Pozivanje na socijalnu pravdu postalo je ovih dana glavno retoričko sredstvo naših političara. Svedoci smo kako se ova velika vrednost razvlači po njihovom izjavama na način koji neminovno dovodi do njenog skrnavljenja. Jer, mučan je utisak da je ona, od cilja po sebi, danas svedena na puko sredstvo za ostvarivanje jednog drugog cilja, zadobijanja ili očuvanja vlasti. Neki su je, doduše, pominjali i ranije; drugi su je se setili tek sada, kada je ona postala ulog za njihovu vlast. Ali, čini se da i jedni i drugi ne nude ništa osim propagandne retorike oko socijalne pravde, naročito ne njeno istinsko razumevanje. Kada jedni traže „garancije“ za socijalnu pravdu, shvatajući ih kao novac koji treba obezbediti za njeno „finansiranje“, a drugi se nude da su baš oni ti koji mogu obezbediti taj novac, zahvaljujući „predpristupnim fondovima EU“, ništa drugo se ne može pomisliti osim da oni uopšte ne razumeju šta znači socijalna pravda. S druge strane, naspram ovih samozvanih boraca za stvar socijalne pravde, imamo tržišne fundamentaliste koji otvoreno i arogantno poručuju, sledeći svog gurua Fridriha fon Hajeka, da oni uopšte ne znaju šta znači taj izraz. Zato ga valja pojasniti, i zbog onih koji se na njega lažno pozivaju, i zbog onih koji ga izričito odbacuju, da bismo svima njima pomogli da ga spoznaju.
Ali, da bismo znali šta socijalna pravda jeste, moramo istovremeno znati šta ona nije. A nije obična stavka u budžetu za koju treba da nađemo novac; ovo je samo vulgarizacija te ideje koja je, nažalost, postala opšte mesto u našim političkim debatama. Naročito kada se kaže da taj novac ne može obezbediti niko drugi nego EU. Po ovima koji tako pričaju, ispada da je sa socijalnom pravdom u EU sve u redu, kao i da je izvan EU, samim tim, u pogledu nje mnogo šta sporno. A ni jedno ni drugo nije tačno; u EU je na delu neoliberalna invazija za koju je, kao što smo videli, socijalna pravda prazan, besmislen pojam, dok je na nekim mestima izvan EU, pa i izvan evropskog kontinenta, socijalna pravda u velikoj meri ostvarena. Uzmimo samo primer nekadašnje Jugoslavije i sadašnje Kube. Jugoslavija nije bila član EU, a imala je visoko ostvarenu socijalnu pravdu, naročito pre uvođenja liberalnih mera u ekonomiji. A Kuba je i danas izuzetno cenjena u pogledu svima dostupnog školstva i zdravstva.
U razumevanju socijalne pravde mogu nam pomoći filozofi. Platon je tako pravdu uopšte odredio kao princip da se svakome dodeli ono što mu po prirodi pripada. Na taj način on je, u osnovi, izrekao ono što i svaki, običan čovek, danas kao i nekada, razume pod pravdom - dobiti ono što se zaslužuje i ne dobiti ono što se ne zaslužuje. Međutim, da bi svako dobio ono što mu po prirodi pripada, što on zaslužuje u skladu sa svojim sposobnostima, mora se onemogućiti uticaj onih činilaca koji otežavaju ili potpuno sprečavaju razvoj čovekove prirode i njegovih sposobnosti. Za Platona, kao i mnoge kasnije, to su bili činioci vezani za postojanje privatnog vlasništva i nejednakosti koje proizlaze iz društva koje se na njemu zasniva. Zato u njegovoj i drugim projektima idealne države nema privatnog vlasništva; ljudi imaju jednake mogućnosti za otkrivanje i obrazovanje svojih sposobnosti, prema kojima zauzimaju određeno mesto u društvu.
Filozofija je tako vrlo rano otkrila šta je glavni uzrok socijalne nepravde. U današnjem fetišiziranju privatnog vlasništva i privatizacije, zaboravili smo da je u početku vlasništvo pripadalo zajednici koja ga je stvorila, i da privatno vlasništvo nastaje kao učinak privatizacije do tada zajedničkog vlasništva. A privatizacija, što i sam njen jezički koren govori, znači prisvajanje za sebe nečega što je bilo zajedničko, što je istovremeno i lišavanje drugih, i zajednice u celini, vlasništva nad onim što je prisvojeno. Ovaj čin uvek počiva na nasilju onih koji su u trenutku uzurpacije bili dominantni u datoj zajednici. Zato je u korenu privatnog vlasništva nepravda - neki su prigrabili za sebe ono što ne zaslužuju (jer nisu samo oni učestvovali u njegovom stvaranju), isključujući iz vlasništva one koji zaslužuju da njim raspolažu (jer su i oni učestvovali u njegovom stvaranju). Na to izvorno nasilno prisvajanje nadograđuje se izrabljivanje u procesu rada - privatni vlasnici iskorišćuju tuđi rad samo zahvaljujući vlasništvu nad sredstvima za rad, iz koga su drugi isključeni. Ovakvo društvo neprestano održava nezaposlenost, jer ona pritiska zaposlene da prihvate minimalne nadnice, i podstiče loše materijalne i socijalne uslove rada, zbog dominacije interesa profita i konkurencije među radnom snagom koja dobija oblike surove borbe za preživljavanje. Zato su u takvom društvu iluzorna neka osnovna ljudska prava, potvrđena i u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka UN, kao što su pravo na rad, na pravednu i povoljnu nagradu, na standard života itd. Zato je u takvom društvu iluzorna i sama socijalna pravda.
Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.
Ali, da bismo znali šta socijalna pravda jeste, moramo istovremeno znati šta ona nije. A nije obična stavka u budžetu za koju treba da nađemo novac; ovo je samo vulgarizacija te ideje koja je, nažalost, postala opšte mesto u našim političkim debatama. Naročito kada se kaže da taj novac ne može obezbediti niko drugi nego EU. Po ovima koji tako pričaju, ispada da je sa socijalnom pravdom u EU sve u redu, kao i da je izvan EU, samim tim, u pogledu nje mnogo šta sporno. A ni jedno ni drugo nije tačno; u EU je na delu neoliberalna invazija za koju je, kao što smo videli, socijalna pravda prazan, besmislen pojam, dok je na nekim mestima izvan EU, pa i izvan evropskog kontinenta, socijalna pravda u velikoj meri ostvarena. Uzmimo samo primer nekadašnje Jugoslavije i sadašnje Kube. Jugoslavija nije bila član EU, a imala je visoko ostvarenu socijalnu pravdu, naročito pre uvođenja liberalnih mera u ekonomiji. A Kuba je i danas izuzetno cenjena u pogledu svima dostupnog školstva i zdravstva.
U razumevanju socijalne pravde mogu nam pomoći filozofi. Platon je tako pravdu uopšte odredio kao princip da se svakome dodeli ono što mu po prirodi pripada. Na taj način on je, u osnovi, izrekao ono što i svaki, običan čovek, danas kao i nekada, razume pod pravdom - dobiti ono što se zaslužuje i ne dobiti ono što se ne zaslužuje. Međutim, da bi svako dobio ono što mu po prirodi pripada, što on zaslužuje u skladu sa svojim sposobnostima, mora se onemogućiti uticaj onih činilaca koji otežavaju ili potpuno sprečavaju razvoj čovekove prirode i njegovih sposobnosti. Za Platona, kao i mnoge kasnije, to su bili činioci vezani za postojanje privatnog vlasništva i nejednakosti koje proizlaze iz društva koje se na njemu zasniva. Zato u njegovoj i drugim projektima idealne države nema privatnog vlasništva; ljudi imaju jednake mogućnosti za otkrivanje i obrazovanje svojih sposobnosti, prema kojima zauzimaju određeno mesto u društvu.
Filozofija je tako vrlo rano otkrila šta je glavni uzrok socijalne nepravde. U današnjem fetišiziranju privatnog vlasništva i privatizacije, zaboravili smo da je u početku vlasništvo pripadalo zajednici koja ga je stvorila, i da privatno vlasništvo nastaje kao učinak privatizacije do tada zajedničkog vlasništva. A privatizacija, što i sam njen jezički koren govori, znači prisvajanje za sebe nečega što je bilo zajedničko, što je istovremeno i lišavanje drugih, i zajednice u celini, vlasništva nad onim što je prisvojeno. Ovaj čin uvek počiva na nasilju onih koji su u trenutku uzurpacije bili dominantni u datoj zajednici. Zato je u korenu privatnog vlasništva nepravda - neki su prigrabili za sebe ono što ne zaslužuju (jer nisu samo oni učestvovali u njegovom stvaranju), isključujući iz vlasništva one koji zaslužuju da njim raspolažu (jer su i oni učestvovali u njegovom stvaranju). Na to izvorno nasilno prisvajanje nadograđuje se izrabljivanje u procesu rada - privatni vlasnici iskorišćuju tuđi rad samo zahvaljujući vlasništvu nad sredstvima za rad, iz koga su drugi isključeni. Ovakvo društvo neprestano održava nezaposlenost, jer ona pritiska zaposlene da prihvate minimalne nadnice, i podstiče loše materijalne i socijalne uslove rada, zbog dominacije interesa profita i konkurencije među radnom snagom koja dobija oblike surove borbe za preživljavanje. Zato su u takvom društvu iluzorna neka osnovna ljudska prava, potvrđena i u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka UN, kao što su pravo na rad, na pravednu i povoljnu nagradu, na standard života itd. Zato je u takvom društvu iluzorna i sama socijalna pravda.
Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.
Mario Kalik, tekst objavljen u "Politici", 12.06.2008.
No comments:
Post a Comment