Na početku dela „Volja za moć“ Fridrih Niče kaže: „Šta znači nihilizam? - Da najviše vrednosti gube svoju vrednost“. Niče je govorio o metafizičkom nihilizmu, dok je kod nas u poslednje vreme na delu svojevrstan politički nihilizam. Najviše političke vrednosti jedne zajednice srozavaju se na nivo pukih sredstava za zadobijanje ili očuvanje vlasti. Politika u svom uobičajenom značenju često iskorišćava najviše, univerzalne vrednosti zarad interesa nečije partikularne vlasti, i to nije ništa novo. Ono što je ovde, međutim, novo, i što čini problem još većim, je što se taj mehanizam do kraja ogolio, što ga gledamo u svoj njegovoj golotinji, što od onih vrednosti nije ostalo ništa osim praznih parola koje se besramno eksploatišu. U takvoj gruboj instrumentalizaciji ogleda se njihov potpuni slom.
O socijalnoj pravdi, nacionalnom jedinstvu, na kraju, samoj ideologiji kao sistemu osnovnih vrednosti, govori se bez ikakvog obzira i poštovanja. Ove vrednosti postaju jeftine floskule koje se olako i (ne)promišljeno izgovaraju, bez ikakve svesti da nas njihovo spominjanje obavezuje. Čitav politički diskurs koji nam se ovih dana nameće svedoči o odsustvu svakog principa, pomanjkanju svake istinske političke savesti i svesti. Tačnije, jedini princip kome je ovo mešetarenje podređeno jeste formiranje vlasti koja sa onim vrednostima teško da ima ikakve veze. Zato i ne čudi što se one u takvom degradirajućem procesu do kraja obesmišljavaju.
Besmisleno je socijalnu pravdu svoditi na nešto što se može obezbediti jednostavnom izmenom u budžetu. A upravo tako je razumeju predstavnici koalicije oko SPS-a, koji ovu vrednost inače spominju jedino u predizbornim kampanjama, i sada, kada su u prilici da učestvuju u vlasti. Oni traže „garancije“ za njeno sprovođenje, i po mnogim njihovim izjavama, čini se da ih vide u novcu koji može obezbediti „proevropska“ vlada, zahvaljujući „predpristupnim fondovima EU“. Na to se nadovezuju predstavnici „evropske Srbije“, nudeći se kao neizbežni partneri u tom poduhvatu. Ovi su se socijalne pravde setili tek sada, kada od zaklinjanja u nju zavisi njihov opstanak na vlasti. A sprovode „evropske integracije“ koje upravo dovode do sve većeg socijalnog raslojavanja i socijalne nepravde. I jedni i druge su ove integracije stavili na vrh svojih političkih prioriteta, obmanjujući narod da su one neophodan uslov za socijalno blagostanje. Tako je od vrednosti koja radikalno dovodi u pitanje čitav postojeći sklop našeg društva, zahtevajući suštinsku promenu načina raspodele društvenog bogatstva, socijalna pravda postala nešto što se može zadovoljiti baš tamo gde je sve manje ima. Nije li stoga ovo ništa drugo do njeno ništenje i obesmišljavanje?
Dalje, predsednik DS-a u poslednje vreme napadno spominje potrebu za nacionalnim jedinstvom, odnosno „pomirenjem“, videći SPS kao saradnika i na tom planu. Međutim, istovremeno on i dalje huška na one iza kojih stoji više od milion građana naše države, pokazujući time da ga ni najmanje ne zanima njihova politička volja. Njegovi saradnici se bučno pozivaju na rezultate izbora u Vojvodini, kao da je Vojvodina nešto mnogo vrednije od Kosmeta, na kojima su rezultati bili bitno drugačiji. Ili govore da je Beograd, i vlast u njemu, nešto mnogo važnije od neke „varošice“ jer, kako reče Dragoljub Mićunović, „lokalne vlasti mogu da prave svoje aranžmane, ali Beograd nije neka varošica, već glavni i najveći grad“. Tako predstavnici DS-a podstiču nacionalne podele u istom trenutku kada zagovaraju nacionalno jedinstvo. Nije li to obesmišljavanje i ove vrednosti? S druge strane, oni ovo jedinstvo razumeju kao saglašavanje sa njihovim političkim programom u kome „evropske integracije“ imaju primat. Ali, do sada se pokazalo da su ove integracije skopčane sa dezintegrisanjem naše države i ugrožavanjem naše nacionalne slobode. O kakvoj naciji se onda može govoriti tamo gde se država stavlja u kolonijalni položaj prema evroatlantskim strukturama?
Na kraju, oni govore o svojoj međusobnoj ideološkoj bliskosti. Zaista, SPS se poslednjih godina dosta približio DS-u; od nekada nepremostivih suprotnosti, ostale su samo gotovo zanemarljive razlike. Ali, tamo gde se i takve razlike, za svega nekoliko dana, naprasno gube, ne može biti reči ni o kakvoj ideologiji. Imati ideologiju ipak podrazumeva nekakvu stabilnost u osnovnim uverenjima. Stoga je nejasno šta je predsednik SPS-a imao u vidu kada je rekao da je u „ideološkom“ pogledu SPS-u bliža vlada sa DS-om, a u „državnom i nacionalnom“ vlada sa SRS-om i koalicijom DSS/NS. Kao da ideologija nema nikakve veze sa državnim i nacionalnim pitanjima. Kao da se može istovremeno uzvikivati „Ustani Srbijo“ i zalagati se za prihvatanje Sporazuma sa EU, u kome je Srbija kao država poklekla.
