Represivna tolerancija

U poslednje vreme imali smo prilike da iz određenih političkih krugova čujemo uporna pozivanja na mir, razum, toleranciju i slične vrednosti. Takav diskurs naročito je upadljiv u nastupima predsednika Republike. On sve vreme naglašava da će naša država, u procesu rešavanja problema Kosmeta kao trenutno vodećeg, težiti isključivo miru, upotrebljavati samo diplomatska sredstva. On čak otvoreno kaže da nećemo ratovati zbog Kosmeta, jer to može, po njemu, samo produbiti krizu, pa je zato tako nešto nerazuman čin. On podjednako jasno osuđuje napade na strane amabasade i kompanije.

Naravno, za pohvalu je što je naš predsednik privržen ovakvim vrednostima. One su zaista među najvišim u hijerarhiji vrednosti. Ali, i tu nastaje glavni problem, one nisu na najvišem mestu. Jer, i roblje je mirno. U ljudskom životu, pa tako i u istoriji i politici, iznad gore nabrojanih vrednosti su sloboda i pravda. Njima moraju biti podređene sve ostale vrednosti. Ove dve su u temelju svih ostalih. Kada one bivaju uzdrmane ili poništene, urušava se čitav sistem vrednosti. Stoga je, u krizi ovih najviših vrednosti, pozivanje na ostale lažno ili licemerno. Lažno je pozivati se na mir kada je na delu rat koji nanosi nepravdu jednoj zemlji i narodu i atakuje na njihovu slobodu. A licemerno je osuđivati reakciju na globalno nasilje (nazivajući je „huliganstvom“) a podjednako glasno ne osuđivati samo globalno nasilje. Imali smo prilike da sve ovo čujemo, odnosno ne čujemo, od predsednika i ljudi iz njegovog okruženja.

Ovakva retorika je stoga moralno sumnjiva. Napadno se zalagati za miroljubiv stav žrtve prema agresorima samo omogućava agresoru da mirno nastavi sa svojom delatnošću. Sa najvišeg mesta u našoj državi mu se poručuje da ga žrtve neće uznemirivati. Takva tolerancija je represivna, jer održava postojeću globalnu represiju, ne suprotstavljući joj se na ozbiljan način, čak javno se odričući svakog ozbiljnijeg otpora. U ustavu svake zemlje, pa i našeg, stoji da država ima ne samo pravo, već i dužnost, da upotrebi svoju silu u slučaju nasilja koje se sprovodi nad njom. Naš predsednik se javno odriče ove ustavne dužnosti, i time ohrabruje nasilnike da mirno nastave sa svojim nasiljem. Njemu izgleda nije poznato ni to da pretnja uzvraćanja silom može biti baš u funkciji očuvanja mira, do kojeg mu je tako stalo. Ovo čak spada u školske diplomatske poteze. Naprotiv, po njemu, razumno je otvoreno pokazivati nespremnost za rat u situaciji kada druga strana čitavu svoju diplomatiju gradi upravo na pokazivanju takve spremnosti. Za velikog političkog filozofa Tomasa Hobsa ovakav gest bi bio nerazuman s obzirom na „opšte pravilo razuma“ koje kaže: „Svaki čovek treba da teži za mirom sve dotle dok se nada da će ga postići, a kad ne može da ga dobije, može tražiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi dio je osnovni zakon prirode: težiti miru i održavati mir, a drugi dio je najviše prirodno pravo: braniti se svim mogućim sredstvima“.

Ali, ne samo da otpada ova najjača pretnja, već se odbacuju i mnogo benignija sredstva. Mi nećemo preduzimati ekonomske mere prema agresorima, niti prekidati diplomatske odnose. Vrhunac odbrane od agresije na državu predsednik izgleda vidi u preimenovanju „ambasadora“ u „otpravnika poslova“. Važno je da mi pokazujemo da smo tolerantni, ma koliko ostali bili netolerantni. Na sve to, jedan drugi filozof, Herbert Markuze, imao bi šta da kaže. Po njemu, početi primenjivati kriterijum tolerancije „u trenutku kada se potlačeni bune protiv tlačitelja, siromašni protiv bogatih, značilo bi služiti stvarnom nasilju – slabeći pobunu protiv njega...Pokorene i potlačene manjine imaju 'prirodno pravo' na otpor, pravo da posegnu i za nezakonitim sredstvima – ako se pokaže da su zakonita sredstva nedovoljna...Ako primene silu, oni ne pokreću novi lanac nasilja, već pokušavaju prekinuti postojeći. Budući da će za to biti kažnjeni, oni su svesni rizika, a ako su spremni preuzeti taj rizik, niko nema pravo na to da im propoveda suzdržavanje“.

Savetujemo predsednika i njegove savetnike da obrate pažnju na misli ovih velikih filozofa.

Mario Kalik (objavljeno, uz neke izmene, u nedeljniku "Pečat" br.2, 29.02.2008.)