Bojkot ima smisla!

Žalosno je kakvih reakcija ima na predlog da se bojkotuju proizvodi i usluge onih kompanija koje dolaze iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Čak i ovakav predlog, koji u sebi ne sadrži inače legitiman otpor nasilju silom, nailazi na oštra, pa i ostrašćena, reagovanja vladinih činovnika zaduženih za ekonomiju ili njihovih eksperata-lakeja dobro rapoređenih po ekonomskim institucijama i publikacijama. U poplavi kvazi-argumenata koji za cilj imaju slabljenje otpora nasilju, i od kojih većina vređa zdrav razum, izdvajaju se dva. Jedan kaže da ćemo ostati bez onoga što većina ionako nema, naime, po rečima guvernera Jelašića, bez „sadašnjeg boljeg standarda, urednih penzija, novih radnih mesta, kredita...“. Drugi kaže da mi bojkotom ne nanosimo štetu stranim kompanijama, već nama samima, jer te kompanije zapravo nisu strane, već naše. Nešto slično moglo se čuti kada su neki govorili da napadima na strane ambasade mi u stvari uništavamo našu imovinu. Biće da je i onih osam marinaca, u punoj ratnoj opremi, uključujući oružje za trenutno sagorevanje ljudskog tela, štitilo našu imovinu od nas samih. U stanju naše „ksenofobije“ mi suludo pomislismo da štite svoju državu.

Glavni cilj ove vladajuće neoliberalne garniture duboko usidrene u vodećim ekonomskim institucijama, i njihove ideološke posluge, jeste da obesmisli ili obezvredi svaki pokušaj ozbiljnijeg ekonomskog otpora nasilju kojem smo izloženi. Vidimo da su ti poduhvati obesmišljavanja uglavnom besmisleni, uprkos njihovoj galami. Besmisleno je pozivati se na „argument“ da će bojkotom nekih stranih kompanija mnogi ljudi ostati bez posla, kada je agresivni prodor istih tih kompanija na naše tržište praćen masovnim gubitkom posla kod naših građana. I kada čitava vladajuća ekonomska logika počiva na neprestanoj „fleksibilizaciji“ i „racionalizaciji“ radne snage, što su samo ideološki korektni izrazi za surovu ekonomsku stvarnost u kojoj nema sigurnog i stalnog radnog mesta. Besmisleno je i predstavljati multinacionalne korporacije kao donatore, a ne eksploatatore, kao dobročinitelje, a ne tlačitelje. Slušajući fraze ovih tzv. eksperata lakoverni zaiste pomisle da su ove kompanije ovde prisutne zarad iskrene ljubavi prema našim građanima, a ne zarad interesa sopstvenog profita. Kada ih sluša kako slatkorečivo opisuju projekte stranih ulaganja, čovek je sklon da poveruje da je reč o Crvenom Krstu ili UNICEF-u, a ne čudovišnom ekonomskom oragnizmu čiji su pipci ovde, a centralni organi u zapadnim metropolama. Da poveruje da se on ovde razmnožava ne zbog jeftinije radne snage, već zbog blagostanja zemlje domaćina.

Ovi bučni ekonomski ideolozi imaju zadatak da u građane usade osećanje potpune slabosti spram dominantne ekonomske politike, da ih uvere da ona nema alternativu, bolje rečeno, da svaka alternativa vodi u kataklizmu. Oni usplahireno upozoravaju – „Doći će do nepoverenja stranih investitora!“ Pa, to nam je i cilj! „Strani investitori“ treba da osete pretnju i da izvrše pritisak na svoje vlade da preispitaju ili odustanu od određene politike, u ovom slučaju priznanja nezavisnosti Kosova. Oni moraju da se suoče sa mogućom ekonomskom štetom, budući da razumeju samo takav jezik. Za njih bojkot ima smisla, što je sigurno razočaravajuće za ovdašnje glasnogovornike njegovog besmisla. Tako, recimo, slovenački menadžeri već upozoravaju svoju vladu da bude oprezna u postupanju prema našoj državi, kako ne bi bili ugroženi njihovi poslovni interesi.

Od građana se, dakle, očekuje samo to da imaju više poverenja u sebe, da shvate da to što im se događa ima alternativu, da prihvate da otpor ima smisla. Za početak, da samo mimoiđu proizvode i usluge određenih kompanija. Kada su SAD napale zemlju koja je od nje udaljena na hiljade kilometara, a Francuska ih u tome nije podržala, Amerikanci su organizovali bojkot francuskih proizvoda. Francuska ekonomija je to itekako osetila. Možemo li mi preduzeti nešto slično, i to kada je reč o odbrani naše vlastite zemlje? Da li je to preveliko odricanje? Mislimo da nije. Da li se može podneti bar ta „žrtva“ zarad naše države i našeg dostojanstva? Verujemo da može.

Mario Kalik, objavljeno u nedeljniku "Pečat" br.3, 07.03.2008.