Izdaja levice

Sa padom Berlinskog zida započela je strahovita invazija kapitalističkog Zapada na socijalistički Istok. Ovaj istorijski blitzkrieg zahvatio je i prostor Jugoslavije i Srbije. Nakon razbijanja države i njene vodeće partije, utemeljenih na socijalističkim načelima, ovdašnju levicu neminovno je zadesila dezorijentacija i sumorna perspektiva brzog odumiranja. Trebalo se nekako suprotstaviti istorijskoj regresiji iz socijalizma u kapitalizam, koja je lansirana pod umivenim izrazom „tranzicija“. Ova se u suštini svodi na uterivanje u evroatlantske kapitalističke strukture, uz istovremeno drastično socijalno raslojavanje. Levica je tako, kao i uvek, morala biti antiimperijalistička i antikapitalistička.

Jedina značajnija politička snaga koja je koliko-toliko istrajavala na ovim principima bila je Socijalistička partija Srbije. Iako ona svakako nije predstavljala potpuno ostvarenje levičarskih ideala, bila je od njih, u odnosu na ostale političke snage, najmanje udaljena. A u istorijskom trenutku obeleženom slomom ovih ideala, i bankrotom snaga koje su morale da ih brane, svaki odlučniji pokušaj njihov odbrane je istorijski uspeh. SPS je, pre svega, pružao otpor evroatlantskom imperijalizmu koji se silovito obrušio na Jugoslaviju. Zbog tog otpora naša država je bila izložena sankcijama i bombardovanju, a ovo varvarsko delovanje dovelo je, između ostalog, do naglog osiromašivanja naših građana. Najveća slabost naše države u toj situaciji bila je u nedovoljnom obuzdavanju bogaćenja jednog broja ljudi koji su koristili mehanizme „sive ekonomije“, neizbežne u uslovima ekonomske blokade zemlje. A naročito u nesuzbijanju njegovih pojavnih oblika. Ova slabost bacila je senku na levičarski karakter države čija je vodeća snaga bio SPS. Ali, uprkos ovoj slabosti, SPS je ostao privržen antikapitalističkoj politici time što nije prihvatao sistemsku privatizaciju društvenog i državnog vlasništva. I pored teške ekonomske situacije, istrajavalo se na snažnom socijalnom učešću države. Iako je veliki broj radnika zbog ekonomskih sankcija ostao bez posla, njihovo radno mesto bilo je zagarantovano. Takođe, ljudi su mogli da se obrazuju i leče, bez obzira na njihov imovinski status. Stoga se može se zaključiti da je nekadašnji SPS, uz svu neodlučnost i mestimična skretanja sa tog puta, bio u osnovi vođen levičarskim idealima borbe protiv zapadnog imperijalizma i odbrane nekih osnovnih socijalnih prava čoveka.

Ovakav karakter SPS-a drastično se promenio nakon izručenja tadašnjeg predsednika SPS-a Haškom tribunalu. Rukovodstvo SPS-a koje je ostalo u zemlji, nakon pobede nad konkurentskim grupama unutar partije, počelo je da postepeno tupi oštricu dotadašnje politike. Umesto da se nastavi sa radikalnim otporom dominantnom društveno-političkom toku, stvarajući jednu jaku i ozbiljnu opozicionu partiju levice, ono je krenulo da paktira sa njim. Antiimperijalistički i antikapitalistički naboj iščezao je pred novom retorikom rukovodstva SPS-a. Počeli su da se zalažu za „integracije“ sa onima koji su nas bombardovali i nametnuli nam sankcije, čak da se hvale kako bez njih ne bi bili doneseni zakoni neophodni na tom putu. Oni nemaju ništa ni protiv „saradnje“ sa Haškim tribunalom, samo ako je zasnovana na „dobrovoljnoj predaji“. Kao što nemaju ništa ni protiv privatizacije, samo ako je „poštena“. To što ovi izrazi zvuče gotovo kao „drveno gvožđe“, njih mnogo ne brine, u sveopštoj političkoj konfuziji to se lako previdi. Oni su dalje podržali manjinsku vladu u kojoj su bili i neoliberalna stranka G17+, kao i SPO, čije se delovanje već godinama zasniva isključivo na propagiranju otvorene mržnje prema samom SPS-u i njegovom predsedniku. Oni su glasali i za to da predsednik SPO-a bude ministar spoljnih poslova. Oni se danas zalažu „samo“ za konzularne i ekonomske odnose sa onim državama koje su priznale Kosovo, dakle, za isto ono za šta se zalaže DS. Oni danas pozivaju na „stabilnost“, dakle, na isto ono na šta poziva DS. Treba li onda da čudi njihov predlog da se formira vlada „nacionalnog jedinstva“, u kojoj će biti i DS? Ili to što aktuelni predsednik SPS-a „ne isključuje“ eventualnu koaliciju sa DS-om nakon predstojećih izbora?

