Lažna Socijalistička internacionala

Istorija međunarodnog radničkog i socijalističkog pokreta od početka je prožeta sukobima i raskolima. Njihov uzrok bile su nepremostive razlike u principima i strategijama borbe protiv kapitalizma. Najveća i po posledicama najozbiljnija podela desila se nakon I Svetskog rata kada su se, iz do tada jedinstvene Druge internacionale, izdvojile dve grupe partija koje su obrazovale Drugu i po, odnosno Treću internacionalu (poznatiju kao Komunistička internacionala, tj. Kominterna). Druga i Druga i po internacionala su se maja 1923. u Hamburgu ujedinile u Radničku i socijalističku internacionalu. Od tada je pokret levice na međunarodnom planu obeležen podelom na socijalističke i socijaldemokratske partije, s jedne, i komunističke partije, s druge strane. Težište prvih bila je Zapadna Evropa, a drugih SSSR. Socijalističke i socijaldemokratske partije Zapadne Evrope obrazovale su Socijalističku internacionalu jula 1951. u Frankfurtu. Ova organizacija kod nas u poslednje vreme dobija na aktuelnosti, sa proklamovanim željama nekih stranaka da postanu njeni članovi. One sebe vide kao ideološki bliske uticajnim članicama Socijalističke internacionale, među kojima su najznačajniji britanski laburisti, nemački socijaldemokrati, i skandinavski, italijanski i španski socijalisti.

GLAVNI PROTIVNIK - KOMUNIZAM

Ali, šta je ideologija zapadne socijaldemokratije organizovane oko Socijalističke internacionale? U Deklaraciji usvojenoj na njenom osnivačkom kongresu vodeća ideja je „demokratski socijalizam“. Tu je, dakle, još uvek reč o nekakvom socijalizmu. Međutim, naglasak je na izrazu „demokratski“ - „demokratija“ je noseći pojam ove Deklaracije. Ovo upućuje na suprotstavljanje socijaldemokrata njihovom, tada već skoro pola veka starom neprijatelju, komunizmu i komunistima, koji su takođe pretendovali na socijalistički projekat. Po socijaldemokratama, oni su to činili na „nedemokratski“ način, posredstvom „diktature jedne partije“. Teške optužbe upućene „međunarodnom komunizmu“ nastalom „boljševičkom revolucijom u Rusiji“, koje su u Deklaraciji mnogo oštrije i konkretnije nego one upućene samom kapitalizmu, potvrđuju jednu istinu o zapadnoj socijaldemokratiji - za nju je, od samog početka, glavni protivnik bio komunizam, a ne kapitalizam. Idejna i politička borba protiv komunizma u istoriji socijaldemokratije gotovo sasvim je potisnula borbu protiv kapitalizma. Zato je i njen socijalizam bio toliko apstraktan; zato i ne čudi što se u njenom daljem razvoju od njega u potpunosti odustaje. Regresija socijalističke demokratije prvo na „demokratski socijalizam“, a zatim na „socijaldemokratiju“, pokazuje tupljenje idejne oštrice, razvodnjavanje pojma socijalizma, koji na kraju sasvim nestaje iz socijaldemokratske imaginacije.

OSTANAK UNUTAR KAPITALIZMA

Ova imaginacija se kreće isključivo u horizontu kapitalističkog društva, i usvaja njegove osnovne principe i vrednosti, predstavničku (parlamentarnu) demokratiju i privatnu svojinu. Za nju je socijalizam oduvek bio samo popravljanje kapitalizma, a ne njegovo radikalno menjanje, naročito ne „nasilnim“, revolucionarnim putem. O radničkoj klasi, klasnoj borbi i revoluciji uopšte nema reči u Deklaraciji, štaviše, sama reč „radnička“ izbačena je iz dotadašnjeg naziva ove Internacionale (zato i socijaldemokratske partije sebe doživljavaju kao „narodne“, a ne klasne). Kada kritikuje „diktaturu jedne partije“, ona ne ide dalje od fetišizacije postojeće višepartijske „demokratije“; politička demokratija se tako za socijaldemokrate svodi na ono što već postoji u kapitalizmu (prihvatanje višepartijskog sistema je čak bio uslov za prijem u Socijalističku internacionalu). A kada govori o „javnoj svojini“, ona ne propušta da kaže, kako stoji u spomenutoj Deklaraciji, da „socijalističko planiranje ne podrazumeva javnu svojinu nad svim sredstvima za proizvodnju“ i da je ono „kompatibilno sa postojanjem privatne svojine u značajnim oblastima“ - „struktura date zemlje odlučuje o obimu javne svojine i oblicima planiranja“. Dakle, društvena svojina je samo jedan od oblika svojine; ekonomska demokratija se na taj način takođe svodi na ono što je sam kapitalizam dostigao u svom razvoju. Čitava „radikalnost“ socijaldemokrata u odnosu na pravoverne liberale je u tome da se privatnoj svojini i tržištu ne prepuste baš sva sredstva za proizvodnju; potrebno je nešto ostaviti i za samu zajednicu. Tako je krajnji doseg socijaldemokratskog projekta tzv. mešovita, socijalno-tržišna privreda; socijalizam je za njih samo jedan sastojak u koktelu državnog kapitalizma koji ovome treba da poboljša ukus, kako bi postao prihvatljiviji idealima apstraktno zamišljene „slobode“ i „socijalne pravde“, na koje se socijaldemokrati tako često pozivaju. Radikalnijih socijalističkih mera u ekonomiji oni se prisete samo u trenutku kada pretrpe poraz na izborima, upravo zbog nedovoljnog socijalnog uspeha koji prati svaki projekat usmeren isključivo na „reformu“ postojećeg kapitalističkog sistema, a ne na njegovo radikalno menjanje...

Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli