Polemika o liberalizmu (1)

Liberalni fašizam i rasizam u Srbiji

Osnovni zakon „tranzicije“ - „Život je zakon!“

Klasno raslojavanje društva, kao posledica tzv. tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, neminovno se odražava i u svesti društvenih aktera. Mahnito društveno raslojavanje dovodi do erozije nekadašnje egalitarističke svesti. Društvo se više ne doživljava kao zajednica radnih ljudi koji sa jednakim pravima učestvuju u njegovoj izgradnji, već kao arena u kojoj se odvija borba za opstanak i u kojoj je „prirodno“ da nemaju svi jednaka prava. Naturalističke metafore široko prodiru u javni govor, razarajući političku zajednicu i jačajući pretpolitičko stanje u kome je čovek čoveku vuk, a ne najviše biće, i u kome vlada borba svih protiv svih, a ne solidarnost. Parole koje najbolje izražavaju ovu suženu socijalnu svest, a kojima smo poslednjih godina preplavljeni, su „Život je zakon!“, „Prvo život, a onda sve ostalo!“, „Život ne može da čeka!“ itd. Život je u njima sveden na golu činjenicu opstanka; on nema drugu vrednost sem da bude sredstvo za preživljavanje. Čovekov život se dehumanizuje, lišava svega onoga što ga izdvaja iz prirodnog sveta, bolje rečeno, životinjskog carstva. Imperativ borbe za preživljavanje, i zakon opstanka jačeg, koji vladaju u ovom carstvu, postaju dominantni i u ljudskom društvu koje razjeda „tranzicija“. Razaranje elementarne socijalne zaštićenosti i sigurnosti, koje čitave mase ljudi neposredno suočava sa perspektivom fizičke smrti, provocira onaj primarni nagon za preživljavanjem, za koji smo naivno mislili da smo ga konačno podmirili tokom „civilizacije“. „Tranzicija“ nam je surovo pokazala da istorijski razvoj ne mora da bude progresivan, da je uvek moguća istorijska regresija, put unazad, čak i radikalan iskorak iz istorije i povratak ogoljenoj prirodnoj borbi za opstanak.

Infantilni egoizam - „Budućnost odmah!“

Kada puki život (preživljavanje) postane vrhunski zakon, onda ne treba da čudi da vlada samo-živost. Infantilni egoizam, oličen u pokliču „Hoću sve i hoću odmah!“, postaje preovlađujući oblik socijalnog ponašanja, čime se prikriva njegova sociopatska priroda. On ne zna i ne želi da zna za moral, državu, istoriju, sve ono što transcendira i relativizira njegov egoistički horizont, smeštajući individuu u šire i više društvene okvire. Sve to postaje smetnja na putu koji teži što bržem i neposrednijem zadovoljenju egoističkih potreba. Stoga su oni koji najviše robuju ovoj prinudi, pogrešno misleći da u tome žive svoju slobodu (u tolikoj meri da od toga čak prave „Povelju slobode“), u neprestanom sukobu sa moralom, koga proteruju u crkvu, sa vlastitom državom, na koju besomučno atakuju, na kraju sa sopstvenim narodom i njegovom prošlošću (istorijom), koje bezobzirno nipodaštavaju. Njihov nervozni karakter ne želi da se opterećuje sa „metafizikom“ i „mitovima“ koji su pohranjeni u ovim nadindividualnim tvorevinama; nasuprot njima, oni opsesivno ističu svoj „realizam“ i „pragmatizam“ kao spasonosnu društvenu formulu. Oni ne znaju i ne žele da znaju za staru latinsku izreku „Žuri polako!“. U svojoj nestrpljivosti oni hoće „Budućnost odmah!“ – takva neposredna budućnost nije ništa drugo do neposredna sadašnjost pošto istinska budućnost, koja treba da prevlada okvir sadašnjosti, nije nadohvat ruke, ona se mora stvoriti kroz dugu i tešku borbu sa tom sadašnjošću.

Fetiš Realnosti (Dominacije) - Otpor otporu

Njihovo božanstvo je stoga neposredna, sadašnja Realnost, ona je uzdignuta do fetiša. Otuda se oni tako lako usklađuju sa dominantom Realnošću (realnošću Dominacije), postajući lojalni zaštitinici njenog statusa quo. Otuda oni tako zagriženo napadaju svaki otpor toj Realnosti/Dominaciji, isprva se podsmevajući njegovoj „iluzornosti“, a kada otpor postane ozbiljan, preteći povratkom u „mračnu prošlost“. Svaki zahtev koji servira ta moćna Realnost oni spremno prihvataju i dosledno ga sprovode, nastojeći da obesmisle i podriju ideje i snage koje se tim zahtevima suprotstavljaju. Zato potpuno groteskno deluje kada oni ovaj notorni konformizam podmeću kao vrhunski akt bunta i subverzije. Da, oni su otpor, ali otpor otporu, subverzija subverzije, reakcija na revolucionarne pokušaje destabilizovanja dominantnog globalnog poretka. Dakle, najobičnija kontra-revolucija koja je opsednuta maštanjima o „gvozdenoj metli“ i „vešanju na bandere“ (1). Oni uporno sanjaju svoju „Kristalnu noć“ (mitski „6. oktobar“), trenutak kada će kucnuti čas „konačnog rešenja“ problema „društvenog otpada“, svih onih koji stoje na putu njihovom nesmetanom zadovoljenju života, proširenju njihovog „životnog prostora“. Fašizam zaista nije definitivno poražen; i danas, kao i nekada, on izbija iz ideologije i retorike onih koji sebe smatraju liberalima (setimo se samo da je Đovani Đentile slavio Musolinija kao uzornog liberala)...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu "Nove srpske političke misli"