Politika SPS-a poslednjih godina svela se na pomaganje vladajućim strankama u njihovom dolasku i održanju na vlasti. „Konstruktivan“ rad u parlamentu postao je važan deo imidža socijalista, oni se ne retko pozivaju na to kao na svoj uspeh. Umesto da se ide na radikalizaciju političkog nastupa, u skladu sa radikalizacijom same društvene i političke situacije, oni vode pomirljivu politiku neobičnu za jednu opozicionu partiju, pogotovo ako pretenduje da je levičarskog karaktera. To se naročito ispoljilo prilikom prošlogodišnjeg formiranja Vlade. Mučno je bilo gledati predstavnika socijalista na mestu predsedavajućeg parlamenta kako poziva na što brže odvijanje sednice da se ne bi probio zakonski rok za formiranje Vlade; on se čak izvinjavao mandataru što je njegovo obraćanje kasnilo sat vremena. Ispalo je da je glavni interes i zadatak leve opozicione partije da se što pre obrazuje vlast desničarskih partija?! To pobuđuje opravdanu sumnju da iza tih suviše apsurdnih pojava stoji zadovoljavanje nečijih ličnih interesa u samom SPS-u. Kako drugačije objasniti ponašanje te partije i njenu napadnu brigu da „država ne ostane bez institucija“, kao da odgovornost za to u krajnjem ne snose same vladajuće stranke? Kada se saznalo da su sadašnji predsednik SPS-a i njegov blizak saradnik učestvovali u jednoj sumnjivoj raboti zajedno sa visokim funkcionerom vlasti, bio je to snažan udarac moralnom rejtingu partije. A u situaciji kada se partija nalazi u vrlo teškom položaju, njen ugled u očima onih čije bi interese trebalo da štiti je najvažnija stvar koju treba da poseduje. Osiromašene i obezvlašćene žrtve tranzicije ne smeju da u partiji koja bi trebalo da ih zastupa prepoznaju one koji su tu zarad nekog privatnog interesa, naročito ako su u rukovodstvu.

Levica mora da ima viziju, da vidi šire i dalje od postojećeg institucionalnog okvira, da se ne podredi u potpunosti njemu. Ona ne sme da zaboravi da taj okvir treba da bude u službi ostvarivanja interesa samih građana, a ne da se nameće njima kao moćna društvena realnost. Zato se njena delatnost nikako ne sme svesti na rad u parlamentu, pogotovo ako je taj rad „konstruktivan“. Ona mora delovati, pre svega, van parlamenta, u neposrednom, svakodnevnom životu samih građana, sa jasnim ciljem da im ponudi istinsko rešenje njihovih problema. Ona mora organizovati javna okupljanja, tribine, peticije itd., koji će jačati političku samosvest građana i artikulisati njihovo nezadovoljstvo postojećim poretkom. Ona ne sme biti „pragmatična“, izgubljena u dnevno-političkim dešavanjima, sa jedinim interesom da u njima ostvari neki svoj uski partijski interes. Ona mora biti odlučna i energična, principijelna i beskompromisna, a ne kalkulantska i špekulantska, konfuzna i povodljiva. Kada na društvenoj i političkoj sceni vlada desnica, levica mora biti ozbiljna i hrabra opozicija, a ne privezak i saučesnik desničarske vlasti. Suviše je bilo političkog prostituisanja u politici SPS-a poslednjih godina, suviše trulih kompromisa i neshvatljivih političkih zaokreta. Ako SPS planira da opstane kao levičarska partija, mora što pre raskinuti sa takvom mizernom politikom. Naročito sa jadnom samosvešću da je prelazak izbornog cenzusa i učestvovanje u parlamentarnim kalkulacijama i kombinacijama vrhunski cilj partije.

U slučaju da se to ne desi, a naročito u slučaju koalicije sa DS-om nakon izbora, SPS će bespovratno krenuti na put brzog odumiranja. Ova koalicija biće definitivno ispunjenje višegodišnje težnje rukovodstva SPS-a da bude „konstruktivna opozicija“. Jer, opozicija je najkonstruktivnija kada prestane da bude opozicija i postane deo vlasti. Ali, biće to samim tim i političko samoubistvo partije, ili bar njenog rukovodstva. I svedočanstvo o potpunoj izdaji ideala levice. U tom slučaju, simpatizeri i članovi SPS-a koji se osećaju kao istinski levičari moraće da razvlaste postojeće partijsko rukovodstvo. Ili da pronađu neki drugi put za ostvarenje svojih političkih ideala.

Mario Kalik, objavljeno u skraćenom obliku u nedeljniku "Pečat" br.5, 21.03.2008.