Prisustvujemo tako mučnoj predstavi u kojoj politički nihilisti obezvređuju najviše političke vrednosti. Jedini način da sprečimo ovaj nazadni proces je da postanemo njega do kraja svesni i da ne podržavamo one koji na njemu zasnivaju svoje delovanje.
O socijalnoj pravdi, nacionalnom jedinstvu, na kraju, samoj ideologiji kao sistemu osnovnih vrednosti, govori se bez ikakvog obzira i poštovanja. Ove vrednosti postaju jeftine floskule koje se olako i (ne)promišljeno izgovaraju, bez ikakve svesti da nas njihovo spominjanje obavezuje. Čitav politički diskurs koji nam se ovih dana nameće svedoči o odsustvu svakog principa, pomanjkanju svake istinske političke savesti i svesti. Tačnije, jedini princip kome je ovo mešetarenje podređeno jeste formiranje vlasti koja sa onim vrednostima teško da ima ikakve veze. Zato i ne čudi što se one u takvom degradirajućem procesu do kraja obesmišljavaju.
Besmisleno je socijalnu pravdu svoditi na nešto što se može obezbediti jednostavnom izmenom u budžetu. A upravo tako je razumeju predstavnici koalicije oko SPS-a, koji ovu vrednost inače spominju jedino u predizbornim kampanjama, i sada, kada su u prilici da učestvuju u vlasti. Oni traže „garancije“ za njeno sprovođenje, i po mnogim njihovim izjavama, čini se da ih vide u novcu koji može obezbediti „proevropska“ vlada, zahvaljujući „predpristupnim fondovima EU“. Na to se nadovezuju predstavnici „evropske Srbije“, nudeći se kao neizbežni partneri u tom poduhvatu. Ovi su se socijalne pravde setili tek sada, kada od zaklinjanja u nju zavisi njihov opstanak na vlasti. A sprovode „evropske integracije“ koje upravo dovode do sve većeg socijalnog raslojavanja i socijalne nepravde. I jedni i druge su ove integracije stavili na vrh svojih političkih prioriteta, obmanjujući narod da su one neophodan uslov za socijalno blagostanje. Tako je od vrednosti koja radikalno dovodi u pitanje čitav postojeći sklop našeg društva, zahtevajući suštinsku promenu načina raspodele društvenog bogatstva, socijalna pravda postala nešto što se može zadovoljiti baš tamo gde je sve manje ima. Nije li stoga ovo ništa drugo do njeno ništenje i obesmišljavanje?
Dalje, predsednik DS-a u poslednje vreme napadno spominje potrebu za nacionalnim jedinstvom, odnosno „pomirenjem“, videći SPS kao saradnika i na tom planu. Međutim, istovremeno on i dalje huška na one iza kojih stoji više od milion građana naše države, pokazujući time da ga ni najmanje ne zanima njihova politička volja. Njegovi saradnici se bučno pozivaju na rezultate izbora u Vojvodini, kao da je Vojvodina nešto mnogo vrednije od Kosmeta, na kojima su rezultati bili bitno drugačiji. Ili govore da je Beograd, i vlast u njemu, nešto mnogo važnije od neke „varošice“ jer, kako reče Dragoljub Mićunović, „lokalne vlasti mogu da prave svoje aranžmane, ali Beograd nije neka varošica, već glavni i najveći grad“. Tako predstavnici DS-a podstiču nacionalne podele u istom trenutku kada zagovaraju nacionalno jedinstvo. Nije li to obesmišljavanje i ove vrednosti? S druge strane, oni ovo jedinstvo razumeju kao saglašavanje sa njihovim političkim programom u kome „evropske integracije“ imaju primat. Ali, do sada se pokazalo da su ove integracije skopčane sa dezintegrisanjem naše države i ugrožavanjem naše nacionalne slobode. O kakvoj naciji se onda može govoriti tamo gde se država stavlja u kolonijalni položaj prema evroatlantskim strukturama?
Na kraju, oni govore o svojoj međusobnoj ideološkoj bliskosti. Zaista, SPS se poslednjih godina dosta približio DS-u; od nekada nepremostivih suprotnosti, ostale su samo gotovo zanemarljive razlike. Ali, tamo gde se i takve razlike, za svega nekoliko dana, naprasno gube, ne može biti reči ni o kakvoj ideologiji. Imati ideologiju ipak podrazumeva nekakvu stabilnost u osnovnim uverenjima. Stoga je nejasno šta je predsednik SPS-a imao u vidu kada je rekao da je u „ideološkom“ pogledu SPS-u bliža vlada sa DS-om, a u „državnom i nacionalnom“ vlada sa SRS-om i koalicijom DSS/NS. Kao da ideologija nema nikakve veze sa državnim i nacionalnim pitanjima. Kao da se može istovremeno uzvikivati „Ustani Srbijo“ i zalagati se za prihvatanje Sporazuma sa EU, u kome je Srbija kao država poklekla.
Prisustvujemo tako mučnoj predstavi u kojoj politički nihilisti obezvređuju najviše političke vrednosti. Jedini način da sprečimo ovaj nazadni proces je da postanemo njega do kraja svesni i da ne podržavamo one koji na njemu zasnivaju svoje delovanje.
Mario Kalik, tekst objavljen u kraćem obliku u nedeljniku "Pečat" br.15, 06.06.2008.
No comments:
Post a Comment