Pre manje od četiri meseca, pod geslom „Kosovo je Srbija!“, desilo se najmasovnije okupljanje građana Srbije u poslednjih osam godina. Skup je bio veličanstvena manifestacija narodne pobune protiv razbijanja naše države. Međutim, već iste večeri pokrenuta je propagandna mašinerija onih kojima takav bunt nije odgovarao. U strahu da će beskompromisna odbrana zemlje usporiti ili zaustaviti njeno uterivanje u EU, ovdašnji propagandisti „evropskih integracija“ počeli su da obezvređuju taj događaj sve do njegovog potpunog skrnavljenja. Sasvim razumljiv i opravdan gnev prema državama koje su osmislile, sprovodile i, na kraju, priznale nasilno odvajanje Kosova od Srbije, preokrenuli su u nerazumno i neopravdano „huliganstvo“, a dešavanja koja nisu imala veze sa samim skupom proglasili su njegovim krajnjim smislom. Zahvaljujući njihovoj dominaciji u medijskoj sferi, takvo grubo krivotvorenje postalo je autentična slika i tumačenje onoga što se desilo. Laž je pretvorena u istinu, a istina u laž.
Majstori falsifikovanja i manipulisanja potom su podrivali svaki ozbiljniji otpor počinjenom nasilju, podmećući da će ono biti otklonjeno baš ulaskom u društvo nasilnika. Na žalost, u takvoj podmukloj raboti u velikoj meri su uspeli. Kada su, nakon svega tri meseca od vrlo ubedljive demonstracije narodnog stava „Kosovo je Srbija“, napravili sporazum sa nasilnicima, koji govore i čine da Kosovo nije Srbija, pobuna je bila veoma slaba. Zločinački čin veleizdaje, ravan nekadašnjem pristupanju Trojnom paktu, nije doveo do novog 27. marta, kako je trebalo i kako se, uprkos svemu, očekivalo. Još žalosnije, oni koji su se pobunili izloženi su omalovažavanju, podsmehu ili ignorisanju. Umesto da javnost žigoše one koji su istupili samovoljno, kao obična šačica uzurpatora, i u ime države potpisali nešto što je protivno njenom Ustavu i toliko puta izraženoj narodnoj volji, predmet napada mahom su postali oni koji osporavaju taj protivdržavni akt. Danas prisustvujemo mučnom razvoju događaja u kojem je tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, potpisan sa onima koji uporno destabilizuju našu državu i razdružuju delove njene teritorije, gotovo sasvim postao tabu. Njega prihvata i rukovodstvo SPS-a koje ga je, u vreme potpisivanja, napadalo oštrije čak i od radikala i „narodnjaka“. Na pomolu je koalicija između izdajnika i do juče vatrenih patriota kojoj, osim zadobijanja i očuvanja vlasti, ništa nije sveto. Čak ni ono na šta su se i jedni i drugi, do pre par nedelja, žučno pozivali.
U takvoj dekadentnoj atmosferi u kojoj danas obitava naša politička scena, izvesno ohrabrenje pobuđuje činjenica da ima onih koji još uvek veruju u neke principe, makar po cenu da budu još jače izloženi medijskoj šikani evrofanatika. Kada se najmanje očekivalo, DSS je zaoštrio stav oko protivdržavnog sporazuma, uz rizik da ostane bez vlasti. U vreme relativizacije i ništenja svih političkih principa i moralnih obzira, takav stav zaslužuje poštovanje. Način na koji „proevropska“ elita reaguje na pravnu analizu koju je DSS ponudio do kraja je ogolio njenu netoleranciju prema svakom argumentu, osim „argumentu“ sile. Njena fascinacija i identifikacija sa agresorom dovodi do histeričnog odbijanja bilo kakvog preispitavanja agresorske politike. Žalosno je gledati tolike samozvane pobornike ljudskih prava kako su slepi i gluvi pred slučajem drastičnog kršenja prava čitave jedne države i naroda.
Vladajuća politika i ideologija ne pruža tako nikakvu nadu. Ali, dokle god smo svesni ovoga, nade ima. Kada tu kritičku svest učinimo momentom kritičke prakse, koja teži izmeni postojećeg poretka, nada postaje još veća. Najgore je biti nesvestan poražavajućeg sklopa stvarnosti, njegovih slabosti i obmana. Kada postanemo svesni tih slabosti, one postaju još veće, sve do urušavanja postojećeg. Kada postanemo svesni tih obmana, više nas ne mogu obmanjivati. Tada nam naizgled moćni postaju jadni i smešni. Kao što su jadni i smešni naši „proevropski“ politikanti koji pokušavaju da nam prodaju maglu, ili rog za sveću. Pa govore o većoj šansi da odbranimo Kosovo onda kada uđemo u „Evropu“, dok iz iste te „Evrope“ iz dana u dan stiže sve jača podrška njegovoj nezavisnosti. I dok napuštaju „evropske“ konferencije jednu za drugom i doživljavaju uvrede od strane „evropskih“ aparatčika, nemoćni da spreče pojavljivanje bilo čega što se tiče te „države“, od simbola do njenih vodećih predstavnika.
