Poslednji veliki revolucionarni talas zapljusnuo je svet pre 40 godina. Ta 1968. protekla je u borbenoj, i naizled apsurdnoj, poruci: “Budimo realni, tražimo nemoguće!“. Ali, apsurda nije bilo. Ono što se do tada činilo nemogućim, radikalna promena postojećeg kapitalističkog poretka, bila je tada realna mogućnost. Kako bi rekao Sartr, vlast se valjala ulicama, i trebalo je samo sagnuti se i uzeti je u svoje ruke. A da nije reč o običnom preuzimanju vlasti, prostoj promeni unutar postojećeg poretka, svedoči jedan drugi poklič iz tog revolucionarnog vremena: „Fantazijom do vlasti!“ Na vlast je, dakle, trebalo postaviti samu fantaziju, samu utopiju jednog slobodnog i pravednog društva. Učesnici ’68. verovali su da se svet može bitno promeniti, i da je ta promena na delu.
U Jugoslaviji su zahtevi pobunjenih studenata i njihovih profesora iz te 1968. godine bili još realniji nego na Zapadu. Oni su tražili povratak principima već formulisanim u Programu SKJ iz 1958. i Ustavu SFRJ iz 1963., kao i dotadašnjoj samoupravnoj praksi. Jačanje birokratskog državnog i partijskog aparata, rastuću liberalizaciju privrede i dezintegraciju jugoslovenske zajednice, razumeli su kao odustajanje od tekovina zadobijenih na putu socijalističke revolucije, i zbog toga su podigli svoj glas. Dakle, njihov cilj je bio zaustavljanje pogrešne tendencije u okviru sistema, a ne radikalna promena tog sistema, pošto je ovaj već bio socijalistički u svojim osnovama. Oni su želeli još više samoupravnog socijalizma, a ne dalje jačanje hibridnog poretka birokratskog socijalizma i liberalnog kapitalizma. Njihove zahteve možemo naći u knjizi „Juriš na nebo“ akademika Mihaila Markovića, jednog od vodećih aktera ovog burnog vremena, i jednog od retkih koji je ostao dosledan tadašnjim idealima: demokratizacija društva, ukidanje birokratskih privilegija, rešavanje problema nezaposlenosti i reforma univerziteta. Demokratizacija društva značila je jačanje samoupravljanja u politici i privredi, ukidanje birokratskih privilegija trebalo je da spreči pojavu socijalnog raslojavanja, problem nezaposlenosti je trebalo rešavati zaustavljanjem liberalnih mera koje su i dovele do rasta nezaposlenosti, a reforma univerziteta trebalo je da ide u pravcu jačeg ućešća studenata u upravljanju. Ovakvi zahtevi bili su tako autentično levi, ništa manje anti-kapitalistički nego što su bili anti-birokratski i anti-etatistički. Parole poput „Dole crvena buržoazija“ ili „Dole kneževi socijalizma“ bile su uperene protiv buržoazije uopšte, i devijantnih kapitalističkih pojava unutar socijalističkog društva. Pa ipak, nakon neuspeha ove pobune, većina njenih učesnika i promotera raskrstila je sa samoupravnim socijalističkim idealima, vremenom se sve više okrećući buržoaskoj ideologiji i njenim vodećim mantrama (koje se danas nazivaju „vrednostima građanskog društva“). Slično mnogim drugim pripadnicima ove generacije u svetu, postali su aktivisti kapitalističkih snaga koje su se 80-tih godina obrušile na socijalistički Istok i preduzele radikalno demontiranje socijalističkog sistema. Iz te nove pozicije počeli su da pretumačuju pobunu ’68., izvitoperavajući njen socijalistički smisao u pravcu navodne borbe za vrednosti „građanskog“ društva.
Jedan ubedljiv primer takvog ideološkog iskrivljavanja predstavlja intervju Sonje Liht u „Politici“, u okviru temata posvećenog revoluciji ’68. Kada spominje vrednosti za koje su se borili učesnici pobune ’68. kod nas, ona u njih izgleda učitava sasvim drugačiji sadržaj, na osnovu naknadnih, bitno promenjenih uverenja. Recimo, „modernizacija fakulteta“ svakako nije značila podređivanje fakulteta zahtevima slobodnog tržišta, a „autonomija univerziteta“ njegovu samovolju u pogledu pljačkanja studenata posredstvom školarina. Kao što borba protiv „rigidnosti jednopartijskog sistema“ nije značila zalaganje za višepartijski sistem. Naprotiv, autonomija univerziteta bila je shvatana kao razvijanje kritičkog mišljenja naspram dominantnih društvenih tokova, koje danas na univerzitetu u potpunosti izostaje. Kao što je demokratizacija političkog života podrazumevala jačanje neposredne demokratije socijalističkog tipa, a ne predstavničke demokratije buržoaskog tipa. Ipak, neke stvari je Lihtova tačno navela. Učesnici ’68. su se zaista borili „protiv snage novce i potrošačkog društva“ i „protiv političkih karijerista“. Na žalost, ona je odavno tu borbu napustila jer, kako sama kaže, više nije verovala „da svet može da se promeni“. Štaviše, postala je prvo direktor organizacije iza koje stoji snaga globalnog novca, kapitala (tzv. Sorošev Fond), a zatim i direktor tzv. Fonda za političku izuzetnost, koji obrazuje nove političke karijeriste, pardon, „mlade lidere“. One koji, kao i ona, ne veruju da svet može da se promeni, i čije ambicije dosežu stoga samo do fantazama vlasti unutar postojeće kapitalističke stvarnosti. Tako su nekadašnju parolu iz ’68. „Studenti-radnici“, koja je ciljala na potrebu klasnog i političkog jedinstva studenata i radnika, danas zamenili ideološki obrasci koji obrazovanu omladinu upućuju na „izuzetnost“, pripadanje eliti koja nema i ne treba da ima ikakve veze sa radničkom klasom. Nekadašnju borbu protiv „crvene“ buržoazije i „kneževa“ socijalizma, zamenila je borba u službi istinske buržoazije i magnata kapitalizma, a protiv egalitarističkog društva u kome nema podele na prosvećenu elitu i neprosvećenu masu. U tom smislu je Lihtova u pravu kada kaže da je ostala aktivista - ovog puta aktivista reakcije na emancipatorske ideale iz 1968.
Tragičnost ’68. je u tome što je ostvarenje utopije bilo tako blizu, a istovremeno tako daleko. Od tada živimo u oseci utopijskih projekata, u kojoj je vlast nad fantazijom do kraja potisnula vlast fantazije. Nove generacije su „realne“, i zahtevaju samo ono što je neposredno moguće u dominantnom okviru društvenog života. Njihova imaginacija svedena je samo na horizont sadašnjeg, na prošlost i bitno drugačiju budućnost one ne pomišljaju. Kao što ne pomišljaju ni njihovi učitelji, čiji se intelektualni i moralni sunovrat najbolje može videti podsećanjem na revoluciju u kojoj su nekada učestvovali.
Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.13, 23.05.2008.
No comments:
Post a Comment