politiku, naročito levu. O tome se može govoriti tek ako preživi, i ako preduzme značajne korake u izoštravanju svog levičarskog identiteta, koji je mnogo više od pukih floskula o „socijalnoj pravdi“. A sve to je u ovom trenutku stvar daleke budućnosti. Sada ga moćne snage guraju u provaliju, nalazeći u njegovom (samo)uništenju šansu za svoju potpunu dominaciju u našem društvu. I perfidno podmećući taj sunovrat kao ništa drugo do njegovo spasenje, čak ubrzano snaženje. Stiče se utisak da rukovodstvo SPS-a nije dovoljno svesno ove zavodljive manipulacije.
Predsednik SI nije konkretnije navodio o kakvim je „reformama“ reč, ali vrlo lako možemo da pretpostavimo. „Reformisani“ SPS je onaj koji se potpuno prilagođava dominantnom toku, ne remeteći idilu „evropskih integracija“. On treba sasvim da liči na zapadne socijaldemokratske partije koje su članice organizacije čija politička praksa sasvim odudara od njenog imena. Jer, niti je internacionalistička, a još manje socijalistička. Internacionalizam podrazumeva poštovanje drugih nacija i istinsku saradnju među njima. A upravo to je negirano u dosadašnjoj praksi „evropskih integracija“ u kojoj članice SI imaju značajnu ulogu. Prema manjim državama i narodima, što je naročito vidljivo u našem slučaju, ove integracije se sprovode sa otvoreno imperijalističkih pozicija. Članice SI, posredstvom država čije vlade predvode, predstavljaju deo transnacionalnih struktura koje brutalno gaze nacionalnu slobodu onih koji pružaju otpor njihovoj dominaciji. Ne sme se zaboraviti da su upravo vlade socijaldemokratskih partija predvodile agresiju NATO-a na Jugoslaviju. S druge strane, ove integracije nemaju nikakve veze sa socijalizmom; one su deo dominantnog procesa globalizacije kapitalizma. Sa proširenjem EU, krupni kapital osvaja nova tržišta i dolazi do jeftinije radne snage. Iza floskula o evropskom miru i prosperitetu krije se surova stvarnost eksploatacije namenjena onima na „periferiji“ evropskog prostora. Ulaskom naše države u EU, definitivno će se završiti već odmakao proces socijalnog raslojavanja. Siromašni će postati još siromašniji, ovog puta sa još manjom perspektivom da promene svoj očajnički položaj. Naročito kada uz sebe nemaju ozbiljnu političku snagu koja će se boriti za njihove interese. „Reformisani“ SPS, koji sasvim odustaje od otpora transnacionalnim kapitalističkim strukturama, i čak pomaže njihovoj vladavini, sasvim sigurno nije ta snaga. O tome treba da razmišlja njegovo rukovodstvo u trenutku kada „evropske integracije“ postavlja na najviše mesto svojih političkih prioriteta.
Nažalost, SPS već više godina zaista sprovodi ovakve reforme. On je preuzeo gotovo sva opšta mesta nove vladajuće ideologije, dovodeći sebe u potpuno defanzivnu poziciju. Za njega kao da više nema nikakvih principijelnih sporova u pogledu privatizacije, „saradnje sa Haškim tribunalom“, ili evropskih integracija. Oštrica njegovog opozicionog delovanja je vremenom sve više slabila, da bi na kraju ostala samo isprazna retorika koja svedoči o nedostatku političke imaginacije. Kontinuirano gubljenje identiteta, kao posledica raznih oportunih političkih koalicija i ad hoc poteza kojima nedostaje svako strateško osmišljavanje, dovelo je do njegovog odumiranja na političkoj sceni. U životu se održavao samo zahvaljujući savezima, skrpljenim zarad političkog preživljavanja određenih stranaka, bez ikakve ozbiljnije inicijative koja bi trebalo da karakteriše jednu levičarsku opozicionu partiju u uslovima divljačke restauracije kapitalizma. Zato se ovo reformističko (s)kretanje za SPS ispostavlja jedino kao stranputica.
Danas se on nalazi na kraju te stranputice, imajući pred sobom provaliju. Težina njegovog položaja samo prividno je olakšana pukim slučajem da od njega zavisi formiranje vlade, i biće najgore ako njegovo rukovodstvo u tome vidi neku veliku političku šansu. Radi se o kriznim trenucima njegove borbe za život, a ne o mogućnosti da vodi neku ozbiljnu, autentičnu politiku, naročito levu. O tome se može govoriti tek ako preživi, i ako preduzme značajne korake u izoštravanju svog levičarskog identiteta, koji je mnogo više od pukih floskula o „socijalnoj pravdi“. A sve to je u ovom trenutku stvar daleke budućnosti. Sada ga moćne snage guraju u provaliju, nalazeći u njegovom (samo)uništenju šansu za svoju potpunu dominaciju u našem društvu. I perfidno podmećući taj sunovrat kao ništa drugo do njegovo spasenje, čak ubrzano snaženje. Stiče se utisak da rukovodstvo SPS-a nije dovoljno svesno ove zavodljive manipulacije.
Mario Kalik, tekst u nešto izmenjenom obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.14, 30.05.2008.
No comments:
Post a Comment