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.16, 13.06.2008.
Majstori falsifikovanja i manipulisanja potom su podrivali svaki ozbiljniji otpor počinjenom nasilju, podmećući da će ono biti otklonjeno baš ulaskom u društvo nasilnika. Na žalost, u takvoj podmukloj raboti u velikoj meri su uspeli. Kada su, nakon svega tri meseca od vrlo ubedljive demonstracije narodnog stava „Kosovo je Srbija“, napravili sporazum sa nasilnicima, koji govore i čine da Kosovo nije Srbija, pobuna je bila veoma slaba. Zločinački čin veleizdaje, ravan nekadašnjem pristupanju Trojnom paktu, nije doveo do novog 27. marta, kako je trebalo i kako se, uprkos svemu, očekivalo. Još žalosnije, oni koji su se pobunili izloženi su omalovažavanju, podsmehu ili ignorisanju. Umesto da javnost žigoše one koji su istupili samovoljno, kao obična šačica uzurpatora, i u ime države potpisali nešto što je protivno njenom Ustavu i toliko puta izraženoj narodnoj volji, predmet napada mahom su postali oni koji osporavaju taj protivdržavni akt. Danas prisustvujemo mučnom razvoju događaja u kojem je tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, potpisan sa onima koji uporno destabilizuju našu državu i razdružuju delove njene teritorije, gotovo sasvim postao tabu. Njega prihvata i rukovodstvo SPS-a koje ga je, u vreme potpisivanja, napadalo oštrije čak i od radikala i „narodnjaka“. Na pomolu je koalicija između izdajnika i do juče vatrenih patriota kojoj, osim zadobijanja i očuvanja vlasti, ništa nije sveto. Čak ni ono na šta su se i jedni i drugi, do pre par nedelja, žučno pozivali.
U takvoj dekadentnoj atmosferi u kojoj danas obitava naša politička scena, izvesno ohrabrenje pobuđuje činjenica da ima onih koji još uvek veruju u neke principe, makar po cenu da budu još jače izloženi medijskoj šikani evrofanatika. Kada se najmanje očekivalo, DSS je zaoštrio stav oko protivdržavnog sporazuma, uz rizik da ostane bez vlasti. U vreme relativizacije i ništenja svih političkih principa i moralnih obzira, takav stav zaslužuje poštovanje. Način na koji „proevropska“ elita reaguje na pravnu analizu koju je DSS ponudio do kraja je ogolio njenu netoleranciju prema svakom argumentu, osim „argumentu“ sile. Njena fascinacija i identifikacija sa agresorom dovodi do histeričnog odbijanja bilo kakvog preispitavanja agresorske politike. Žalosno je gledati tolike samozvane pobornike ljudskih prava kako su slepi i gluvi pred slučajem drastičnog kršenja prava čitave jedne države i naroda.
Vladajuća politika i ideologija ne pruža tako nikakvu nadu. Ali, dokle god smo svesni ovoga, nade ima. Kada tu kritičku svest učinimo momentom kritičke prakse, koja teži izmeni postojećeg poretka, nada postaje još veća. Najgore je biti nesvestan poražavajućeg sklopa stvarnosti, njegovih slabosti i obmana. Kada postanemo svesni tih slabosti, one postaju još veće, sve do urušavanja postojećeg. Kada postanemo svesni tih obmana, više nas ne mogu obmanjivati. Tada nam naizgled moćni postaju jadni i smešni. Kao što su jadni i smešni naši „proevropski“ politikanti koji pokušavaju da nam prodaju maglu, ili rog za sveću. Pa govore o većoj šansi da odbranimo Kosovo onda kada uđemo u „Evropu“, dok iz iste te „Evrope“ iz dana u dan stiže sve jača podrška njegovoj nezavisnosti. I dok napuštaju „evropske“ konferencije jednu za drugom i doživljavaju uvrede od strane „evropskih“ aparatčika, nemoćni da spreče pojavljivanje bilo čega što se tiče te „države“, od simbola do njenih vodećih predstavnika.
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.16, 13.06.2008.
No comments:
Post a Comment