Samoizolacija "Evrope"

Istorija Evrope prepuna je protivrečnosti. U njoj su se ljudi uzdizali do najviših sfera duhovnosti i emancipacije, ali i padali u najstrašnije varvarstvo i ropstvo. Evropa je postojbina filozofije, demokratije, prava, humanizma, prosvećenosti, socijalizma itd. Ali, istovremeno, i rodno mesto inkvizicije, verskih ratova, kolonijalnog osvajanja, rasizma, imperijalizma, fašizma itd. Da bi bilo kakav objektivni sud o Evropi bio moguć, neophodno je imati u vidu obe strane njenog identiteta. Progresivna strana otkriva univerzalne vrednosti, koje se tiču čoveka kao čoveka, bez obzira kada i gde živeo, dok regresivna strana predstavlja potpunu negaciju tih vrednosti. Naročito se treba čuvati perfidne zamene ta dva evropska lika, u kojoj se onaj regresivni nameće kao oličenje progresivnosti.

Takva obmanjujuća zamena na delu je u nasrtljivoj dogmi o „ulasku u EU“ kao vrhuncu procesa modernizacije. Ova dogma je toliko jaka da nju otvoreno ne poriču ni oni koji su označeni kao „nacionalisti“ - za njih nema principijelnog spora oko „evropskih integracija“; ove se odbacuju samo zbog određenih okolnosti. Tako na našoj sceni dominira „evrodogmatizam“ koji negira pravo na sumnju u samozvanu „Evropu“. A sumnja je autentični gest evropskog mišljenja, od Sokrata, preko Dekarta, do Ničea. Borci protiv nacionalnih „mitova“ promovišu stoga jedan istinski mit, mit o EU, čiji je fatalizam izražen stavom da „EU nema alternativu“. Ona nam se isporučuje kao ostvarenje društvene utopije, kao krajnji cilj evropske istorije. Međutim, upravo se u politici EU prema Jugoslaviji i Srbiji još jednom razotkrila ona tamnija strana evropske istorije. Evropska Zajednica (kasnije EU) je direktno učestvovala u razbijanju jedne države utemeljene na progresivnim principima dostignutim u evropskoj istoriji, njenom ekonomskom i političkom terorisanju, na kraju, direktnom fizičkom uništavanju putem vojne agresije, i to samo zato jer je ta zajednica nepopustljivo branila tekovine koje ostali evropski narodi i države takođe brane u svom slučaju. Pre svega, teritorijalni integritet i nacionalnu slobodu (suverenitet), koji su inače zaštićeni u svetskim i evropskim pravnim dokumentima. Recimo, između Francuske i Nemačke su danas granice svakako propustljivije, ali Nemačkoj (bar za sada) ne pada na pamet da prisvaja Alzas ili Lorenu, a Francuskoj da prisvaja Rursku ili Sarsku oblast. Takođe, EU odlučuje o raznim stvarima, od kojih su neke svojevremeno bile u nadležnosti njenih država-članica, ali nije poznato da se ona upliće u izborni proces u Nemačkoj ili Francuskoj. Međutim, poštovanje tih principa očigledno ne važi u slučaju Srbije. Tako je bilo juče, tako je i danas. EU otvoreno narušava teritorijalni integritet naše države šaljući svoju misiju na Kosovo, koja treba da pomogne u stvaranju institucija nezavisne kosovske države (sledeći odbačeni Ahtisarijev plan), i to bez odobrenja UN, još važnije, same države Srbije. Poređenje sa Hitlerom ne može se izbeći - i njegov pohod na Evropu, zarad stvaranja „novog evropskog poretka“, započeo je nasilnim prisvajanjem tuđih teritorija, uz prethodni izlazak Nemačke iz Društva naroda (preteče UN). Tako je u našem slučaju reč o ogoljenom imperijalizmu, ovog puta predvođenog otuđenom briselskom mašinerijom. Stoga groteskno deluju poruke naših evrodogmata da „Osvojimo Evropu!“ - izrečene u samom trenutku kada „Evropa“ osvaja nas, one treba da prikriju njen imperijalizam. Uz sve to, „visoki funkcioner“ EU Oli Ren preti da je pobeda na predstojećim izborima onih političkih snaga koje se suprotstavljaju ovom imperijalizmu - „put u nigde“. Takve pretnje izdašno eksploatišu domaći „evroentuzijasti“, pokušavajući da uteraju našu državu u EU, mimo referenduma i otvorene javne diskusije o tako važnom patnju. Ukoliko se to ne desi, kažu oni, doći će do „samoizolacije“ Srbije.

Ali, protivno njihovim željama i planovima, otpor evroatlantskom imperijalizmu nije „put u nigde“, niti je ostanak Srbije izvan EU njena „samoizolacija“. Jer, EU nije Evropa, a kamoli čitav svet, ma koliko njena birokratska elita sebe smatrala svemoćnom. Ova elita, uz pomoć svojih apologeta kod nas, želi da Evropu svede na EU, a EU na sopstveno mišljenje i volju, tako da otpor toj volji ispadne „anti-evropski“ čin. Međutim, u tom otporu sadržana je upravo odbrana onih progresivnih ideja stvaranih u toku evropske istorije, pre svih, slobode kao osnovne vrednosti pojedinačnog i društvenog života. Slobode da se odlučuje o sopstvenoj sudbini i budućnosti svoje nacije, bez moćnih tutora sa strane. Slobode da se odbije tuđa volja sve dok sami nismo preneli deo svog suvereniteta na drugoga, i time ga ovlastili da donosi odluke koje se tiču nas samih. To je suština ideje suvereniteta, iscrpno razvijane u evropskoj političkoj filozofiji.

I zato Srbija, braneći svoj suverenitet, brani upravo jednu vrednost poniklu na evropskom tlu, i time potvrđuje svoj evropski identitet. Tu borbu priznaje većina država sveta, ne slažući se sa politikom EU prema našoj zemlji. Zato danas, u odbrani Srbije, nikako nije reč o njenoj „samoizolaciji“. Samoizoluje se upravo EU, lažno izjednačena sa „Evropom“ - ona se ograđuje od progresivne strane same evropske istorije, ali i ostatka sveta. Onima koji i dalje opsesivno ponavljaju da treba da „uđemo u Evropu“ stoga treba poručiti - mi smo oduvek bili, i jesmo, u Evropi, pa u nju ne možemo ući. O tome treba da razmišljaju upravo oni koji se na to uporno pozivaju.

Mario Kalik, objavljeno u kraćem obliku u nedeljniku "Pečat" br.6, 28.03.2008.